Има још неких пола сата до краја овог првог дана новембра месеца. Прелетела сам нетом у потрази за чланцима, фотографијама, освртима и уопште, пригодним текстовима...1. новембра 1918. године Прва српска армија, на челу са Петром Бојовићем, је ослободила Београд.

Čast mi je i zadovoljstvo da ovaj prostor ustupim blogerima ciji su nickovi docsumann i vishnja92. Uzivajte!

 

 

-          Ok, a šta bi Ti  pitao nekog vegetarijanca?

        -      Pa prvo bih ga pitao da li je normalan

 

 

„Animals are my friends...and I don't eat

Ovog jutra, 12. marta 2015. godine blog b 92 osvanuo je bez ijednog teksta o njemu. Nijednog. Kao da je Zoran Đinđić dočekao smirenje i kao da više nije važno.

A tog jutra, 12. marta 2003. Demokratska stranka imala je jednocifreni procenat podrške u biračkom telu. Zoran Đinđić i manje, verovatno. Stranka je bila Žuto preduzeće i agentura, on sam mnogo više od toga. U zavisnosti šta se čita, gleda ili sluša mogao se, kroz opise i optužbe zahvatiti pun krug: od levičarskoig lunatika do liberalnog dželata. Nemačkog čoveka i agenta CIA do novootkrivenog velikosrpskog nacionaliste i šoviniste. 

Sa'će, samo što nije. U našoj kući vlada dramatična napetost. Ja sam za dobro jutro sebe u lice iznenadila prsom kupatilskog osveživača. Naopačke obrnutog. Narednih nekoliko dana ću razveseljavati Žmua feromonima agrumaste Svežine Mediterana. Mada, na današnji istorijski dan u znaku Uspavane Pepeljuge i sedam patuljaka, to bi moglo da se protumači kao moj doprinos opšteplanetarnoj razdraganosti.

Dan ružan. Mučan. Gotovo samrtan. Koji vonja na uranijum. Dan koji se nije završio. Krenuće podsećanja, slike vatre... No, šta se kod nas zbilja obeležava 24. marta? Da li je to samo puko podsećanje na ratnu kampanju koja je otpočela nad nebom Srbije, podsećanje iz koga će proizaći nekoliko uobičajenih zaključaka o agresoru i nevinom, uz priču o pravdi i nepravdi, kao i uz priču o velikom otporu mnogostruko jačem protivniku - Ili se nešto ovih godina ipak malo izbistrilo, u smislu da bi se možda konačno moglo sagledati ko je sve i kako doprineo da se nakon niza ratnih okršaja

Александар Ламброс

Из неког необјашњивог разлога у Србији ево већ коју деценију влада тренд истицања јавних натписа латиничним писмом и, у још необјашњивијем тренду, на неправилном енглеском. Пре неки дан сам пазарио у приватној радњи која се зове „Familly Marcet" Две грешке у две речи. А могла је лепо да се зове „Породична бакалница", или „Код Пере (Жике, Мике), како год да је име власника радње, еквивалетно оном чувеном француском „Chez ... " ... Није редак случај ни налетети на енглеске речи исписане ћирилицом (са све удвојеним словима) или на стране речи у српском транскрипту.

Šta se tada desilo?

Probijanje teške kapije tamnice balvanom trajalo je celih deset godina. Kad je kapija probijena izmešali su se tamničari i utamničeni. Jedni su jurili ovamo, drugi tamo. Na kraju su se spojili u jednu masu, usplahirenu. Jedni zadovoljni što su oslobođeni, drugi zadovoljni jer ih ovi oslobođeni nisu dirali uprkos desetogodišnjim mučenjima. 

Težina kapije, ali i težina balvana stvorili su generaciju umornih. Stvar je potrajala jedno vreme, na onom početnom poletu zbog otvaranja kapije. A onda se kapija zatvorila opet, sama od sebe. Zaboravili

 

 

Danas je Internacionalna organizacija za standardizaciju ISO - radna grupa ISO 639, glasala protiv ubacivanja crnogorskog jezika u svoju listu jezičnih kodova. Library of Congress će poštovati ovu odluku, što znači da će se i dalje koristiti kod srp za srpski jezik kao jezični kod za knjige i časopise koji izlaze na crnogorskom jeziku. Nakon nekoliko meseci diskusije ova radna grupa je došla do zaključka da nema potrebe od ubacivanja ovog jezika u listu zvaničnih jezičnih kodova. Na ovom linku možete videti listu svih kodova sa ISO 639 u tri različite tabele: deo 1, 2 i 3.

Evo sta kaže ISO 639 sta je individualni lezik:

Zlo fašizma pobeđeno je u jednom času i taj čas zaista treba slaviti, obeležavati. 

 

Ali u Srbiji baš i nema mesta potpunom slavlju, jer tog časa nastaje nova nesreća, koja se samo krije iza one prethodne nesreće. Komunisti nisu bili antifašisti, već samo komunisti, kojima je demagogija o antifašizmu bila dobrodošla da učvrste svoju poziciju u javnosti, odnosno da izvedu društveni prevrat, što im je bio jedini cilj, u ratu i nakon njega. Za taj cilj su komunisti bili spremni na sve, u šta su pored ostalog uključeni saradnja sa fašistima, prizivanje i radosno dočekivanje rata u kome strada preko milion i po žrtava samo dve decenije nakon biloškog sakaćenja srpske nacije u Prvom ratu, zatim desetine hiljada pobijenih građana po okončanju samog rata ...