Данас је Дан државности Србије, празник који још увек није у потпуности заживео "у народу". Али верујем да ће за неколико година имати статус некадашњег 29. новембра на радост оних који воле младу прасетину, руску салату и подварак. Док се то пак не деси није згорег подсетити на оно што се обележава на данашњи дан а то су почетак Првог српског устанка и доношење првог Устава Србије.
EDIT:
Na žalost, opet nemam vremena da napišem kako treba jer je ovo saobraćajno ludilo u Beogradu prešlo svaku meru pa se ništa ne stiže.
Ali, radi se o duhu Božića, predbožićnoj atmosferi koja se u Srbiji ne oseća. Od nekih 150 replika do sada samo su G. Cross i Beba Od Lončara razumeli šta sam hteo da kažem kad sam napisao da Božić u Srba nije pravi. Nije.
Kako to izgleda
Неповерење грађана у институције и обрнуто, феномен који ме фасцинира годинама, јесте, чврсто то верујем, један од главних узрока спорог напретка унапређења система (фамозне реформе). Највећи део тог неповерења исказује се у виду разних неспоразума, који опет најчешће воде само у пат позицију у којој, по дефиницији, нема ни напред ни назад. Један од најсликовитијих примера је однос електродистибуције и потрошача струје - један државни монополиста и скоро сви грађани (јер скоро сви имају и користе струју). Рат се води, наравно, око рачуна, а подељеност иде дотле да једни друге често сматрају лоповима. Истина је да се уствари мало краде, да су те ситуације више изузеци него правило и да то одговара лоповима који се крију иза слике општости проблема.
Радио сам годинама као читач струје испред омладинске задруге и тако попуњавао рупу у студентском џепу. Имао сам прилике да ове свеприсутне митове проверим на терену и лично се уверим колико су они неоправдани. Није да све ваља, напротив, има много тога што би се могло унапредити ако се смањи та препрека у виду неповерења.
Рекох, ајде бар да покушам да сумирам оно што сам на ту тему ја имао да видим и чујем свих тих година.
Vlada Velike Britanije donirala je do sada 1.3 miliona evra za projekat podrške Srbiji u saniranju posledica poplava iz maja 2014. godine. Danas nam je gost bloger UNOPS-ova projektna inženjerka, Dragana Novaković, koja piše o važnosti prevencije poplava.
Visok stepen ranjivosti sistema za zaštitu od poplava u Srbiji došao je u žižu javnosti u maju 2014. godine, kada su nezapamćene kiše prouzrokovale štetu procenjenu na 1,7 milijardi evra, što predstavlja 4,8 odsto bruto društvenog proizvoda Srbije.
Ako se zaista potvrdi da je transkript prisluškivanog razgovora izmedju Lidije Udovički i Bojana Pajtića autentičan, biće to još jedan pisani čas anatomije stila i metoda vladanja u Srbiji od S. Miloševića do sada i poučan čas istorije beščašća na ovim prostorima.
Lidija Udovički,
Поређење годишњих потенцијала обновљивих извора енергије и укупних залиха фосилних горива [1] (преведено и прилагођено за српски језик)
Једном кад Капитал укапира (а укапираће) да је Сунчева енергија практично неограничен ресурс без драстичних негативних последица
Пошто се СВИ бавимо одрживошћу, свако из свог угла и свако једнако неуспешно (засад), ценим да нема боље теме за блог у овом моменту у Универзуму. Да бисмо дошли до неког смисленог решења морамо добрано продрмати усађена и наслеђена уверења јер, слутим, проблем није у технологији, већ у наслеђеном моделу по којем овај свет функционише. Зато ћу се бестидно усудити да дирнем у саму светињу, свету великомученицу Пољопривреду! Мислим да је она крајње неефикасна, а има и бољих начина да се заради брух...
Zastavini automobili imali su čudne navike, od kojih je ona da se kvare iz čista mira, čak i kad su relativno novi umela da opasno ide na živce.
Taj nepoznat, pritajeni i živcirajući zvuk kome se ne može odrediti poreklo pojavio se posle pet stotina kilometara, na spustu ka Budvi. Ne mogu da odredim šta je, ne osećam ništa u ponašanju automobila ali mi se potmulo brujanje nikako ne sviđa. Ok, siđemo nekako, prolazimo semafor, ulazimo u Budvu i - motor se ugasi.
Dobro. Nije to ništa. Probam da upalim, verglam, amlaser se muči - ništa. Samo mirno, no panic. Bankina visoka 30cm, nema šanse da naguram auto. Sva četiri, otvaram haubu, izlazim da kao iskusni mehaničarski dunster pogledam šta se dešava. Gledam - sve deluje normalno. Vratim se, probam ponovo da dam kontakt, Ista priča. Na instrument tabli ništa ne pokazuje. Nije prokuvao. Ima vode u hladnjaku. Rezervoar napunjen u Titogradu.
Fak!
Stanu neki ljudi i pomognu (hvala đe čuli i nečuli!) da auto odguram nekoliko desetina metara do mesta na kome mogu da ga sklonim sa puta kojim teče beskrajna bujica.
Dobro, da vidimo: to što je subota veče, što nemamo ništa rezervisano, što je špic sezone i što smo skrljani od ibarske magistrale i doline Morače nisu činjenice od pomoći.
Једна кратка твитер размена ме је пресудно инспирисала да коначно почнем да пишем о Јапану што сам дуго одлагао. Разлог: увек мислим да не знам довољно иако овде живим већ три године, а јапански језик учим већ скоро 10 година ( а и сад не мислим да нешто претерано знам). Елем, како је већ трећа зима реших да напишем нешто о томе како се људи греју у Јапану.