Ko ne reciklira nije Srbin!

Iako zaostala u mnogim drugim poljima, Srbija je vec vise decenija lider u reciklazi. Nigde se, ni u mnogo vecim zemljama, nije toliko djubreta obradilo, preradilo, nasminkalo i prodalo za skupe pare.

Istorija reciklaze vezana je za prvog coveka kojeg je mrzelo da izbacuje djubre iz stana. Kasnije je taj, takav lenj, zadovoljan sto je uspesno resio svoj problem, pomislio cuvenu misao “A kako bih ja mogao da zaradim od ovoga?” Naravno, djubreta je bilo toliko, a i lenjih i pri tom ne tako inventivnih ljudi, da je reciklaza vrlo brzo nasla svoje kupce. Sada je bilo potrebno naci i opravdanje za uzimanje para na unistavanje djubreta. Bilo je tu jedno ocigledno opravdanje, mozda jedina istinita i prava vrednost u celom ovom procesu: Ne dajte djubretu da zauvek ostane djubre, pretvorite ga u nesto korisno i manje opasno. I to je to, reciklaza u tri faze:

1. Neizbacivanje djubreta iz zivotnog prostora
2. Zarada na tome
3. Pretvoriti djubre u nesto korisno i manje opasno

Reciklaza u Srbiji je dozivljavala svoje vrhunce u toku i neposredno po oruzanim sukobima. Valjda miris smrti i zvuk eksplozija mami djubre na povrsinu ove lepe zemlje. Vec negde pred kraj svakog sukoba masinerija reciklaze bi bila automatski pokrenuta i svo djubre bi u toku par sledecih godina bilo modifikovano i maksimalno iskorisceno u politici, biznisu, edukaciji, vojsci, policiji pa cak i umetnosti i nauci. Naime nezvanicno je Srbija jedina drzava koja je za svoje proizvode reciklaze nasla mesto cak i u Akademiji Nauka!

Medjutim, rani razvoj reciklaze u Srbiji i neulaganje u tehnoloski razvoj procesa dovelo je do katastrofalno losih rezultata trece faze reciklaze Pretvaranje djubreta u nesto korisno i manje opasno. Na zalost nase djubre po reciklazi samo manje smrdi i lepse je upakovano, ali opasnost od kontaminacije se cak i povecava, a o dobijanju neceg korisnog iz srpskog djubreta nema ni reci. Nase djubre posle ovako loseg postupka reciklaze cak dobija i svoju svest, zna djubre da ne moze vise da bude djubre, dobrovoljno se reciklira jer je svesno nedostatka postupka i namirisano i prepakovano nastavlja da zivi svoj zivot obicnog djubreta. Ali doduse, na dosta boljoj drustvenoj poziciji.  

Takvo nasmikano djubre donekle postuje zakone civilizacije. Sa godinama nauci da ne prlja, ne zagadjuje, ne truje i ne ubija. Sve vreme se stiti tako sto sa visokih pozicija, koje je namirisano zauzelo, ne dozvoljava unapredjenje tehnoloskog postupka reciklaze, ali sve dok neko ne pokusa da reciklira do neceg korisnog, djubre je mirno, Srbija je mirna, i ono malo naroda sto je ostalo ima dozvolu da zivi. Tiho i bez mnogo talasanja protiv djubreta, ali ipak zivi.

Problemi nastaju kada ovo namirisano djubre ponovo oseti miris smrti i cuje zvuke eksplozija. Brzo se oslobadja iz stega delimicne reciklaze i krece u svoj smrtonosni pohod kontaminacije.

Eto recimo devedesetih, imali smo klasican primer susreta srpskog polurecikliranog djubreta iz prethodnih decenija i novog srpskog talasa djubreta. I uklopili su se savrseno. Vecu i smrdljiviju deponiju tesko da je civilizovani svet imao prilike da vidi. Privlacilo je to srpsko djubre i svo belosvetsko djubre pa su zajedno bazdili na sve strane i na sve nacine, zveckali po ulicama, sevali po nebu, kotrljali se dolinama, razlivali rekama i zatrpavali sta god su stigli svojim ljigavim telesinama.

Pred kraj sukoba poceli smo jos jednu reciklazu, ovog puta malo napredniju. Na zalost zaboravili smo da je djubre, ono nasmikano i namirisano svuda oko nas. I nije mu se svidelo to sto radimo. I znalo je kako to da spreci, po svaku cenu.

Reciklaza je potom nastavljena po starom postupku, malo mirisa, novo odelo, tri nove reci u recniku i nisi vise djubre. Ostaje nam da se nadamo da, sada vec vise generacija recikliranog djubreta, jednog dana samo sebe ponovo reciklira.

Ili lustrira, kako se zapravo i zove taj novi postupak potpune reciklaze.