Prognoze su sastavni deo nasih zivota. Skoro sve sto u zivotu radimo je povezano sa ovom ili onom vrstom prognoze. Pocevsi od "kakvo ce vreme sutra biti" i "sta da se danas obuce", pa preko planiranja mesecnog budzeta i "hoce li me zvati veceras?", pitanja koja skola da se upisuje, do toga s kim, gde i kako ziveti, kako i koliko stedeti za neku starost (koja se, opet, ne mora doziveti), sve je, na neki nacin, povezano sa prognozom bilo vremenskih prilika, bilo prilika u svetu, bilo nasih bilo ponasanja ljudi oko nas.

S obzirom na vaznost prognoza za nasu egzistenciju, ocekivalo bi se

Tužne, smorene face dežurnih oficira pred jednim oficirom i dvojicom podoficira  u rezervi koji su došli da se jave kao dobrovoljci tog petog avgusta govorile su o situaciji jednako rečito kao i ćutanje državnih medija u Srbiji. Gotovo je, rođaci.

Vratite se u kafanu, ishendlovaće Sloba ovo do kraja.

Malo smo se zezali.

Ovih dana Dragan Vasiljković, zvani kapetan Dragan isporučen je republici Hrvatskoj. Pre toga vraćeni su joj na pravdi Boga optuženi generali - Gotovina i Markač. Na Oluji nema senke. 

Piše: Goran Šarić  

"Više moraš mrziti Srbe, nego Muslimane. Jer Musliman je nekrst, a Srbin je anti-krst." Tako me kao djete učila moja susjeda, žena bivšeg ustaše, koji je kasnije bio suradnik udbe, a od 1990. član HDZ-a (što je i logičan životni put). Ja sam uradio baš suprotno, volio sam Muslimane (Bošnjake), a Srbe još više. I dobro se sjećam, iako sam bio djete, vremena kada su Srbi postali "anti-krsti". Hrvati su kukali kako sav novac ide Srbima, iako srpska sela u Krajini nisu

Danas je Sveti Ilija. Ja ga volim, ne samo što je živ svetac u vatrenim kočijama odleteo na nebo, već i što je veliki pravednik, jedan od najvećih svetaca koji postoje.

Pre mnogo  godina sam operisana baš na Svetog Iliju. U Tiršovoj je mojoj majci  doktorka Ljiljana Maksimović rekla sada je samo Bog može spasiti, mi ne možemo više ništa. I otišla je majka u crkvu Svetog Georgija, a otac Bogdan je celu noć čitao molitve u oltaru, sve

  Februarsko je veče '74. Dok krišom ispod oka bacam pogled na sat čekajući 7 i 15 i početak majstorice u Frankfurtu gde će se Špancima dogoditi Katalinski, cedim poslednje atome strpljenja da ostanem miran dok stari Mađar štekće makazicama oko mojih ušiju. Pogodba je „šiške za utakmicu" i tu dileme nema. Da je uslov bio „nularica"- pristao bih.

Odgovor na pitanje koje je, onomad, postavio pesnik Branko Miljković, prema ovdašnjem iskustvu, bio bi: Ume, itekako, ume, ali svojom pesmom sužnje samo zavodi. Baš kao što su morske sirene zavodile Homerovog Odiseja ili Hajneova vila mornare na grebenu Lorelaj.

9. mart nije vlasništvo bilo koga ko je sudelovao u organizaciji samog događaja. 9. mart je simbol onoga radi čega se i desio: osvajanja slobode. To je ostao i danas.