MA, TOGA KOD NAS NEMA!

Autor: Rodoljub Šabić

Da li znate da je u Sloveniji od sredine 2008. u načelu zabranjeno fotokopiranje ličnih dokumenata, lične karte i pasoša? Ustvari, dopušteno je samo uz saglasnost vlasnika dokumenata i u samo nekoliko zakonom izričito predviđenih slučajeva. A nezavisno od toga skeniranje i čuvanje ličnih dokumenata u elektronskom obliku potpuno je zabranjeno.
Da li znate da je u Hrvatskoj od 01. januara ove godine umesto famoznog JMBG, jedinstvenog matičnog broja građana uveden broj koji takođe služi za identifikaciju, ali koji, za razliku od JMBG, nema nikakve veze sa ličnim i nepromenljiviim svojstvima lica na koja se odnosi?
Bez obzira da li znate ili ne za ove „novosti" iz neposrednog okruženja, sasvim sigurno vam ne predstavlja problem da prepoznate ratio zbog koga su ovakva rešenja uneta u pravne poretke naših suseda. Kao i mnoga druga slična rešenja koja se primenjuju širom sveta i ova imaju za cilj da preduprede ili bar umanje rizik koji sa sobom donosi jedan fenomen koji na prilično markantan način obeležava vreme u kome živimo. Reč je o „krađi identiteta".
Korišćenje podataka nekog drugog lica sa ciljem da se pribavi nekakva korist ili da se nekom nanese šteta je fenomen koji u savremenom svetu, bez ikakve sumnje, ima globalne dimenzije i ogroman značaj. Npr. Federalna komisija za trgovinu u SAD (FTC), koja svake godine objavljuje izveštaje o žalbama potrošača na ogromnom američkom tržištu, već šest, sedam godina uzastopno kao najčešći osnov za žalbe u vezi sa finansijskom prevarom, navodi upravo „krađu identiteta". Trećina od više stotina hiljada godišnje prijavljenih prevara odnosi se na krađu identiteta.
Finansijski efekti štete od krađe identiteta koje objavljuju subjekti, kao Centar za resurse o internet prevarama (ITRC), mere se sa fantastičnih, više desetina milijardi dolara. Reč je o pustošenju bankarskih računa odnosno kupovini i stvaranju obaveza na tuđ račun, dakle o isključivo finansijskim efektima. Drugi, nekad i teži, oblici štete kao ugrožavanje ugleda i emocija, izazivanje problema u komunikaciji sa ljudima i zakonom ili u prekograničnom saobraćaju i sl., ostaju u „sivoj zoni".
Razumljivo je dakle, zašto velika većina zemalja unapređenje zaštite podataka o ličnosti tretira kao važan, prioritetan zadatak. Mnoge mere, kao što su nove inkriminacije, ustanovljavanje posebnih policijskih jedinica i specijalnih tužilaštava, pooštravanje kazni i kaznene politike, su represivne, ali težište borbe za zaštitu podataka o ličnosti ipak nije u represivnoj, već u preventivnoj sferi. Stoga se propisima definišu jasna pravila o postupanju sa podacima o ličnosti, utvrđuje ko i u kom obimu može pristupati tuđim podacima, a u određenim slučajevima zahteva i postojanje „neizbrisivog traga"- evidencije o tome.
Ali, najbitnije je da se uspostavljaju nezavisni državni organi čiji je zadatak da nadgledaju i obezbeđuju ostvarivanje utvrđenih pravila u stvarnom životu. Skoro svuda, snabdeveni su potrebnim resursima, negde moćnim, negde manjim, ali nigde beznačajnim. Za ilustraciju ne moramo navoditi zemlje u kojima na tim poslovima radi više desetina ili nekoliko stotina ljudi. Dovoljno je reći da i u svakoj od bivših jugoslovenskih republika na tim poslovima radi 20-tak ili više ljudi. A kod nas, u zemlji daleko većoj i mnogoljudnijoj od pomenutih suseda? Kod nas je Poverenik za informacije od javnog značaja koji je od 01. januara ove godine zakonom „proglašen" i za Poverenika za zaštitu podataka o ličnosti. Bez obzira na uporne i brojne pokušaje Poverenika, da u komunikaciji sa Vladom Srbije obezbedi makar minimalne uslove da se bar počne sa kakvim takvim nadzorom, ne postoji (još uvek) ni jedan jedini čovek, formalno zadužen za poslove nadzora. Poslove zaštite podataka nastoji da radi, zapravo improvizuje i onako malobrojna ekipa poverenikovih saradnika koja se do skora bavila samo zaštitom slobode pristupa informacijama. O čemu govori ovaj podatak? O neodgovornoj, naivnoj i prepotentnoj „veri" da „toga kod nas nema" ili o nečem još gorem?