Ovog jutra, 12. marta 2015. godine blog b 92 osvanuo je bez ijednog teksta o njemu. Nijednog. Kao da je Zoran Đinđić dočekao smirenje i kao da više nije važno.

A tog jutra, 12. marta 2003. Demokratska stranka imala je jednocifreni procenat podrške u biračkom telu. Zoran Đinđić i manje, verovatno. Stranka je bila Žuto preduzeće i agentura, on sam mnogo više od toga. U zavisnosti šta se čita, gleda ili sluša mogao se, kroz opise i optužbe zahvatiti pun krug: od levičarskoig lunatika do liberalnog dželata. Nemačkog čoveka i agenta CIA do novootkrivenog velikosrpskog nacionaliste i šoviniste. 

"Kada više ne bude ni vas, ni vaše slave, ni vaših privilegija, vaša deca će prodavati Dedinje deci fudbalera, pevača, trgovaca i nakupaca. Posle kraće pauze, Dedinje će ponovo postati ono što je bilo."

E pa batice, srećan ti rodjendan:)))

Nakon što je šef diplomatije Vuk Jeremić priznao da će Srbija bojkotovati ovogodišnju dodelu Nobelove nagrade za mir kineskom disidentu Liju Sjaobu, digla se velika prašina. Vest da je Srbija sebe ponovo svojevoljno svrstala među zemlje koje krše ili podržavaju kršenje ljudskih prava, sevnula je u svetskim medijima i izazvala uobičajene reakcije, učvršćujući negativan imidž naše zemlje u javnosti. Naposletku, premijer Mirko Cvetković se odlučuje za "kompromisno" rešenje i na dodelu nagrade šalje ombusmana Sašu Jankovića, sa željom da time zadovolji šokiranu javnost. A naknadno Janković potvrđuje da je to učinjeno na njegovu izričitu inicijativu! Međutim, zaštitnik građana nije nosilac političke funkcije, nije član vlade, ne odgovara premijeru i praktično nije njegov "izaslanik", na način na koji bi to bio ministar, državni sekretar, ili ambasador. Što je najgore, originalna namera vlade je razotkrivena, loša vest je već obišla svet, a jedno je jasno: "Ne možete od riblje čorbe ponovo da napravite akvarijum".

Istorijski kontekst ovog vladinog postupka osvetliće naš gost autor Miloš Bogićević, postiplomac na Univerity Colege London i bivši stručni saradnik za zaštitu ljudskih prava u Kancelariji Ombudsmana za ljudska prava AP Vojvodine.

DA IMAM ČAROBNU MOĆ...

Sticajem lepih okolnosti, ovog netrpeljivog septembarskog dana pročitao sam pismeni sastav

Danas je Sveti Ilija. Ja ga volim, ne samo što je živ svetac u vatrenim kočijama odleteo na nebo, već i što je veliki pravednik, jedan od najvećih svetaca koji postoje.

Pre mnogo  godina sam operisana baš na Svetog Iliju. U Tiršovoj je mojoj majci  doktorka Ljiljana Maksimović rekla sada je samo Bog može spasiti, mi ne možemo više ništa. I otišla je majka u crkvu Svetog Georgija, a otac Bogdan je celu noć čitao molitve u oltaru, sve

Valjda bi posle ovog naslova maltene bilo suvišno išta objašnjavati. Ko se ne bori za ideologiju, već za principe života, humanosti... njemu će ovakav naslov biti nešto sasvim normalno. Ko se vezao za ideologiju, naročito ukoliko je pod njenim okriljem proveo mladost i zrelo doba, osetiće ovaj naslov maltene kao psovku na svoj račun. Za one druge, odmerene će to biti dobra prilika da se, dakle bez isključivosti kakvu po prirodi stvari podrazumevaju ideologije, podsete nekih postulata normalnosti. Možda je ovo dobra prilika da se prodiskutuje.