Moje selo

U posle ratnoj Yugoslaviji (1941-1945) sve se promenilo,narocito u selima  u kojima osim lokalnih seljaka nikad niko nije ni svracao.  posle pobede "nasih" svi su poceli da zive bolje.Dugo ocekivana sloboda od okupatora je obasjala nase nebo.I svi smo pozurili da izgradimo porusenu zemlju.Pevali smo pesme ocu nove drzave i zanosno verovali da je on nas bog,nasa nada i jedini spas,stoga smo prestali i i da verujemo u boga.

Rodjen sam 1981 god,u malom selu u istocnoj Bosni.Tu sam zavsio drugi razred osnovne skole i blagosloven novim ratom na ovim prostorima napustio selo 1992. i otisao u svet.

Ali ova prica nije o meni vec upravo o mom selu njegovim obicajima I napredku od njegovog postanka do sad.

Selo Tikvarici je po pricama bilo poznato po ogromnim tikvama stoga je i dobilo isto imeno ime.Mada ja nikad nisam primetio da su nase tikve bile nesto vece od  tikava iz susednih sela,ali nemogu da kazem ni da sam ih merio,stoga ce mo svi verovati u te price.

Selo je bilo malo i siromasno,put nije bio sagradjen,stoga je blato bilo neizbezno u proljecnim i jesenjim danima.Nije bilo skole ni crkve tako da ako si zeleo da se skolujes ili molis morao si da se spremis na podalek put koji ni malo nije bio lak,po gotovo u zimskim perijodima.

Cini mi se da svaki put do skole ili od skole je bio neki dozivljaj ,u gumenim cizmama gazeci kroz blato ili sneg nikad nisi znao dali ces stici gde si krenuo.Po dolasku u skolu cizme si morao prati na obliznjem potoku jer nisi mogao uci u skolu sa blatom na njima tako da zaledjeni prsti su se izuzetno radovali ledenom potoku i pranju cizama.Po zavrsetku smo u redu stajali i cekali crno veliko zvono koje se kaci govedima oko vrata da najavi ulazak u skolu.Koji sam jedva cekao,ne,nije zbog toga sto sam voleo skolu vec je u razredu bila nalozena furuna na kojoj bi ogrejao smrzle prste i na rukama i na nogama.

Posto smo se ugrejali ucili smo o lepotama prirode i drustva,da sabiramo i oduzimamo,i pisemo pismene zadatke koje sam ja obozavao ,jos ako bi napisao koju lepu rec o ocu nase socijalisticke drzave odmah bi dve ocene dobio vise,ja bi ga stoga cesto izuzetno hvalio.

Po dolazku kuci cekali su seoski radovi,koji su zavisili od godisnjeg doba mada nikad nije bilo da se nista ne radi.Najvise zam mrzeo da idem po vodu,koja je bila udaljena oko kilometar dva,preko brda,seoski bunar u nekoj uvaliji neznam ni sam ko ga je i kad tu otkrio, bio je mali i preko njega je bio napravljen neki kamen kroz koji je bio otvor i malim takozvanim loncetom ili kofom smo zahvatali vodu i sipali u kanistere,nije bilo moguce izbeci dodir prstiju sa vodom.

Moj rodjak je ziveo selo dalje od moga,takozvani Tesici, neznam sto se tako zvalao pogadjam po isoimenom prezimenu ,mada nije bilo bas mnogo Tesica u njemu.Mom rodjaku zivot je bio jos malo vise otezan,cini se da je tesko poverovati ali pored svih istih problema koje smo delili on je imao jos jedan, onaj problem koji je tesko zamisliti da je postajao u veku u kome smo ziveli,moj rodjak nije imao struju uvedenu,tako da pored svega on je ziveo i u mraku.Sudeci po tome da je tu istu struju izmislio nas drzavljan bilo je ironicno da smo mi ziveli u mraku mnogo godina posle toga,i ako je nasa drzava bila priznata u svetu kao dobro drzeca i cak sta vise jedna od uglednih zemalja istocne evrope ,njeni gradjani ili bar seljaci su krajem dvadesetog veka vecerali uz plin stare petrolejke.

Po pocetku novog rata tesko je bilo reci dali su ljudi bili srecni ili nesrecni zbog toga,naravno bilo je straha,nase selo je bilo okruzeno selima onih protiv kojih smo ratovali ,ali to je I znacilo da trebamo da se evakuisemo,sto znaci napustiti selo.Svako je hteo slobodu,ali sloboda je razlicita,za mene je ona bila pobeci iz mesta kome je I sam bog okrenuo ledja,ili je ono bogu,mada je sasvim svejedno.Za mene je to znacilo,nema vise petokilometarskog pesacenja u skolu,nema vise odlaska po vodu,kopanja I svih tih stvari koje sam ne rado radio.Sloboda!!nisam znao gde smo krenuli,ali sam znao da nije moglo biti gore nigdje.

Tek na samom pocetku rata sam osetio razliku izmedju nacija I vera,nikad niko o tome nije ni pricao do tad.Samo su kako sam ja shvatio rekli da smo mi Srbi a oni Muslimani I da smo u ratu jedni sa drugima.

Mi smo slavili slavu,tako da sam ja znao da smo mi kriscani ali nikad nisam razmisljao o tome na taj nacin,nisam imao ni povoda,bio sam I premlad za takve stvari

Htedoh vam vam ispricati jos nesto sto je veoma karakteristicno za to moje selo.Dakle tu su ljudi jos uvek verovali u prikaze,utvare,vampire,vukodlake,I sve one nadprirodne pojave koje su u civilizaciji bile samo u horor filmovima.

Stari ljudi su pricali da jos od davnina neka domacinstva su svoje najblize sahranjivali na svojim imanjima,iza kuce ili po potocima I uvalama,kojih hvala bogu je bilo svuda.

Tako da duse pokojnika koje nikad nisu dobile opelo su I dalje lutale u okolo.

I nisu to samo bile neke price koje su se prepricavale od starina.Vec bas u tom vremenu u kome smo mi ziveli ljudi su cesto uplaseni guseci se u suzama pricali o nekom svom sukobu ili dozivljaju sa takozvanom utvarom ili prikazom.

Cudno je kako sredina moze coveka da natera da veruje u nesto sto ne postoji,I da od nicega napravi nesto.Ja neznam u sta da verujem sto se toga tice,nikad nije bilo dokazano ni da nesto postoji ni da ne postoji.Kad je covek izolovan od boga I ljudi sve je moguce .

Eto sa time cu zavrsiti tu moju pricu.Kad god mi u zivotu krene lose,setim se bunara,snega,blata,I glupih prica o utvarama I vec se osecam bolje.