Poštovani čitaoci bloga, ova priča će biti zaključana za komentare. S razlogom. Sve moje priče su lični doživljaji ili doživljaji bliskih mi ljudi, s malo preterivanjai da bi bile zanimljivije.  Cilj im je da podele iskustvo, zabave ili zamisle čitaoce. Ne treba mi ni uputstvo za život, ni naknadna pamet. Eto, neka ih ovde, možda neko u njima prepozna i ponešto dobro.

One prve noći su me prebacili na krevet kao džak. Došla sestra, uključila infuziju, prekrila me nekim ogromnim plavim čaršafom i otišla. Ležim na leđima, pokušavam

Noć je bila tamna i gusta kao melasa. Teška magla i kiša, prokleti novembar, kao da nije mogao da bude drugačiji u veku najvećih klimatskih promena.

            I ovaj mesec je gust. Svi ti načičkani datumi, promocije i proslave, priredbe i performansi, gomila nekakvih aktivnosti pod krovom jer ko bi sada smeo da se provodi napolju. Pored toga što je hladno i vlažno, lako te proguta noć. Stopa kriminala je stopa Jetija ili nekog prokletog trola i gazi ceo ovaj avetinjski grad. Toliko je više zavladalo bezakonje da se ni za ubistva ne ustaje iz stolice, izlazi iz stanice, pali rotacija. Moraš da imaš vezu u partiji pa da se neko potrudi da makar izađe na mesto zločina, kada ti pacovi ubiju nekog bitnog. I to je sve, izađu i ništa. Eventualno će se ponašati kao da si ti kriv i pokušati da reše slučaj na licu mesta.

 

Leta gospodnjeg 1967. Vojna hunta u Grčkoj izdaje Dekret br. 13,  kojim se zabranjuje izvođenje i slušanje muzike Mikisa Teodorakisa. Njega, suprugu mu  i njihove dvoje dece  hapsi i zatvara u koncentracioni kamp Oropos. Zahvaljujući Dmitriju Šorstakoviču, Leonardu Bernštajnu, Arturu Mileru, Hariju Belafonte i drugim velikim umetnicima tog vremena organizovanim u Međunarodni pokret solidarnosti, vojna hunta mu zamenjuje kaznu zatonečinstva  u izgnanstvo iz Grčke.

Poslednji pogled koji sam uputio ka kopnu (prividu kopna?) oteo mi se kada je brod P.E.H. Neus bio porinut. Pamtim lobanju koja je razbijena, umesto šampanjca, o krmu i krv koja je naokolo prskala tako nedostojanstveno. Pamtim trup bez glave koji su samo bacili za nama dole na balvane, skoro tri sprata niže.

            Od tada pamtim samo prokletu vodu.

 

 

Gospođa Emilija, supruga marvenog lekara Bačke županije, dvadesetiprvog dana meseca augusta leta gospodnjeg 1889-tog, posmatrala je svoje dve ćerkice kako bacaju kamenčiće u bistro Palićko jezero. Tek je počeo četvrti dan njihovog porodičnog odmora u ovom banjskom mestu, a juče su iz župskog dvora poslali brzi dvopreg, kako bi se njen suprug gospodin Stefan hitno javio velikom županu u Novi Sad. Kočijaš je umeo reći samo toliko da su svinje, u nekoliko bačkih sela, naglo počele da crkavaju i da se u Magistratu plaše da nije u pitanju svinjska kuga.

Da ste me pre samo nekoliko godina upitali šta mislim o muškatlama, slatko bih se nasmejao, možda čak i nehotično podsmešljivo. Simpatično, ali… nekako “seljačko” cveće, odgovorio bih tada, jer sam to zaista i mislio. Mada, kad sada razmislim, taj utisak nije bio moj, već stereotip preuzet iz sredine u kojoj sam odrastao. U Šumadiji se znalo, a i danas se zna, koje je cveće “gospodsko”,