Eво пренећу у оригиналу 

"IZVOR: BLIC
Beograd -- U Hrvatskoj i Srbiji postoji politička volja da se povuku međusobne tužbe za genocid. U Vladi je Blicu rečeno da je Srbija za to da se tužbe bezuslovno povuku.

Predsednik Hrvatske Ivo Josipović

(Beeeeep.)

It is me.

I know you don't want to hear me, but ... I call to say I'm sorry. I wanted to be nice, it is my bad English, I know why you left.

When I said you have beautiful teeths ... I meant teeth ... teeth.

Гошћа ауторка: golubica.bg

Ћирилица или латиница? И једно и друго!

Драги моји, стигли резултати, а са њима и мој привремени прелазак на ћирилицу :). Схватила сам да никад не куцам на ћирилици, па реших да мало променим, чисто да ми остане у прстима. Осим за пар кратких извештаја, нисам је користила сигурно 7-8 година, па ако видите негде лј или нј, не замерите :). Па да почнемо, чека вас подугачак блог за доста бројки и графикона, али надам се да ће упркос томе бити интересантан.

               Mislim, ja jednostavno volim da se igram rečima. Da ih premećem, okrećem, tumbam, da osluškujem kako zvuče, da im nalazim prava mesta u rečenicama, da ih izmišljam, da pronalazim nove, da pamtim stare... Nekako, to mi je jedna od najlepših zanimacija koju umem da smislim.

Задовољство ми је да је golubica.bg прихватила гостовање, уз напомену да је оригинални наслов текста одмах испод  ‒ за блог је морао бити по техничким захтевима, због конфликта ћирилицe и софтвера сајта када је она у наслову (ето занимљивог доприноса теми). Дакле...

Ćirilica ili латиница?

• - A srpski se piše ćirilicom, zar ne?
• - I da i ne, može ćirilicom, a može i latinicom.
• - Pa kako se onda razumete u pisanju?
• - Ma lako, to ne znači da jedni koriste ćirilicu, a drugi latinicu, već da svi znaju oba pisma, a koje će pretežno koristiti obično je stvar ličnog izbora.
• - Znači cela populacija je digrafična?
• - Da.
• - I ne mešate pisma?
• - Naravno, može da se desi, ali mešanje ćirilice i latinice je znak krajnje nepismenosti.
• - Kako je to zanimljivo!

Pre neki dan, televizor je konstantno upaljen, moj sin je to nasledio od babe, moje majke, u nekom filmu zakačim skoro sam kraj. Dve budaletine, šalabajzeri, mudroseri, šumideri...i jedan od njih kaže onom drugom: Kako ono reče Konfučije, život je sranje a onda umreš. Upiš'o sam se od smeha! Posle mi sin kaže da je bilo još: I onda si duuuuugo mrtav...

Tja! Prođe ovih nekoliko dana a meni to u glavi i nešto se mislim: Okreni, obrni, ima tu nečega!

Da mi je život sranje, bar dvaesepet godina unazad, sranje je! Jednom, ima tome nešto više od šest godina, sam skoro umro, umreću svakako a ka'ću, ne zna se ali je sigurica...uostalom svi ćemo! DakleM! Život može biti sranje, dužeg ili kraćeg trajanja a onda umreš. Ipak!

Dragi prijatelji, kao što smo prošle Nove godine obećali da ćemo i ove biti uspešni i da ćemo svojim talentima doprineti popularizaciji ovog bloga u svetu (a i šire),  pred Vama je rezultat našeg mukotrpnog rada.

Usled moje popularnosti u Japanu, nastale organizacijom akcije 1000 ždralova, a i posledice toga što je Vuk Jeremić postao predsednik Generalne skupštine Ujedinjenih nacija, grupa blogera je gostovala u Tokiju i izvela svoj performans.

... osim svog genija...

Rece jednom jedan irski pisac i pesnik, a usput promrmlja i jos ponesto...

Dugo sam razmisljao kako da napisem blog kome nece odmah neko da se seti da udari kontra blog. Koju god temu da izaberem i sta god na tu temu da napisem, uvek se nadje neki pametnjakovic koji se sa tim nece slagati, koji ce da misli na drugi nacin ili dijametralno suprotno, koji bi da pogleda stvari i iz malo drugacijeg ugla, da komentarise na svoju ruku. Kao da ljudi ne samo da nemaju preca posla od toga da citaju ove blogove, nego se cini da imaju toliko slobodnog (ili radnog) vremena da prosto uzivaju da nicim izazvani (i totalno u krivu) uzvracaju udarce putem forme koja se neopravdano, ali sa ljubavlju, naziva kontra-blog.

ЖАЛ 

Џабе ми је све сестро мила и марке и одело и ципеле
Нема га више оној наше кад се искраднемо из дом па босе побегнемо на сред село а тамо онија наши слепци
Е кад се сетим срце пусто оче да пукне
Сејо сети ли се некој за мене или су ме сви заборавили
Поздрави кој пита за мене
Ако те овуј зиму некој потражи узни мојти дар

Франкфурт, 1970. године
(из књиге „Печалбари" Драгослава Манића ‒ Форског)