Kako obecah tako i ispunih (XVII deo)

Posla sam ka vratima kad ugledah Nesu.

 Veliki smajli na mom i na njegovom licu.

Radost sto vidim druga i nekoga ko mi je drag.

Nesa je bio mladji od mene, ali mi je opet bio drug, drugar sa " Kliringa"

Nesto kao iz onih drugarstva iz internata ili jos bolje iz vojske, kad ti neko postane drug, bas zato sto ste toliko vremene proveli zajedno, bez obzira na sve, na godine, tradiciju, veru, poreklo, vaspitanje. Postane ti drug, bas zato sto ste zajedno proveli toliko mnogo vremena, prevalili toliko muka, briga, radosti i veselja.

 Bio mi je drug zato sto smo tri godine zajedno bili jedna internacionalna grupa, postali jedan tim. Spremali zajedno polaganja, ponekad saptali jedni drugima, prepisivali,  ko u skoli. Objasnjavali ono sto ti nije jasno, ispitivali se,  radili zajedno sense u kojima si cas terapeut a u narednom pacijent.  Radovali se jedni drugi uspesima i odlazili da ih proslavimo. Plakali i tugovali zbog zaguba i nesreca. Strahovali jedni za druge u ratu. Isli zajedno na pauze, delili klopu i slatkise. Pili  zajedno po dvoje pola kafe na pet minutnoj pauzi ( jer nije bilo vremena za celu). Ispracali se na kraju seminara i radovali se narednom kada cemo se videti opet. I svi su bili isti i svi smo bili zajedno, mi jedna odabrana grupa. Nas cetvoro iz Skoplja  i njih malo vise iz Srbije. Sve u svemu negde oko desetak ljudi iako se grupa s vremena na vreme povecavala i postajala veca od trideset .

U nasu grupu su ponekad dolazili i drugi ucesnici seminara.

 Licno mislim da su bas svi zeleli da pripadaju ovde, bas zato sto je tu  uvek bilo najbucnije i najveselije.

Sve inicijative su kretale, bas odavde. Sva organiziranja posle seminara i za vreme pauza su bila najinteresantnija bas u nasoj grupi.

Posebno mesto su imali Gruja i Nesa jer je oko njih uvek bilo puno smeha .

 Najveca glupiranaj su uvek pripadala Gruji. Tako da smo znali i da se ko ludi smejemo, samo nekoliko trenutaka nakon sto smo prosli kroz neku tesku vezbu.  Onda kada su  koncentracija  i tenzije bile najjaca Gruja bi tresnuo takvu nemogucu glupost da je sve zvonilo od smeha.

Nesu smo bili zaduzili nekako vise za pomoc i podrsku. Nesa je vesto ubadao svoje akupunkturne iglice svakome koga je nesto bolelo. Davao energiju pomecu svih tehnika kojima je vladao. Cesto se kod Nese odlazilo kad ti je tesko i kad ti treba rame za plakanje, kad ti treba d ate neko saslusa. Bio je mlad ali je uvek imao nekako razumevanje i znao sta tacno da uradi da pomogne nekome.

Znam da je i Gruja bio majstor u nekoliko alternativnih tehnika i pomagao isto kao i Nesa. Ne znam zasto ali meni je nekako Nesa bio blizi.  U njega sam imala nekao vise poverenja, bas zbog toga sto je uspeo toliko mnogo da mi ublazi simptome teskog bronhitisa i da mi skine temperaturu. Jas am se natom seminaru toliko lose osecala sto sam vec pocela da razmatram mogucnost da se vratim kuci zato sto sam znala da necu uspeti da izdrzim sva pet dana. To je bilo jos prve godine, na drugom seminaru. Neko iz grupe mi je rekao da se obratim Nesi. Na pauzi mu pridjem i kazem mu sta me muci.  Izvadio je svoje stapice i iglice . Pritisnuo nekoliko akupunkturnih tacaka na sta sam ja burno odreagovala. Onda je izvadio male iglice tanke kao vlakno i postavio ih na mojim skama. Drzala sam ih tridesetak minuta. Nakon ovoga ih je povadio i kazao da cemo isto da ponovimo nakon predavanja. Te veceri dok su se svi smejali i vecerali u jednom restoranu ja sam sedela sa podignutim dlanovima punim iglica i cekala da tretman zavrsi. Sutradan sam se osecala daleko bolje. Nesa je ovo tog dana ponovio jos dva puta. Do kraja seminara , znaci naredna tri dana tretman je pravio samo jednom dnevno. Jas am se osecala odlicno. Bila sam puna energije i osecala semnogo bolje nego pre dolaska.

Po povratku u Skoplje sam otisla na kontrolu kod lekara. Mogo je da konstatuje da je sve u najboljem redu.

Ova epizoda je napravila da sam ja pocela da verujem u moc Nesinih iglica i drugih tehnika iz alternativne medicine za koje je on bio pravi majstor. Kasnije se ovo mnogo puta potvrdilo kroz iskustva mnogih drugih studenata koji su imali nekakve zdravstvene probleme.

Od tada je Nesa postao moj poseban drug , neko u koga sam imala ogromno povernje i neko za koga sam gajila iskrene osecaje.

Mladje studentkinje su cesto Nesu birale za sense gde su trebale da rade probleme u vezi muske i zenske energije. Prijala im njehova energija.  Hahahaha.

Osim jednog para koji se emotivno povezao na studijama i na zao svih nakon godinu dana prekinuo vezu, svi drugi odnosi i relacije su bili jako cisti , drugarski i od srca iskreni, bar koliko je meni poznato. Neznam mozda su se neki nakon zavrsetka i povezali ali ja zaista nisam nista takvo cula.

Za moju grupu i sve nas mogu da kazem da je ostao osecaj povezanosti i drugarstva iako je bilo velikih razlika u godinama, pa su razlike izmedju najmladjeg i najstarijeg clana grupe bile vece i od dvadeset godina.  

Clanove grupe iz Skopolja sam redovno vidjala i bila posebno bliska sanjima. Narocito sa mojom cerkom ( Hahahaha) koja je isto bila moja koleginica sa studija.

Clanove iz Srbije bas i nisam mogla cesto da vidjam, bas zato sto nisu svi bili iz Beograda, a ja sam nakon studija isla samo u Beograd.  Gruju, nikada vise nisam videla, mada znam da je jednom dosao u Skoplje, ali nekako smo se promasili. On je ostao da zivi u Kraljevu i Nesa kaze da je OK!

 Neki iz grupe su se odselili i otisli da zive u druge drzave.

Posebno mi nedostaju Vesna, koja je se godinu dana nakon studija udala i otputovla u Kaliforniju i Sonja koja je otisla sa porodicom, da zivi u Austriju. Od cele nase ekipe, jedino je Nesa ostao u Beogradu i oni „ostali“ iz nase generacuje, kojima se uvek obradujem kad ih vidim, ali koji nisu deo naseg tima.

Obradujem se i susretu studenata iz drugih generacija, zato sto smo neke seminare i polaganja prosli zajedno, a svake smo se subote uvece sakupljali u neki restoran, na zajednicko druzenje i tulumarenje.

Imala sam prilike da ovde u Skoplju, vise puta vidim i Desimira. 

Desimir  je  bio nas profesor, koji je na pocetku bio dosta krut i prema kome smo imali, neko posebno strahopostovanje. Jos na pocetku ga je neko prekrstio pa smo svi skrisum poceli da ga zovemo "DRESIMIR"( to valjda sto nam je njegovo ponasanje licilo na dresuru) .

Kasnije, nakon nekoliko seminara  je naravno, ostalo postovanje, ka najboljem majstoru komunikacije, ali se odnos promenio i postao prisan i opusten.

Onaj odnos koji je postojao na pocetku, odnos velikog profesora i malog ucenika, je potpuno nestao vec na prvoj godini.

Na zadnjoj godini smo ga van predavanja, uz kafu, poceli sramezljivo od milja da zovemo DESKO. Naravno samo neoficijalno van prostorija gde su se odvivale studije

  Kada Desko  (Desimir) dodje,  onda je to radost i zadovoljstvo za sve nas. Uvek se okupimo negde i onda je tu mnogo razgovora i smeha, narocito kada mu prepricavamo dogodovstne iza studentskih "kuloara"  i kako smo ga zbog  velikog strahopostovanja na pocetku zvali  "DRESIMIR".

Ovaj veliki covek i veliki drug se tada toliko smeje i uziva u svim nasim pricama i dogodovstinama, koje stalno po kozna koji put prepricavamo.

  Osecam potrebu da mu se ovom prilikom, zaista iskreno i od srca zahvalim, za sve sto je ucinio za nas.

Desko, Desimire, " DRESIMIRE", hvala ti!