Evo jos jedne politicki nevazne teme (mada je kao I svaka podlozna zlouptrebi od stane iste). SMRT. Iako su cak I oni filozofiji neskloni proucavali u nekom trenutku, sto teorijski, a sto prakticno, blisko povezanu pojavu EROS, TANATOS ostaje nedokuciva misterija. Mozda zato sto podrazumeva prestanak zivota koji uzivamo? Smrt je deo moje svakodnevice. Bez pretenzija da pokrenem filozofsku diskusiju na zadatu temu, htela bih da o njoj razmisljamo sa stanovista ljudskog prava.

O nastanku zivota ne odlucuje onaj koji se radja. Za njega tu odluku donesu roditelji, ili, ako ovi zive u blazenom

...na vrhu igle.

Pre neki dan čitam u londonskom FT-ju (Financial Times) Samuel Brittana na temu naglog opadanja vrednosti američkog dolara. Nije mi sam dolar tema nego dva fragmenta iz Brittanovog teksta:

 - Jedan o tome kako probleme često ne rešavamo nego jedan problem transformišemo u drugi
 - Drugi o tome kako ponekad problem najozbiljnije prirode treba prepustiti heuristici da ga reši (on kaže "markets", ne sećam se konkretne fraze ali se od čoveka njegovog kova problem retko ostavlja tek tako na "milost" i "nemilost" heuristike (stariji, vrlo obrazovan gospodin, često savetnik britanskom trezoru-ministarstvu za finansije)

Za one koji ne čitaju ekonomske tekstove ni u najslobodnije vreme, ili najamaterskijem maniru, naglo opadanje dolara je povuklo i valute vezane za dolar, kineski yuan, npr, pa su mnoge druge valute postale preskupe, zemlje koje ih koriste manje kompetitivne na svetskom tržištu.

Foto: Mira Zdjelar

Tramvaj se lagano probijao kroz saobraćaj pogoršan dosadnom popodnevnom kišom. College Street verovatno nije ni najlepša ni najružnija ulica u Torontu. Polazi od centralne žile kucavice, Yonge Street, koja deli grad na zapadni i istočni deo, i ide ka zapadu, prolazeći prvo kroz zonu oblakodera na Bay Streetu, zatim bolnički kvart prema University Avenue, i dalje, uz rub pijace Kensigton i prodavnice sa jeftinom elektronikom, prema dvospratnicama i trospratnicama Male Italije (Little Italy), sa sve restoranima, kafanama, vinskim barovima, prodavničicama hrane i ostalom pratećom mešavinom trgovine i stambenih kuća. Posle toga ima sve manje trgovine, a sve više za torontske pojmove relativno skromnih kuća, dok se College Street ne ukrsti sa Dundas Street West i tako konačno nestane na svojoj krajnjoj zapadnoj tački. Ceo taj put tramvaj pređe za petnaest do dvadeset minuta; na kiši tog dana možda mu je trebalo i više od dvadeset.

'On a huge hill, Cragged and steep, Truth stands, and hee that will Reach her, about must, and about must goe;' - The Progresse of the Soule, John Donne.

Ma kako ponekad izgledalo da do nekih istina lako i neprimetno dođemo, nema lakog načina da se istina spozna, svaka lakoća je prividna. U tkanje istine uvek se uvlači rad - mentalni, fizički i emotivni. A ipak je ponekad spoznamo ne lako, nego kao da smo je uključili.

Sa ove, ili sa one strane vremena. Istine su uglavnom rastegljive u vremenu, rastegljive u prostoru ako impliciraju bezvremenost, ili rastegljive uopšte.

Fragment iz uvodnika Mary Douglas u knjizi "Purity and Danger", "One kind of dirt", mi se učinio interesantnim baš zato što baca svetlo, bar meni, ili mi budi asocijacije, na nestabilnu stranu istine.

Uopšte, čest nam je instict da istinu i čistoću uvežemo u neku jaku, nekad i slabiju, asocijativnu vezu, ne mora da bude simetrična, zavisi od istine, čistoće i onih koji uvezuju. M. Douglas u sličnu vezu stavlja nečistoću i kontekst, bar u uvodniku, i neka nam ta uvodna asocijacija bude super osnova, i neka nas u ovom blogu ne zanima ostatak knjige pošto bi, u najbolju ruku ova nečistoća-kontekst mašnica bila ne čupanje iz konteksta, nego čupanje iz knjige.

   Mogao sam imati možda 5-6 godina kada sam se, ne prvi put, susreo sa zgađenim pogledom moje Starije Sestre ( a, mogao bih u daljem toku da je prigodno skratim na SS...hm ?) - ali, povod je ovog puta bio nešto drugačiji...( do tada – uglavnom joj je muku & prezir izazivalo već samo moje postojanje ...)
  Bio joj je rođendan, juli, prelep i topao.
  Jedva susprežući bljuvanje procedila je nešto tipa : „ Ti si insekt....akrep....bljakk ! Mi smo, bre, gospoda, uvek čisti, živimo u vodi, ....ne u rupčagama...Nas...jedu....

"How many miles to Babylon?
.......

If your heels are nimble and light,
You will get there by candle-light."

Podsetio me film "Stardust" na radoznalost. Ne da nešto razmišljam o njoj, nego na onu sirovu radoznalost, gde se intelekt razbija na "come what may" momentima, "glavom kroz zid" momentima.

Kad bi čovek stvarno imao te babylon sveće pa ih samo zapali i ode u budućnost, ode u prošlost, nečiju glavu, drugi svet, u

Foto: Mira Zdjelar

Nisam pisao neko vreme jer sam se ponovo selio. Ovo je priča o tome.

Sve počinje od mape. Odnosno, neke apstraktne forme krenu da se naziru po predznanju, jer retko se desi da o nekom relativno poznatom mestu ne znamo baš ništa. To predznanje je obično šturo, daje nekakve obrise, senke ideja. Ako bismo pustili mašti potpuno na volju, počeli bismo izmišljati grad koji ne postoji, nikada nije postojao, niti će postojati, osim u toj istoj mašti. Pošto je, međutim, preseljenje konkretna stvar, nameštaj, odeća, knjige, šerpe u kutijama umotane u papir, sa puno lepljive trake, mašta takođe traži lepljivu traku na koju će nalepiti bilo koju informaciju do koje može da dođe, i tako otvoriti prostor za nekakvu, makar i sasvim pogrešnu, konkretizaciju maglovitih predideja. Dakle, sledeći, i prvi pravi korak, jeste mapa.

   Moj prvi post ovde trebalo je da ima daleko vedriju temu. Trebalo je da bude i pažljivije uređen.
Ali – ne da mi se … - žurba…?
Ako je trač – jeziv je ( koliko je verovatan…)
A, ako je istina……
  Evo priče - čuo sam je sinoć iz relativno pouzdanog izvora, i sve detalje koje znam prenosim ne upuštajući se u procenu istinitosti
….dakle, devojka, II - III razred srednje škole nestala je pre nekoliko dana u Beogradu vraćajući se iz škole.
  Nekoliko dana niko nije mogao da je nađe, nije bilo ni poruka eventualnih

Na ovu Frojdovu verziju Englightenmentovog znanja kao cilja, koje nas po sebi oslobađa, me je podsetio nedavni članak u časopisu Wired: Your Outboard Brain Knows All by Clive Thompson. Pod okriljem metafore Cory Doctorow "outboard brain" on priča o Internetu kao mentalnom plug-inu, o tome kako neke osnovne stvari sve slabije pamtimo pa se oslanjamo na elektronska pomagala, kako nam je teško bez Googla i Wikipedie da se "poravnamo" sa sagovornikom.

Priča kako ponekad u diskusiji potegne za Googlom da bi naleteo na fragmente koje je on napisao, a kojih se više ne seća. Kako čak i dok vodi telefonsku konverzaciju poteže za Internetom da bi formirao, prilagodio, konceptualizovao svoj stav ili potegao za projekcijom neke teme ili teze koju je sagovornik uveo.Dotiče se istraživanja koja navode kako pamtimo sve manje osnovnih činjenica.

IMAO JE  41 GODINU I U BRAKU JE VEĆ 50 GODINA SA ŽENOM KOJA JE IZVRSNA DOMAĆICA I KOJA MU JE MNOGO POMOGLA U NJEGOVOJ BORBI SA OSLABELOM POTENCIJOM KOJA GA MUČI U POSLEDNJE 32 GODINE, TJ, OTKAD JE IZGUBIO NEVINOST BEZ ZAŠTITE SA ŠTITOM.

ŽENA MU JE STARA IZMEDJU 35 I 65 GODINA, PERIODIČNO, LEPOG IZGLEDA, DIVNIH GRUDI I STASITIH NOGU. IAKO U BRAKU NEMAHU DECE, I NJIH JE POGODILA OVA KRIZA, PA SU BILI PRINUĐENI DA UZMU