Dragan Bujoševic je jedini direktor RTS a koji je posetio Nišvil. Došao je na koncert Josh Stone u društvu Jelene Milić, Vladimira Vuletića i Nebojše Krstića . Narednih godina Nišvil je bio prisutan na programima RTS-a. Pročitao sam mnogo tekstova iz zlatnog novinarskog doba Bujoševića . On je pročitao samo jedan moj tekst objavljen na sajtu “novinarionline” prošle godine.

Kako je reagovao saznaćete nakon istog teksta:

……………………………………………………………………………..

Pođe lepo čovek da se vakciniše od gripa, radi to godinama jer teško podnosi zimske viruse. Kad tamo, nema vakcine. Kako, zašto? Pa, neočekivano veliki odziv, nestalo. I šta sad? Pa ništa, javiti se za dan dva. Prođu dan, dva, prođe pet, ponovo u ambulantu, jel stigla vakcina? Nije. Kad će? Ne zna se. Zove čovek nadležne, svi kažu nemaju oni veze, nije njihova odgovornost, da se dopis pošalje pa će neko odgovoriti. Sedne čovek i napiše žalbu zaštitniku ili savetniku pacijenata, sa sve objašnejnjem gde se i kako majao do tada i zašto traži zaštitu i podršku:

„...

 

Nedavno mi je skrenuta pažnja na ovaj tekst, sa sajta puls.rs, i ja ga, po savetu pametnijih i upućenijih od mene, postavljam na uvid blogozajednici.

 

 

Знате, ја не подносим Шекспирове комаде, међутим ваши су још гори!

Л. Н. Толстој, у разговору са Чеховим

 

Лав

 

Miodrag Sovilj je radio svoj posao - časno i pošteno, kao i do sada. Od njega ne treba praviti ni atentatora niti bilo kakvog opozicionog lidera - zato što i jedno i drugo zapravo govori o duboko poremećenom vrednosnom sistemu društva u kom se novinarska čestitost i profesionalizam proglašavaju vanrednom hrabrošću sa jedne, ili napadom na njegovo prevashodstvo kralja, sa druge strane.

Kada bi bilo (to jest kada je bude) profesionalne, medijske solidarnosti, ovako bi ubuduće trebalo da izgledaju apsolutno sve pres konfenencije uzurpatora društva, koji se ovde neosnovano (samo)nazivaju političarima - kako onih na vlasti tako i njihove kvazi opozicije. Kada pres konferencije na kojima se zaista POSTAVLJAJU PITANJA postanu svakodnevica - tek tada će osnovano moći da se sumnja kako ovo društvo jeste na putu nekakvog, pre svega moralnog, a onda i svakog drugog ozdravljenja...

Kako to, otkud to, za čiji račun - da nam se svakoga dana kroz pisane medije negde iz drugog plana (ali sistematski) servira po jedna tobože usputna vest iz života оstrvske kraljevske porodice - ko je s kim danas porazgovarao za ručkom, šta je na nekom od kretanja kroz javnost obukla ta i ta gospođica s periferije kraljevske familije, kojom stazom su kroz šemšir šetali pod ruku neka od princeza i njen partner, šta je od tračeva o narečenoj porodici istinito a šta možda ne ...?! 

ОД СТРОФА – КАТАСТРОФА ДО МАХАБХАРАТЕ

У културним круговима чест је ламент над интернетом и друштвеним мрежама да су „пуни ђубрета“. То јесте тачно, али је и нека врста „киселог грожђа“ јер је већина књижевника, осим коришћења меила и компа као писаће машине – електронски неписмена. Једина озбиљнија имена која се баве новим могућностима интерактивне и електронске књижевности су Владислава Гордић – Петковић (књига „Виртуелна књижевност“, објављена пре десетак година), недавно Марко Недић са акцентом на неколико аутора и површним општим прегледом и Мирољуб Тодоровић – творац сигнализма који подстиче нове покушаје и експерименте и подржава сигналисте и сигнализам годишњим зборницима.

* * *
I pre no što sam počeo da radim u biblioteci, prema knjigama sam imao poseban odnos. Tezu kako postoje knjige koje određuju naše živote, ova prelepa žena čula je upravo od mene. Bio sam ubeđen da o tome neću govoriti, ali ne mogu da prećutim kako su stvari među nama postale vanredno ozbiljne onog časa kad je počela da pozajmljuje moje vlastite knjige. Pri tome, posebno interesovanje pokazivala je za one koje još uvek nisam ni napisao.

Mi ga najčešće nismo svesni - ali uvek postoji trenutak kada žena pred nama počne da se svlači. Kad počinjemo bivati sve bliži jedno drugom. To je zato što se prava žena uvek skida u slojevima: najpre odbacuje predrasude, pa stid, onda lošu prošlost, zatim jednoličnu sadašnjost - gaćice dolaze tek na kraju. Ne mogu opisati spokojstvo koje sam osećao pri pogledu na njena mala, špicasta kolena dok se približavaju stolu za kojim sedim. Pa ustreptalost ovlašnih dodira njenih dugačkih, negovanih prstiju u trenucima dok preuzima knjigu. Sekunde koje smo znali da produžimo toliko da nam je delovalo kako traju satima.

Priča o uklanjanju Starog savskog mosta i građenja novog kola Beogradom već godinu ili dve i prvo se pričalo da će biti premešten na Ratno ostrvo ali nije rečeno gde pa je to zaboravljeno. Skoro je rečeno od strane gradskih dužnosnika da sada ima dve nove varijante. Jedna solucija je da bude premešten na Adu Ciganliju kao veza sa Novim Beogradom, tamo u produžetku ulice Omladinskih brigada kao pešačko . biciklistički most. O drugoj varijanti obavestio je pre neki dan zamenik obelodanivši da su građani anketom izabrali mesto za most u parku kod Ušća a ispod nejga će biti restorani, suvenirnice i da je to dobra odluka jer šta ćeš u parku ako nema gde da se kafa popije. Posle je glavni urbanista rekao da ankete nije bilo i da će tek preko mreža ta anketa da se desi pa da građani odluče gde sa Starim savskim mostom.

Izjašnjavanje anketnim putem oko važnih gradskih tema je veoma dobra stvar i takva namera treba da bude pozdravljena. Ali ako se ozbiljno misli da se tako dobije relevantan odgovor građana i odluka možda, to podrazumeva da se upitanim građanima podastre projekat, 3D prikaz ili slika makete, mesto gde će da stave most, kako će da izgleda, koliko zelenila će biti uništeno, koliko košta izmeštanje i postavljanje na novu poziciju i to za obe predložene lokacije: za mesto na Adi Ciganliji ili parku kod Ušća. Tek tada građani mogu zaista da glasaju, tek kada budu znali dovoljno elemenata za odluku.