Life after Bush and Gorbachev/The wall is down but something’s lost… (Iggy Pop: Louie Louie)

U jednom od svojih prethodnih tekstova, Sector 7, pisao sam o mentalnom konstruisanju postojećeg grada koji još nismo videli, dakle o stvaranju imaginarnog grada pre nego što stvarni imamo u sopstvenom iskustvu. Ovaj tekst bavi se upravo obrnutim fenomenom: grada koji smo poznavali, ali koji je nestao, odnosno toliko se promenio da ga ne poznajemo više.

Ljudi su često skloni da lamentiraju nad stvarima koje su bile a više nisu. Kada se govori o gradovima, neretko se daju apokaliptične dimenzije metaforama nastajanja i nestajanja, kraja i poraza, transformacije u neprepoznatljivo kojom će biti nepovratno izgubljen identitet zamrznut u vremenu. Ono što se pritom često zaboravlja jeste neobična vitalnost gradova, njihova sposobnost da se obnavljaju, da evoluiraju, postaju nešto novo, dobijaju nove kvalitete (gubeći neke od starih). Verovatno nema mnogo boljih primera za ovo u skorašnjoj istoriji od Berlina.

o putevima i linijama...
zakrivljenim.

Kada spavam ništa ne vidim, samo osećam. Osećam mirise, čujem zvukove. Onda mi ti zvukovi i mirisi prave slike od kojih su sačinjeni moji snovi. A kada se probudim, oči držim širom zatvorene kako bih osetila mirise i zvukove jutra. Kada sam bila mala to je bio miris topole pored prozora kuće moje Nane pomešan sa zvukom lišća koje je jutarnji povetarac temeljito prebirao dok su gugutke čavljale svoju jutarnju mantru. Zimi

A city ecosystem is composed of physical-economic-ethical processes active at a given time within a city and its close dependencies. (Jane Jacobs)

Postoji mnogo razloga zbog kojih ljudi žive u velikim gradovima. Jedan od njih je mogućnost da se izgrade oaze privatnog u pustinji javnog.

U selima i manjim gradovima ta granica je izbrisana. Malo šta možete uraditi a da vaše komšije toga ne postanu svesne istog trenutka. Isto tako, malo šta je do te mere javno da bi bilo obezličeno, lišeno privatne dimenzije. U gradovima, međutim, možete se sakriti u svoj stan i biti anonimni, i bar donekle je stvar izbora kada i koliko često će se izlaziti iz zašuškanosti koju pruža privatnost. Osim toga, postoje i međuvarijante, javni prostori koji na neki način pružaju priliku za neposrednijom komunikacijom u okviru velike gradske celine – trgovi, mali parkovi, bašte restorana i slična mesta podsećaju nas da su gradovi, pre nego što su postali konglomerat administrativnih jedinica, bili niz spojenih komšiluka.

Jedna od karakteristika koje Havanu za posetioce čine tako zanimljivom i pitoresknom jeste što se socijalni život komšiluka vrlo često odigrava na krovovima. Ravni krovovi su multinamenski prostori: na njima se suši veš, šetaju psi, ali i razgovara, igraju domine, deca trčkaraju, komšinica šiša svoju prijateljicu, jede se, pije se, puše se cigare…

Iz muževljevih mejlova:

„Puno sam vremena proveo u poslednje vreme analizirajuci seme nekih DAC-ova sa cevnim izlazima i raznim resenjima u digitalnom delu sa PCM1704 itd. (kazi ako hoces da ti posaljem linkove ...).."

Ili:

 "Danas mi je stigao na popravku jedan dac (north star design model3 + upsampler) i prosto neverovatno, crko konvertor, i to BB pcm1716e..."

 Moja specijalno draga goshca AlexDunja

 

Kada sam bila u nežnim godinama ja sam znala sve.

bez šale. Bila sam potpuno sigurna u to šta

hoću, a šta ne, i gde je moje mesto u svetu

i životu. I bila sam potpuno ozbiljna oko toga.

(ne biste me prepoznali!)

Znam joj skoro svaki pedalj.

A nije mi to od politike, od mene i nje je - oduvek.

Sva ostala mesta po Srbiji obišla sam poslom i tako Srbiju upoznala, pedalj po pedalj, čoveka po čoveka, kroz jug i jugoistok, od Krive Feje i Prohora na granici, preko malih mesta uz Drinu do Prokuplja, Prijepolja i Priboja, od čudesnih pejzaža Gradišta i Kladova (o Lepenskom i da ne pričam :)), pa sve do najređe naseljenih, pustih delova oko Bora i Majdanpeka. Kroz mesta zapadne i moravske Srbije koja se zovu prekrasnim imenima, kao Svileuva između Koceljeve i Valjeva, ili Tvrdojevac u blizini Uba ili Nepričava, Zlakuse kod Užica,....ili mesta Blace koje ne umem da menjam po padežima, svugde sam svratila, samo u Negotin grad, Bosilegrad i Dimitrovgrad nikad nisam otišla, bogsvetinekaznazašto.....bivala sam u blizini, ali me put nikad nije u same gradove naveo.Biće prilike, sigurna sam.

Srbija je pejzažno potpuno različita na razdaljinama od po pedesetak kilometara, Srbija je sva jedna geografska protivrečnost i kad joj u sebe upiješ sav taj prostor, lakše i jednostavnije razumeš kako su ljudi koji tom prostoru pripadaju, koji su svojim naseljima ostavili otisak sopstvenog postojanja u prostoru - isti takvi. Razumno i duboko - protivrečni. Funkcionalno paradoksalni, rekla bih ja kraće, a morala bih objašnjavati dugo i široko naročito ušima u koje teško možeš zabosti priče o dobrim ljudima. ili o ljudima uopšte. A ponekad su baš i samo zato, zbog tog funkcionalnog paradoksa kojim žive - jednostavno neodoljivi, rekla bih još nakon svih svojih usputnih poznanstava, razgovora, susreta i stvorenih prijateljstava.

 

    

gosti : gordanac, MightyNora, JJBeba, man ray loves me, Gorstak, Jelena Milić, margos 

gordanac :
"..Dan kojim se obeležava pobeda nad fašizmom je dvostruki dan – i Dan vojne pobede, dan sloma fašističke industrije smrti i mržnje koja je opustošila Evropu, i Dan te iste Evrope. Dan kad su pobednici (po prvi put otkad se tako uspešno ubijamo po planeti), razumeli da su ljudi uvek sposobni da ništa ne nauče

Toute mode est délicieuse qui répond à une nécessité, non à une bizarrerie. (Raymond Radiguet: Le Bal du comte d’Orgel)

Svaki razvoj, a naročito brzi, nagli, nepromišljeni, vremenom postane kompleksna igra lica i naličja, protivrečna pojava koja može da ostavi posledice koje traju godinama, decenijama, vekovima. Iz želje da se odgovori na legitimnu potrebu, da se pronađe izlaz iz neke vrste krize ili zastoja, gradovi znaju da se otrgnu i organskom i planiranom rastu, i da se upute u pravcu divljeg i nekontrolisanog. Proizvodi takvog rasta svedoče o tome koliko je tanka nit između fantastičnog i groznog, urbane utopije i distopije.

The 1977 Bucharest Earthquake occurred on Friday, 4 March 1977, 21:20 local time and was felt throughout the Balkans. It had a magnitude of 7.4 and its epicenter in Vrancea (in the Eastern Carpathians) at a depth of 94 kilometers.

The earthquake killed about 1,570 people and wounded more than 11,000. Among the victims was the Romanian actor Toma Caragiu. Nicolae Ceauşescu had to suspend his official trip to Nigeria.

About 35,000 buildings were damaged, and the total damage was estimated at more than two billion dollars. Most of the damage was concentrated in Romania's capital, Bucharest, where about 33 large buildings collapsed. Most of those buildings were built before World War II, and were not reinforced. Many of the historic buildings that collapsed were not rebuilt; instead, the land was cleared for the building of the Palace of the Parliament. (http://en.wikipedia.org/wiki/1977_Bucharest_earthquake)

Gotovo trideset godina kasnije Bukurešt postaje glavni grad jedne od zemalja Evropske unije, i šesti grad po naseljenosti administrativnog gradskog područja u toj istoj Uniji. Istovremeno, problem sa kojim se Bukurešt suočio posle Ceauşescuovog monumentalnog pretumbavanja centra grada bio je (i ostao) vrlo ozbiljan. Staro gradsko jezgro bilo je ili zamenjeno novim zgradama (Skupština, tj. Palatul Parlamentului, novogradnje u Bulevardul Unirii i nekoliko okolnih ulica), ili pušteno da propada. Mnoge zgrade u pešačkoj zoni oko Ulice Lipscani i danas imaju vidna oštećenja od zemljotresa, a niko ih nije pipnuo za sve ove godine.

Q: Kako se ponovo uspostavlja simetrija razbijena postavljanjem patke na pozornicu? Pošto “…the duck provides a considerable distraction. It flaps, it potters, sometimes it makes a bid for freedom…”.

A: Tako što na scenu postavimo gluvog, slepog i nemog.

I na pitanje i na odgovor slučajno nabasam pitajući Googla šta ima da mi kaže na temu “three degrees of separation”. Što baš tri? Fascinira me bliskost raznih tema i verovatno sam nekom “maestralnom” podsvesnom aritmetikom podelio šest na dva, aksiomatizovao tako “originalnu” ideju pa onda poleteo da joj vredno udahnem “dušu”.