Posle posta Gordanac o samohranoj mami, na redu su njena deca :-)

ovo je iz mejla koji mi je ulepšao ovaj grozan dan. 

Znam da nije ništa originalno, ali funkcioniše :-) 

 

sta najradije jedes?
- volim sve a najvise pasulj sa dokolenicom.
- volim i slatko od sljivovice.
- meso od pileta sa drskicom.
- najsladje jedem kupusa od salate.
- sta drugo nego kuvano jaje na oko.
- najvolim da ne jedem. a kad moram kazem da nisam gladan, da me boli srce ili uvo i da imam krajnike u stomaku.
- volim dzigericu i druge unutrasnjice.

ko si ti?
- to me pitaju mama i tata kad me tuku, a ja im odgovaram da sam njihovo dete.
- mnogo sam fina devojcica i lepo pisem po cistom zidu
- ja sam deda jer se zovem kao on.

ramovi...ima ih raznih.

 

 

 

 

 

 

 

 

Poslednjih

   Na ovaj tekst inspirisala me je kratka i lepa razmena sa blogerkom AlexDunja, na blogu kod Naše Nove VIP blogerke, legendarne angie.
Sasvim slučajno, dotakli smo se ....geografije, tačnije : geografije prošlosti - pričajući o Ateljeu 212.
To je Kraj u kom sam odrastao. Moji kvartovi....., i moje ekipe iz detinjstva .
   Kraj je imao jasno određene granice, kako i dolikuje : „gore“ – to je bila Skupština, savezna 4sure (sa sve D.Ćosićem u Palmotićevoj 1 i M.Djilasom u br.8), pa sve do Vlajkovićeve, kad smo malo poodrasli proširili

Hipoteze i nagađanja su jeftina, bar većini nas kojima život ne zavisi kritično od mišljenja sa kojim izlazimo pred svet, a ako im niko ne može proveriti vrednost onda i good value for money, opet - zato što su jeftina.

Tako, evo jedne transvaluation hipoteze by speculation. Recimo da juče vrednost znanja o tome kako „nasrtati“ na mikrotalasnu rernu (naterati je milom ili silom da radi ono što mi hoćemo) nije bila neka, pošto je i neznalac mogao uz priloženo upustvo da nasrće podjednako dobro. Lako je napraviti neku istorijsku paralelu gde je gradijent ovako neke vrednosti bio redove veličina značajniji, uglavom u pozitivnom smislu iako je istorija prepuna i negativnih primera.

 

Odavno sam prestao da se nadam nekakvoj atletskoj građi kakvu imaju Bred Pit i slični holivudski playboyi. Iskreno, za tako nešto nikada i nisam imao aspiraciju.

Noge su mi uvek bile sportske, jake i čvrste, u fudbalu imam jak udarac a u svoje vreme znale su te iste noge i da odalame kada je trebalo, ali i da sačuvaju glavu, takođe kad je trebalo.

Dogodilo se, bez ikakvog neposrednog povoda ili plana, da nekoliko dana zaredom sa potpuno različitim ljudima i u potpuno različitom kontekstu - učestvujem u razgovorima o SLOBODI (na slici je prvi ikada nađen zapis te reči, na sumerskom, naravno :)). Govorilo se o neverovatno mnogo "lica i značenja" jedne te iste reči, o slobodi "koja se ima, poseduje", o slobodi "koja se osvaja, različitim sredstvima", o slobodi "u kojoj se jednostavno uživa, koja je odsustvo obaveza", o slobodi "koja je lična, dostignuta tokom sazrevanja", o slobodi "koja je izbor", o slobodi "koja je nužnost", o političkoj, medijskoj, ekonomskoj, religijskoj, filozofskoj, istorijskoj, stvaralačkoj, umetničkoj, naučnoj,......o ljudskoj slobodi. U mnoštvu ljudi koje sam u tim razgovorima imala sreće da sretnem (neke od njih sa zadovoljstvom po prvi put) bio je i jedan fizičar - s njim se naravno razgovaralo o "asimptotskoj slobodi" (slučajno sasvim, najviše zbog reči "asimptota" koja meni tako dobro "ide" uz reč sloboda i zbog deljenja anegdota o teškoćama objašnjavanja "stepena slobode" )

The past is a foreign country: they do things differently there. (L.P. Hartley: The Go-Between)

Istorija São Paula mogla bi se sažeti kroz priču o nekoliko zgrada koje su obeležile grad u njegovim ključnim epohama. Conjunto Nacional, jedna od njih, ogromni stambeno-poslovno-trgovinski kompleks na ulici koja je i dalje simbol grada, Aveniji Paulista, danas nema ni približno onoliki značaj kakav je imao u godini svoje inauguracije, 1958. Te godine na vlasti bio je predsednik Brazila koga mnogi i dalje poistovećuju sa najvažnijim trenucima brazilske modernizacije u 20. veku i koga svi i danas popularno zovu JK (Žota Ka), a koji se zvao Juscelino Kubitschek.

Tih pedesetih godina izgledalo je kao da Brazil ide napred, u budućnost koja obećava razvoj i prosperitet. Nedugo posle inauguracije zgrade Conjunto Nacional sledila je jedna još mnogo veća, Brazilije kao glavnog grada. Naravno, kao što to obično biva, pogotovu u zemljama trećeg sveta, odmah zatim šezdesete su donele otrežnjenje u vidu vojne diktature, a JK otišao je, kao i mnogi brazilski intelektualci, u egzil. Ali to je duga priča.

Osmehnuo se…zapravo sve vreme je imao osmeh na licu ali sada je on bio nekako uverljiviji. Jači. Bio je u savršenom skladu sa onim što je govorio : « Na plakatu za ROKI VI piše – Nije gotovo dok se ne završi. To mi se mnogo dopalo. Borimo se. Idemo dalje. Nema predavanja. »  

Svaka reč i pokret su ubedljivi i istiniti. I jasno je da će biti onako kako on kaže.  Pripada onim ljudima kojima verujete jer znate da govori istinu. Ako negde postoji granica, on će je pomeriti. On će je preći.

 

Bar jedan singularitet ima posebno singularne karakteristike, singularitet na kvadrat, bar – svest.

Opipljivost, znanje i mašta su nam skoro uvek dovoljni da nešto konceptualizujemo, čak i ako smo u domenu organizacione fenomenologije.

Npr, morski talas. Jasno nam je da molekula vode u talasu ima previše i da ne možemo izdračunati kako se guraju ili privlače između sebe da bi napravili taj talas. Nije bitno ni ako ne znamo ništa o hidrodinamici. Ali, npr, probali smo nekad da se igramo u šljunku i to iskustvo nam je dovoljno dobar obrazac da konceptualizujemo talas kao organizacioni fenomen tih silnih molekula vode. Šanse su, čak, da će nam retko pasti na pamet da tu čuči bilo kakav fenomen.

Gde zaglave opipljivost i znanje, unesemo nešto više mašte i idemo dalje. Mašta nam pomaže da „uđemo“ u fenomen, izađemo iz njega, da ga malo promešamo, rastegnemo, skupimo i slično. Ako smo u njemu zauvek neko može da ga uslika spolja i mi da gledamo fotku.