Za put svile znam, znam i za trasu začina, ali nisam razmisljala o tome da postoji i ustaljeni, uhodani . put kolača - sve do pre neki dan, kada sam s plavom ikeinom kesom u ruci, cupkala na autobskoj stanici Beograd. U velikoj kesi bio je mali omot, a u njemu, kilogram domaće tarane. Taranu sam kupila na Kalenića pijaci, donela je kući, zapakovala i po najgorem kijametu zaputila se na autobusku stanicu da je predam Lasta vozaču, s molbom da je odnese u beli svet.
Ali
Pola familije, s obe strane genetskog stabla, danas slavi slavu, samo mi, otpad sveCki, ne. Mene je, kao prvo, nešto mrzelo da pravim gozbu za nas troje, jer jebo te, zavejana nam zemlja, niko ne bi mogao da dođe. Kao drugo, niko ni s kim ne razgovara, pa su svakako podeljeni na dva tabora, za nas, kao treći tabor, niko nema mesta u srcetu. Kao treće, da smo pak mi odlučili da smrzavamo guzicu ka jugu ili još severnije odavde, išli bi kod teče koji još nije skont'o da je Sv. Nikola posna slava i kog redovno za slavu vata teranje, pa spopada dalje rođake, iako mu je tetka mali milion
"Baby friendly, jel to ono kad je beba stalno s tobom, niko da ti pomogne i pokaže bilo šta, mučiš se a tek si se porodila? Ne bih ja to, hvala" ...
Neustrašivi Ikar, kog je Komšija od milja prozvao - Varvarin, kompletirajući tako njegovu surovu pojavu i osvajačke nagone, od prvog dana uključivanja u naše brojno pleme, pokazivao je sve osobine čistokrvnog varvarina. Ignorišući stereotipe da varvari moraju da budu visoki i mišićno razbacani.
Da Alfred Nobel, nije sasvim dobro rasporedio svoje nagrade svedoči porodica Michelle Duggar (43) i Jim Bob Duggar (44) iz Arkanzasa. Oni si dobili svoju 19-tu bebu, Josie Brooklyn .
Kako piše «LA Times», srećni i relativno mlad bračni par sada ima 10 sinova i 9 kćeri medju kojima dva para blizanaca. Ovaj poslednji porodjaj obavljen je 3 meseca prije očekivanog vremena, carskim rezom i uspešno.
Slava, Aranđelovdan je pala ove godine u subotu. Ja sam pet dana pre toga umesila kolače, mnoogo kolača.... A sve po starim receptima... Kad mi je Evdokija za jedan recept rekla da je to još recept njene babe, dakle negde iz 1880tih, pomislila sam da nazovem Etnografski muzej, što da ne, možda imaju neku devojku koja sprema doktorat na temu etno kuhinja Balkana u 19. veku, imala bi materijala i-haj.....
Elem, spremili kolače, nabavili pečenje (ne smem da reklamiram al što ima pečenje na Autokomandi, joooj, najbolje!) dovukli pića
Igrali smo se ispred. Bilo je sunčano. Ulica nova, lepa. Nije bilo saobraćaja. Potrčao je nizbrdo, niz ulicu. Koliko brzo! Nisam ni znala da može tako brzo da trči.
Ovaj tekst nema mnogo veze sa naslovom ali to je prva rima koja mi je pala napamet u ovo mamurno nedeljno jutro. Jeste. Sinoć sam izlazio sa drugarima... I malo se popilo. Dimenzije svog sinoćneg pijanstva sagledao sam ujutru, posredno, po stvarima koje sam zatekao razbacane po dnevnoj sobi. Pouzdano znam da moj ralf loren sako XXXL nikad ne bih tako bacio iza kauča da nisam cele noći čitao sabrana dela džeka denijelsa. No nije to tema.
Prva stvar koja me je navela, sinoć, onako pijanog, da se distanciram od atmosfere u diskoteci "svi se sada njišu i ubrzano dišu" je što su mi sve cure za našim stolom persirale. Sve! A rođene su kad sam već položio vozački. Koliko se svet profinio u zadnje vreme.
"Upoznale smo Vašu suprugu sinoć. Prelepa je."
Je li? Baš lepo. I šta još?
"Moj brat mi je pokazivao Vaše klipove sa youtube."
"Moj otac kupuje playboy samo zbog Vašeg teksta."
Ovde nešto ozbiljno ne valja. Cure su zaljubljene u moju ženu a njihova braća u mene. Negde grešim.
Od uvek sam pričao da ću ja svojoj rođenoj deci da budem deda. Dede uvek imaju vremena za svoje unuke dok očevi nemaju. Očevi uvek puno rade i često nisu ni kod kuće, a i kad dođu treba im odmor i vreme da pročitaju novine, odgledaju TV dnevnik, obave par važnih telefonskih razgovora... A deca ćute, da ne smetaju tati. Ćute i rastu. I vrlo brzo i skoro neprimetno porastu i prestanu da budu deca.
Moja situacija u majamskom kapitalizmu je bila još drastičnija. Nisam imao vremena ni za novine i dnevnik. Stalno sam protrčavao kroz kuću, jureći s posla na posao, povremeno viđajući decu. A oni ćute i rastu. Nisam uspevao da imam vremena da se poigramo ili barem da se "službeno" nađem u izradi domaćeg na engleskom. I tako iz dana u dan, iz godine u godinu.