gost autor Džulija Golin, stručnjak za Balkan i član savetodavnog odbora Američkog saveta za Kosovo

Ljudi zakopavaju istoriju da bi je ponovili. Džon Ranc, predsednik preživelih iz logora Buhenvald, u pismu 1996. godine upućenog „Njujrk Tajmsu", napisao je - „Ironično je što je uz pomoć SAD 1990-ih godina predsednik Franjo Tuđman uspeo da prošle godine ostvari ono što nacistima i njihovim saradnicima u Drugom svetskom ratu nije pošlo za rukom, a to je iskorenjivanje čitavog stanovništva Srba iz Srpske Krajine ... danas je fašistički režim Ante Pavelića zvanično rehabilitovan u Hrvatskoj. Ulice i javni objekti nose imena tvoraca holokausta, oživela je valuta iz nacističke ere, dok se broj poklanih ljudi i obim pokolja preinačuje".

Mislim, fali Budimac. Baš ni u čemu se ne slažem s tim čovekom, ali bih voleo da čujem šta ima da napiše, iako mi smetaju te njegove digresije i pomalo kitnjasti stil pisanja.

Elem, ko o čemu, baba o rasizmu. Sad ispade da ni "kamiondžija" ni najmanje nije bio religijski motivisan, da je bio đankoza, pijandura, tukao ženu, nije išao ni u džamiju, nije ga bolelo uvo za Ku'ran, nije bio ni na terror watch list, jednostavno krimos. Naravno, baš kao ni što 16 vekova bloodlettinga nije uspelo da ubedi lekare da nešto rade pogrešno, ni ovo neće lokalne dežurne fašiste pomesti da po 1000-ti put ponove "šta sam ti rekao!" (iako ćete se uvek i iznova čuditi šta su to rekli). Ali, dobro, ostavimo lokalne fašiste njihovim psihofizičkim problemima, jedna druga stvar me je ovih dana mnogo više zaintrigirala.

Kao što svi znate, u petak se u Turskoj desio neuspeli pokušaj puča. Ispalo je da je puč bio loše organizovan, i ono što je, posle propalog puča, sve zainteresovalo je ko je stajao iza puča. U prvim trenucima je ličilo da iza puča stoji taj Erdoganov ex-saveznik a sada žestoki protivnik Gulen (on je to isto veče demantovao), pa su počele priče i o usual suspects (Ameri, CIA, iako su i oni isto veče dali podršku "demokratski izabranim vlastima"). Elem, teorije kolaju, pojavile su se priče i kako je Erdogan organizovao puč protiv samog sebe (idiotske teorije), a najverovatnija priča je da je neki napaljeni pukovnik u vojsci poslednje poteze Erdogana (smenio izrazito islamističkog ministra) shvatio kao slabost i priliku da uđe u istoriju. Elem, teorije kolaju, ali ja ne bih sada o tome. Ono što je meni privuklo pažnju je Erdoganova pozicija koje mi (ili bar ja) nisam bio svestan sve ove godine.

 gost autor: Stjepan Mimica

 

Ma ništa, samo neke fotke. Takoreći foto-blog.

Nemam fotoaparat, kabasto je to meni, a sem toga, tolike sam po kafanama i taksijima ostavljao, da sam već sasvim odustao. Imam samo tanušni mobilni za ćiju bi se kamericu jedva moglo reči "ipak nekakva". Vazda mi u džepu, vazda je iz džepa potežem, povazdan nešto snimam.

Snimam da ne zaboravim - mobilni mi k'o mentalna proteza, bez mobilnog, k'o bez pola mozga. Kad god ga negde zaboravim, setim se svoje učiteljice i njenog čuvenog "jednom ćeš, Stjepane, glavu da zaboraviš". Eto zašto sa šalama valja oprezno, svaka se kad-tad, bar na pola obistini.

«Gej parada mora da se održi isto kao što je i Prozor morao da padne. Po naređenju vrhovne komande. Tako da ovih dana, pred predstojeću gej paradu u Beogradu, cela priča dobija metaforične obrise lakmus papira, koji će odrediti ne samo kiselost ove sredine spram promovisanja najvažnijeg društvenog i kulturnog koncepta Velikog Brata nego i stepen naše kolektivne zavisnosti od naređenja sa Vrha. Nemojmo da se zanosimo. Naređenje je naređenje, pa je svako političko opiranje na tu temu samo bacanje prašine u oči domaćoj javnosti.»

      U detinjstvu sam, sedam godina zaredom, letovala u Supetru na Braču. Privatni smeštaj, ishrana u restoranu, masline, cveće, zrikavci, mini golf, plaža, svako veče sladoled, bioskop i nešto kao luna park - bez autića, balerina i sl. Samo razni aparati: ono za hvatanje lutkica i cigareta, neka košarka, pa ono što guraš u rupu preko puta (mora da postoji i zvanično ime za svaku skalameriju, ali kod mene je to - ono za ono:), ogromni džuboks (hitovi - Born to be wild i D.I.S.C.O, za svakog ponešto!) i prva video igra - onaj rudimentarni tenis, dve crtice i loptica,

O buretu piva 

 

Kako odrati kožu sa koga – čega.



 

Vrućina traje, atmosfera se usijala, prosto nameće teme.
 Ne samo da vapimo za dobrim i praktičnim recepisima, makar iz kujne prvih, drugih i inih dama, neg nam tek sad onoliko fale i ljudski resursi.


Kolege, pred nama je ozbiljno vreme koje od nas zahteva i maksimalno lično angažovanje. 


Naš današnji gost-bloger je Nj.E. Edvard Ferguson, britanski ambasador u Sarajevu.  Tekst koji sledi je prvobitno objavljen na Forin ofisovoj blogerskoj platformi. 

 

U proteklih nekoliko dana mnogi su izneli snažne stavove o planiranoj rezoluciji UN-a kojom će se obeležiti 20 godina od genocida u Srebrenici iz perioda strašnog rata 1990-tih u kojem su sve strane pretrpele velike žrtve, vojne i civilne.

Kada je Velika Britanija prihvatila odgovornost za izradu nacrta ove rezolucije, znali smo i rečeno nam je da će to biti težak zadatak, koji će čak i podrazumevati određeni rizik. Odsustvo dovoljno ozbiljnih i održivih koraka ka pomirenju unutar Bosne i Hercegovine i šireg regiona u proteklih 20 godina znači da su rane još uvek sveže.

Gost autor: feliks.krul

 

 

 

 "Naše iskustvo je palanačko"

"Nema niti može biti promene."

"Znao sam da je umro Tito: on nas je naučio da ništa ne krijemo. On je učitelj otvorenosti." Radomir Konstantinović

 

 

U nemačkom "Tagesspiegel"-u u rubrici "Kontrapunkt" objavljen je pre par dana  komentar pod naslovom "Srbi na Kosovu - žrtvovana manjina", novinara Nika Afanasjeva.

Postavljam integralni prevod teksta zato što mi se čini da pretstavlja ohrabrujući znak da klatno koje ode na jednu stranu, vremenom mora i da se vrati:

                   Nakon što su Kosovari osvojili dva kontrolna punkta, na granici prema Srbiji je eskaliralo nasilje. Dolazi vreme da zapad bolje zaštiti srpsku manjinu na Kosovu.

tekst: Patrik Kondel

prevod: Alexandar Lambros

Mnogo je kuknjave, gunđanja i cmoljavljenja na račun agresivnog i netolerantnog ateizma po štampi u poslednje vreme, kao da je to nešto što je loše. Čini se da religija može da deli packe naokolo ali ne i da ih prima: kao ulični kriminalci koji zovu policiju ako žrtva pruži otpor. Agresivni ateizam je zaista odbrambeni ateizam jer trenutno nema ničeg agresivnijeg od političke religije. Biti ateista ili sekularista danas više nije stvar izbora već aktivne odbrane. Tako da kakav god udarac religija da dobije dobila ga je za nešto što je deset puta gore. Osim toga, mislim da je nemoguće biti previše agresivan u odbrani slobode govora, koja je, naravno, apsolutno sveta, kao što to svi znamo. Mnogo, mnogo više nego što to ikada može biti bilo koji bog, prorok ili spis, od sad pa do kraja veka - ili večnosti - šta god da traje duže.

Ljudi mi ponekad kažu - „Znaš, podjednako si netolerantan kao i oni koje kritikuješ".