Šta su prve reči koje izgovorimo na radost naših najbližih? Uglavnom su ponavljanja jednostavnih reči koje nam ti isti najbliži ponavljaju ne bi li konačno naš centar za govor uspeo da pošalje impulse tamo gde treba i ne bismo li izgovorili kao papagaji, baš to što se od nas očekuje. Od „mama“ i „tata“, vrlo brzo stignemo do pitanja: „Kako kaže maca?“

Ovo je beleška koja je bila negde u dobinama moga kompa čekajući dalju razradu, ali pošto je Maksa postavio pitanje izbora nikova, t.j. zašto pojedine blogerke koriste za svoj nik imena svoje dece uz dodatak "mama", ajdmo malo o imenima...

Kad sam bila mala, imali smo drugove i drugarice...

I Drugove i Drugarice.

Persiranje je bilo nepotrebno, tačnije - nepoželjno. Svi su bili na ti, a ako se, pri tom, umetnulo ono „druže" ili „drugarice", onda te je neko il' mnogo poštovao, il' si bio gadno zaglibio. Stvorila sam, priznajem, uslovni refleks da se trgnem na „drugarice Mlekac". O'ma počinjem da virkam iza kog se ćoška krije batina...

Postojao je, doduše, manje formalan način, zaostatak reakcionarnog buržuaskog obraćanja, koji je kod žena, koristio samo prezime. Pa je, shodno njemu, Petrovićka bila žena nekog Petrovća, a Petrovićeva je bila ćerka. Mada se, to, u svakodnevnom govoru, uglavnom sve svodilo na prvu varijantu...

Ovaj se blog sam napisao.

Ajmo sad klimoglavci, relativizatori, mrsomudi, dupeuvlake, skutonoše, savetnici, čankolizI, kožnofrulaši, sinekurlije, nameštenici, sajebnici, saputnici, neprežalnici... OSPI PALJBU!

------------------

OTVORENO PISMO DRAGANA ĐILASA PREDSEDNIŠTVU DEMOKRATSKE STRANKE

Није 6. маја ДС изгубила утакмицу играјући мали фудбал на ливади са СНС.

Gošća-autorka: golubica.bg

Da li vas je ikada zanimalo koliko dobro razumete druge slovenske jezike? Većina nas ima neko iskustvo sa ruskim, češkim, poljskim ili barem jezicima bivše nam države, ali za divno čudo, i dalje ne postoje konkretne brojke. Sve informacije svode se na subjektivne procene, anegdote i narodne mudrosti „govori srpski da te ceo svet razume" tipa. :-)

A zašto je uopšte i bitno to znati? Ukoliko su jezici dovoljno srodni moguće je komunicirati tako što se osoba A obraća na svom maternjem jeziku, na primer srpskom, osobi B, čiji je maternji jezik bugarski, a osoba B joj odgovara na bugarskom. Ovo se naziva još i receptivni multilingvalizam (receptive multilingualism).

Задовољство ми је да је golubica.bg прихватила гостовање, уз напомену да је оригинални наслов текста одмах испод  ‒ за блог је морао бити по техничким захтевима, због конфликта ћирилицe и софтвера сајта када је она у наслову (ето занимљивог доприноса теми). Дакле...

Ćirilica ili латиница?

 

• - A srpski se piše ćirilicom, zar ne?
• - I da i ne, može ćirilicom, a može i latinicom.
• - Pa kako se onda razumete u pisanju?
• - Ma lako, to ne znači da jedni koriste ćirilicu, a drugi latinicu, već da svi znaju oba pisma, a koje će pretežno koristiti obično je stvar ličnog izbora.
• - Znači cela populacija je digrafična?
• - Da.
• - I ne mešate pisma?
• - Naravno, može da se desi, ali mešanje ćirilice i latinice je znak krajnje nepismenosti.
• - Kako je to zanimljivo!

Jedna priča - ne znam šta mi bi baš nju da, s oproštenjem,  metnem  danas a nedelja je i nije na duhove. Priča o jednoj ženi i jednom grobljanskom popisu

Ta je žena išla Kosovom, nosila je fotoaparat i sveščicu i radila je čudan popis. Grobljanski. Da se ne zaborave srpska imena na razrušenim grobljima. Da se ne zaboravi koliko ih je bilo. Da ne prođe nijedna crkva, srušena, a da se sutra ne zna koja je to crkva bilo a ko njen neimar.

- Bog je neimar – objašnjava mi.

- Bog je neimar –   prvo ponavljam ko papagaj jer pokušavam, naivno, da uđem u njen svet.

- I rušitelj, Bog je rušitelj sopstvenog neimarstva – ne pušta me na ta vrata. Nit' imam   ključ,  niti znam lozinku. 

- Čudan Bog- odustajem.

.

Било ми је пет-шест година. Кад би баба рекла "донеси, синко, две-три дрва" ја бих прво упорно запиткивао "али, баба, реци ми, две или три?", а кад би ме коначно избацила на пртину ка стајској надстрешници, доносио бих одатле две цепанице у једној руци и три у другој, лактом бих отварао врата прегрејане собе и питао бабу поред пећи "ево, баба, одлучи сад, хоћеш две или три?", с намером да вратим назад цепанице које не задржи. Мене је збуњивала њена немоћ да изабере, јер је на крају увек узимала и две и три, свих пет, а шта је све њу збуњивало у тим нашим интеракцијама данас могу само да замислим.

 

Lako se može videti i uočiti iz mojih pisanija da imam običaj da neretko koristim citate. Montenj kaže: Jer ja puštam druge da kažu ono što ja ne umem tako dobro da kažem, katkad iz nedostatka reči, katkad iz nedostatka razumevanja.

ja sam inače, ekstremno glupa
u prvim fazama zaljubljenosti.
glupa kao crna noć.