Iznenađen sam činjenicom da ovde još uvek nije otvoren neki blog na temu finiša istorijskih izbora u Francuskoj, pa čak ni sada kada su oni završeni, a rezultat se zna, tako da sam rešio da malo preuzmem stvari u svoje ruke, obrišem prašinu i patinu sa svoje autorske opcije, i lično pokrenem ovu temu. Srbija je kandidat

Pre tačno 16 godina, otprilike u ovo vreme po beogradskom vremenu, sam se istuširao, spakovao uobičajene stvari u ranac i pošao u svoju kancelariju.  Seo u auto, uključio lokalnu radio stanicu.

Umesto muzike koju je ta stanica neprekidno emitovala, čuo sam reči koje su me potpuno zbunile. “Avion se zakucao u severnu kulu bliznakinju, pa onda drugi u južnu…napad iz vazduha, opšta zbunjenost…još dva aviona

Vojo, Mocart!

(Salzburg, 27. 1. 1756. –  Beč, 5. 12. 1791.)

Kompozitor čije su prve kompozicije izdane kad je imao tek 8 godina, klavirist, violinist, orguljaš, violist, dirigent, vjerni sin, muž, otac, preljubnik, nastavnik, organizator, inovator, praktičar,

Četničke žrtve...

I ne samo to! Javnost je tek sada, u medijskim napisima povodom smrti jednog velikog glumca, saznala da je glavnog četničkog koljača, koji je medju više žena

5. oktobar sada napada i kuso i repato. I režim, i nekadašnji učesnici, i kolone novih stranačkih aktivista, i kriminalci koji se nisu dovoljno iskazali, ...

Povod za ovaj blog je anketa koju sprovodi jedno naše dete (znate ono kad se sa njenima družim od prvog osnovne), student psihologije.

Treba joj što veći uzorak i ono najvažnije, treba joj pod hitno. Mislim da je sutra u neko doba  ono  što bi moja baba rekla, dedlajn.

U anketi je reč o stvarima o kojima smo mi ovde često umeli da pričamo, pa ću je je kad završi sve, zamoliti da nam prezentuje rezultate. Nadam se da će prihvatiti.

 Dakle, evo linka za anketu 

Na novinama je datum 12. mart, ali to o čemu one pišu dogodilo se zapravo jedanaestog, a moglo je (no o tome u novinama nije pisalo) da se završi i 10. marta ... no ti datumi ustvari nisu ni bitni (osim kao povod ovog bloga), jer sve što je dovelo SSSR do 11. marta 1985. počelo se dešavati mnogo, mnogo prije, a ovo je bio samo početak završnog čina.

  Noćas će svakom od nas biti vraćeno ono što je proletos onako bezobzirno i divljački oteto.
Dobićemo 1 sat.
Neki od nas će pokušati da u tih sat vremena nadoknade toliko toga propuštenog, neko će biti sasvim ravnodušan, a neko će spavati jedan sat duže.

Pošto su se pre desetak dana potukli lekar i pacijent, a još se ne zna ko je prvi i kako počeo, pre neki dan nova drama - po lekarskim izvorima, pretučena je doktorka koja je, navodno, odbila da pomogne bolesnom dvogodišnjem detetu (dete ima tumor na mozgu), a optužena majka izjavljuje da se doktorka saplela o njenu nogu(!?). Bilo je raznih sličnih slučajeva i ranije i uvek bi se lekari oglasili tražeći status službenih lica. Ima opravdanja za zahtev, ali čini se da su razlozi protiv mnogo brojniji:

1. zato što se mnogi lekari NE ponašaju u skladu sa strukom i etikom (što,

Porediti Zorana Đinđića sa bilo kim iz otužnog mnoštva tipusa koji nam se u ovoj razvalini od zemlje samopredstavljajaju kao političari - nema ama baš nikakvog smisla.

Pre svega: Zoran Đinđić umeo je da se nasmeje!