Хучи Кучи Мену

Ipak borba

Mali je ljudski um! Ono što se nije preživelo i ono što se nije radilo - to se ne zna. A kakve mračne sile vršljaju svetom, to mi pojedinci izvan moćnih organizacija, još manje znamo. Ko za vreme rata nije vršljao Jugoslavijom.

Kada čovek izrasta van sredine gde ima ljudi koji se bave javnim, državnim, društvenim poslovima; kada izrasta van roditeljske kuće i mesta negovanja i pažnje, on ostaje sasvim sirov. On može kao i ja što sam - da prođe kroz školu, da stekne i fakultetsku diplomu i zvanje i opet ostane sirov. Ovo, da kažem, javno, službeno, državno vaspitanje - to je nepotpuno vaspitanje. To je vaspitanje, obrazovanje, neukog sveta, sveta prosečnih shvatanja (ili u interesu vladajuće klase). Ono nije sveobuhvatno, a čak mu i elementarna istina nedostaje. Sa takvim vaspitanjem čovek ostaje naivan. Možda se i rađa da bude naivan. Ne verujem da se može nešto pouzdano reći o ovome. Ovde se, nekako radi o ljudima "s poreklom" i ljudima "bez porekla". Nekako su to ljudi iz običnog naroda (sirotinje) i ljudi iz prosvećene, stabilne (ili buržujske) sredine. To su, igrom slučaja, siromašni radnici i seljaci i imućni, bogati svet. U svakom slučaju - to su oni koji su odrastali uz trezveno domaće vaspitanje i oni koji su odrastali "na ulici". Ja sam bio siroče sa ulice! Imao jesam trezvene strica i majku. Malo sam vremena provodio sa njima. Više su na mene imali uticaja nepravda i oskudica. Siromaštvo i nepravda odvlače mladog čoveka u "levo"!

Izrastanje u jednoj i izrastanje u drugoj sredini, drugim uslovima, daje različite ljude. Tačno je da shvatanje formiraju uslovi pod kojima se živi. Ja sam izrastao na onom otvorenom polju. Bio sam meta za svaki napad i spreman da jurišam na svaku nepravdu. Takvog me je zatekao rat!

Predsednik države je krenuo u akciju obnove nacije da ne bi odumrla i odabrao je da to učini putem novčane stimulacije građanki, zaboravio je građane koji sa građankama čine porodicu gde se decu stvaraju i gde ona (deca) odrastaju da bi postali građani. Dakle, stimulacija građankama da krenu masovno na put rađanja i ponudio je pare za odluku hoće li biti ili ne biti novih beba. Generalno gledano i na prvi pogled akcija nije za odbacivanje ili neku, ovde uobičajenu, kritiku koja bi je osporila. Ipak, taj gest pored toga što su ga mnoge žene doživele sa pravom kao uvredu i poniženje deluje poput premazivanje jeftinog hleba šlagom pa se onda to nudi kao torta. Taj hleb ispod šlaga je ovde problem a iskazuje se velikom nezaposlenošću, strahom od gubljenja posla kod onih koji ga ipak imaju, primanjima koja jedva pokrivaju trošak za onaj hleb pa se o šlagu i ne misli, zdravstvena zaštita u kolapsu i teško dostupna mnogima, država koja se izmiče i zanemaruje svoje obaveze kada treba da podrži i pomogne onima koji su u problemu i onda, posle svega toga dolazi osećaj stalne nesigurnosti koji ovde preovlađuje. To se svakako ne može nadoknaditi parama iz ponude predsednikove.

...koliko slova toliko imena, koliko imena toliko novih poznanstava = DOĐITE NAM! Mi smo najposebnija Porodica SLOVIĆ, (kao i svaka druga :). I volimo da učimo:

Tina 1

Tina je dolazila na demo časove sa svojim bratom Liom. Visoka i mršava, izgledala je starije od svojih dvanaest godina. Tom utisku dodatno je doprinosio i način na koji se ophodila sa desetogodišnjim Liom: zaštitniči, pokroviteljski, sa beskrajnom strpljivošću i ljubavi. Šaputala bi mu ako nešto ne bi znao, bodrila ga u igrama koje su sastavni deo nastavne metode u našem trening centru, spremno mu opraštala kada bi pogrešio, dopuštajući sebi samo da se nakratko ljutne zbog toga.

Što se tiče nje i njenog znanja, Tina je bila najbolja. Od desetoro učenika,

Već duže vreme želim da podelim sa vama jednu priču koja je toliko inspirativna, da nakon nje ne ostaje mnogo mesta za izgovore zbog neostvarenih snova. Pročitajte storiju koju sam (najzad) priredila, pa procenite i sami:

Emma Rowena Caldwell (1887-1973) bila je seljančica iz Ohaja, jedno od petnaestoro dece u siromašnoj porodici. Udali su je u njenoj devetnaestoj, u nadi da će je tako spasti teškog života. Ali, umesto bajke o srećnoj

рекоше добри људи овде да ће истина о титоистичким злоделима почети полако да испливава на површину и да ће та истина прочистити србију. колико год настојали да измене ту реалност, да алтернирају повест, да ублаже своја злодела јер су се, ето, боже мој, борили против још  горег зла, четничког, овуда неће проћи. реалност неће бити  алтернирана, ма колико српски (и црногорски) тито-фашисти користили пежоративне описе: наци, капо, фукса, говно, љотићевац... да ниподаштају, ућуткају, понизе вербално критику, тито-фашистима мајка Историја спрема лагано сачекушу. једна од југословенских икона покрета антифашистичког отпора у израелу била је бака Ева Панић.

Тако су нас барем учили...

На почетку сваке школске године у мојој школи учитељице које су протеклог јуна извеле четврти разред седну заједно са свим садашњим предметним наставницима тих својих прошлогодшњих четвртака, а сада петака, и одрже заједничко одељењско веће тог одељења чији је циљ да наставнике ближе упознају са сваким дететом појединачно, његовом личношћу, карактером, приступу раду и учењу, породичном ситуацијом...

"are we truly living the life that we post?"

A Social Life (2016)  - LINK

Копао по полици са књигама, тражио недавно купљену „Самом себи" Марка Аурелија коју сам намерио да прочитам сада када су школске обавезе мало охануле.

И, копајући по књигама, свескама, папирима, налетим на роковник малог формата, тврдих корица (шатро кожних) на којима пише „Минел трансформатори - Рипањ" добијен ко зна од кога још у време док сам студирао...

Странице пожутеле, ситан рукопис пенкалом (!) којим сам тада писао (данас пишем искључиво танким фломастерима)...

Самом себи, а?

Иронија судбине? Подметачина вечитог шаљивџије са нашим животима?
Небитно, отварам тај роковник и читам...