Bilo je proleće 1941. kada je naš brod, krcat

Težina telegrama od dvadeset i jednog grama raspršila je i poslednju nadu da ću te sresti u centru. Nebo je bilo crno poput ovce, vunasto i suvo. Jak pritisak nabijao je ljude prema tlu. Zlu ne trebalo da ovo potraje, ali nekako su mnogi sada prave veličine. Grehota je za one koji inače sami sebe unižavaju svakog dana, oni jedva da se vide. Ostali su veličine kokera, kroketa ili krekera. Ovčar bez dlake po telu (ima je samo po glavi) podigao je pogled. Vidi se da bi u nekom drugom svetu bio kralj životinja. U nekom drugom svetu svi bi svetleli, svi bi puštali krila i leteli. Svi bi bili svetleći zmajevi. Zmajevi noći. Zmajevi očaja. Krajevi grada bili bi gnezda. Na vrhu najvišeg nebodera u centru živeo bi kralj zmajeva kome čak ni onaj ovčarski pas ne bi bio strašan (u onom njegovom svetu koji priziva pogledom - ili je to samo vapaj za hranom). Kralj zmajeva, zmaj od papira koji ne može da leti. Ne, to nije ispresavijani telegram, bože me oprosti, to je origami zmaj. Zgužvam ga jednom rukom u centar piksle gde spavaju pepeo i strah. Strah, da ako već mogu da pogubim kralja zmajeva kao opušak cigarete, a nikada nijednu nisam stvarno spalio, kakav je kralj mog sveta?

- шта уосталом може да изгуби онај ко је већ изгубљен у стварности која га окружује (г Писарев Ђ.)

има година како се овакав наш разговор баштенски одвијао јер нам плацеве кућне дели само метер висински шимшир ограде па се преко ње издиванимо онако у пролазу - баш се нервирам џигерица ми у мени дркти одједа (жали ми се комша Судија у пензији) кад слушам и гледам тв вести , Свет полудео начисто ,а ти - па ја и немам каде да у поменути екран пиљим радим по цели дан а и ноћна шихта ме апи почесто -па ко те тера да радиш оматорио си седи ко ја у поензији -па да се и ја једим и џигерицу тресем боље ми се бетонима бавити - па дообро како оћеш, а ја се баш једим.

Bila je godina konja. Beba je rođena na obali okeana, u restoranu roditelja. Dobio je ime Noace. Prvo je naučio da pliva a tek kasnije je prohodao. Kada je napunio tri godine dobio je svoju prvu dasku za surf. Jedno vreme je samo plutao na njoj i koristio je kao marker dok je učio da roni. Sa sedam godina je krenuo u školu. Počeo je da uči slova i brojeve a već je znao da seče talase. Više vremena je bio na okeanu, nego u klupi. Tokom dana, računajući i snove, duže je bio u vodi, nego na suvom. Činilo se da se na dasci odmara, spava i sanja. Uhvati talas koji se lomi preko njega, uđe u vodenu cev i nestane. U zavisnosti od veličine talasa, posle nekoliko sekundi pojavi se iza vodenog zida, ozarena lica, mlađi nego što je bio malopre.

Još kao jelensko tele bio je, najblaže rečeno, čudan. Nije se držao majke, jurio je s divljim svinjama i preskakao potoke kao kakav konj preponaš. Dizao je nogu i pišao na so za lizanje koja je ostavljana po šumi, zašta je neretko dobijao batine od drugih irvasa. Kada je malo stasao i ojačao, dobio butove i prve paroške na rogovima, upoznao se i sa Deda Mrazom. I to preko optičkog nišana. Nije mu video lice, samo cev puške za omamljivanje životinja, koja ga je gledala svojim napunjenim crnim okom. Prva ga je strelica promašila i on je brisnuo. Kasnije je saznao da se Deda Mraz na putu kući, dobrano pripit, strmeknuo reklamnim sankama u jendek. Ostao je nepovređen i nastavio pešaka, teturavim korakom ka svojoj toploj kolibi. Irvas ga je pratio do kuće i saznao gde živi. Ta mu je informacija pomogla nekoliko meseci kasnije kada je došao Deda Mrazu na trem i zakucao kopitom na vrata.

- Ko je?

- Irvas od jesenas, sreli smo se u šumi. Izađi, imam nešto za tebe.

- Dođi u decembru, sada nije sezona novogodišnjih praznika.

gost (ko)autor: alselone

 Mi vidimo realnije svet od jednog psa, koji vidi realnije svet od guštera, a gušter realnije od crva, zar nije tako? Opšte je uverenje, kako naučno tako i laičko, da vrste evolucijom izgrađuju svoja čula na način da vide i osete svet bliže onome što zaista jeste. 

Ipak, jesmo li potpuno sigurni u naizgled očevidnu činjenicu?

Onomad objavih priču Doček. Jedan bloger me je opomenuo da je tmurna i kukavna i zamislila sam se. U toj priči je zastupljena samo ženska strana. Možda bi mogla i ovako da se nastavi.

Zvuk zključavanja vrata  ga je trgao iz sna. Na TVu su se smenjivale blještave režirane novogodišnje proslave, mogao bi se zakleti sasvim iste kao svih prethodnih godina.  Lenjo se protego u fotelji i pružio ruku ka daljinskom. Menjao je kanale, ali mu ništa nije moglo zadržati pažnju duže od par sekundi. "Isti program svake godine. Ima li ikog da smisli nešto zanimljivo",