ili jedna malo preko reda priča.

Braća smo po ocu. Ali nikada nije bilo razlike medju nama trojicom.

Majka Radmila i veseli Mile uzeli su se 1952. godine. Milivoja je otac doneo iz prvog braka, sa obronaka Sokolovice. Nikada nisam nikoga od rodbine pitao niti saznao zašto i kako se razveo od prve žene i zašto je Milivoje pripao njemu.

Imao je tada četiri godine. Nije mogao ni da hoda ni da govori - dečija paraliza vezala ga je za krevet, a nešto se u glavi od početka nije složilo kako treba. Radmila ga je prihvatila kao svoje, njen čovek je to zaslužio. Podizala ga je, naučila svemu što zna. Tek pet godina kasnije rodila je mene, a onda još dve potom i Acu, njega u tridesetpetoj.

Slava, Aranđelovdan je pala ove godine u subotu. Ja sam pet dana pre toga umesila kolače, mnoogo kolača.... A sve po starim receptima... Kad mi je Evdokija za jedan recept rekla da je to još recept njene babe, dakle negde iz 1880tih, pomislila sam da nazovem Etnografski muzej, što da ne, možda imaju neku devojku koja sprema doktorat na temu etno kuhinja Balkana u 19. veku, imala bi materijala i-haj.....

Elem, spremili kolače, nabavili pečenje (ne smem da reklamiram al što ima pečenje na Autokomandi, joooj, najbolje!) dovukli pića

Marta je na nekoliko sati ostavila Zolija i sina mu same. Nije to ništa, misli se Zoli, on će za to vreme raditi za sokoćalom, mali će tu nešto zvrndati okolo, ionako traži da mu se

I nemoj posle da bude da vas nisam upozorila!

Najozbiljnije.

Ove nedelje jedna princeza iz mog komšiluka puni 14 godina. Njena mama, naša blogokoleginica, zamolila me je da je ugostim, jer eto, posle dugo vremena, ima potrebu da se prvi put oproba u pisanju i ispriča najdramatičniji događaj princezinog kratkog života.

Priča je stvarno dramatična, i potresna, stoga, najozbiljnije, pripremite maramice...

Moja gošća je JECINAIMISINAMAMA:

               Drago mi je što mogu da ustupim prostor svojoj gošći Kleinemutter.

               Moje dete je dete sa posebnim potrebama ili dete sa invaliditetom 100% ili hendikepirano dete ili kako god već zovu ovakvu decu, ali moje dete je jedno toplo dete, koje se raduje životu, koje uživa u sadržajima u kojem uživaju i druga tipična deca. Moje dete je moja srećica !

Dovede moj otac u petak Marka iz škole, i donese mi poruku od učiteljice da dođem na razgovor.

"Sine Marko, šta si uradio!?"

Nije Marko ništa uradio, kaže moj tata, nego učiteljica hoće s tobom da popriča oko nekih tvojih aktivnosti na internetu. Šta si TI uradila?

Auuuu... krajnje vreme došlo kad je učiteljica počela mom tati da se žali na mene, pa još na moje vannastavne aktivnosti. Mislim, otkada je škola počela, ja sam dobila već tri jedinice od učiteljice, ovo sad ima da mi bude četvrta. I sve četiri dobih, na pravdi Boga - za vannastavne aktivnosti.

ili nam ona samo služe da lečimo svoje komplekse?

Sigurno nisam jedini koji poznaje roditelje koji su upropastili školovanje i detinjstvo svoje dece zato što su u njima "prepoznali" genijalnog fudbalera, tenisera, muzičara... Sve drugo su stavili na stranu, forsirali njegov "talenat" i teže od dece podneli trenutak istine. Ostavili su decu polupismenu i sa ukradenim detinjstvom.

Ima slučajeva i kada ta deca uspeju. Zanimljiv je primer hrvatskih skijaša, sestre i brata Janice i Ivice Kostelića. Način na koji je njihov ambiciozni otac trenirao sa njima u nekim bi se državama

Svi ste već verovatno čuli da je Milan Ljubisavljević(15), dečko iz Bora pretučen do smrti pre par dana. Tukli su ga njegovi vršnjaci i momci koji su par godina bili stariji od njega, mahom maloletnici. Policija kaže da je uhapsila dva momka T.M.(19) i B.M.(16) iz Bora. Prvo mi nije jasno zašto se opet po medijima ne pišu puna imena onih koji nisu maloletni. Nikad nisam bio tučen od strane roditelja kada sam bio u tim godinama i uživao sam apsolutno poverenje ali da sam napravio neku glupost i da je morala milicija da se umeša, ne da bih dobio batine