Evo prilike pobornicima 27. marta - neka se dokažu. Umesto da se ovde frljaju komentarima i već znanim parolama (Bolje grob), neka se u ime pravde koju proklamuju zalete na nepravedno zaposednuto Metohiju i Kosovo i kažu - brale, ja sam na budućem spomeniku pravde. Nema te cene za našu mladež... Evo, prvi ću ja... i naša mladež neka krene... u što većem broju... Pa šta ako će svi izginuti?! Sloboda nema cenu! 

Situacija je jednako teška kao ona 1941. godine. Ona sila onda i ova sila danas, ako se gledaju nekakve proporcije, iste su. Kolika je billa snaga nacista onda,

Srbija je pompezno obeležila dan oslobođenja Beograda i 65.godišnjicu pobede nad fašizmom, ali još uvek nije načisto na kojoj strani je tokom rata trebalo biti.

Ispada kao da je Srbija pobedila a da se nikada nije pobunila ni digla ustanak protiv fašističkih okupatora, a ponekad izgleda kao da se tokom rata sva premestila na Mars pa 1944.godine vratila e da bi oni komunisti činili masovne zločine.

Eto prođoše 4. i 7.juli a da ih Srbija zvanično ne obeleži a mediji jedva i pomenuše.

Srbija je, verovatno, jedina država u Evropi koja samo kad zatreba ističe svoj doprinos pobedi nad fašizmom i antifašizam kao vrednost kojoj je privržena, a stidljivo i svake godine sve manje obeležava dan borbe protiv fašizma. Sedmi juli- Dan ustanka naroda Srbije, već pet godina nije državni praznik. Nije toliko bitan datum niti da li će se praznovati, ali nije mudro to što je Srbija 'zaboravila' da bar jedan dan u godini posveti sećanju na borbu protiv fašista.

 Doduše, predsednica skupštine  je bila na svečanosti u Beloj Crkvi

ali izgleda kao predstavnica SPS a ne zvanične Srbije jer bi u tom slučaju i protokol podrazumevao prisustvo garde i i visokih oficira.

Vratila nam se Princeza sa „samostalnog" dočeka kod drugarice i žali se:
- Mama, oni u ponoć nisu odbrojavali! A kad smo ustali, niko nije pomenuo valcere!

Sreća te je stigla na vreme da odgleda bar drugu polovinu koncerta iz Beča.

I tako sam, nenamerno, morala da dam kraće objašnjenje o porodičnim tradicijama...

На јучерашњи дан се родио Данило Киш. Ћале му је био пречански Јудејац, а кева некаква камењарка - како год да обрнеш, камен ође, камен онђе.

Но био је, just like that: solid as a rock, like a rolling stone, with no direction home, или?

https://youtu.be/lv7l3qM5kGk

 Варварински мост не води нигде. Уствари води у Варварин, градић на левој обали Велике Мораве и околна села. Био је једва мало шири од аутомобила.

Takoreći, divandan.

(Od glagola divaniti.)

Prošlo je već 75 godina od prvog crtanog filma The Wise Little Hen u kome se prvi put pojavio Paja Patak.

Što se mene lično tiče, uvek mi je bio najomiljeniji Diznijev junak. 

Ustupam blog mojoj dragoj gosći  - mlekac i želim joj srećan rodjendan! Neka ovaj njen blog bude samo uvertira za buduće blogove jer  znam da ona ima mnogo toga da podeli sa nama.

Nije istorijski, ali je moj 

Kad god nekome u ovoj zemlji kažem da mi je danas rođendan uvek me dočeka zapanjeno lice i čuveno pitanje - Stvarno? Pa baš

Ima tome osam ili devet godina, ne znam tačno, znam da je bio četvrtak, kad su me Mira i Buba, zgrožene da ja ne idem na reke, pozvale na večernju turističku vožnju Dunavom i Savom. Brodom, naravno.

Mira je došla po mene i, budući da sam bila u bermudama i majici, vratila me da uzmem još nešto preko, jer na reci zna da bude hladno.

- Aman, ženo, pa trideset stepeni je... - no, ipak uzeh košulju.

Buba nas je sačekala na keju, ušli smo u brodić, naručile pićence, ja sam ponela nekakve kiflice, kao lanč paket - volim da jedem dok putujem i krenuli smo, tačno u 19 časova. Još je sunčano. Lepo.

Krenuli smo.

Jedno od surovijih sredstava prinude kojima su totalitarni režimi pribegavali u mentalnom slamanju svojih (političkih) protivnika bilo je zatvaranje istih u tamnice čija visina nije prelazila 1 metar. U takvim ćelijama sužnji su istovremeno spavali, ponekad jeli, vršili nuždu..., provodeći u njima godine ― ponekad čak i čitave decenije. 

Mnogi od njih u međuvremenu su zaboravili uspravno da hodaju. Kada je telo tako dugo pognuto ― pogrbljenost se, pre ili kasnije, nameće kao jedini mogući izbor. Namera vlastodržaca, naravno, jeste bila ta da pored gubitka slobode zatočenici izgube i osećaj ličnog dostojanstva i elementarnog samopoštovanja. Sposobnost uspravnog hodanja diktatore i despote uvek je naročito iritirala. Zato su upravnici tamnica, uvek ljudi od najvećeg poverenja, bili zaduživani prevashodno za to da pomenutu sposobnost, tu neoprostivu drskost uspravnog hodanja, kako god znaju iskorene. I to im je, uglavnom,  uspevalo. Godinama batinani, mrcvareni i maltertirani na opisani način ― kada bi bili pušteni iz tamnice, sužnji su iz straha nastavljali da hodaju podjednako pogrbljeni kao da iz tamnice nikada nisu ni izašli.