MOJ NEOBJAVLJENI TEXT

Pogled u slavnu prošlost

UCVIJELJENI DIKTATOR

             U naslovu je,  “krštenom” po jednoj od epizoda “Alana Forda”, suština priče o Josipu Brozu Titu, danas, 29 godina posle njegove smrti. Ma koliko javno mnjenje ulagalo napore da zvuči “čisto”, “nepristrasno”, “sa distancom” postoji osećaj nelagodnosti kad se govori o “Maršalu”, okleva se da se  nazove krvoločnim despotom što je i bio (spomenimo „leva skretanja“, “pasja groblja”, ideološku represiju, ukidanje višestranačja,otimačine, samovolju,  egzekucije bez suđenja, planski teror, proterivanje i represivni tretman prema nemačkoj i delu mađarske nacionalne manjine, Goli Otok, partijsku državu...).Sve to dolazi, baš kao i brojne negativne pojave, a naročito one vezane za izvitopereni način posmatranja politike, javnog života i etike upravo kao nasleđe iz titoističke prošlosti. Priča “pustimo istoričare da utvrde istinu” jednako je efikasna kao i čekanje   srpskog “Ćire” na Waterloo Station u Londonu. Diktator, da je danas živ, bio bi, sasvim sigurno, “ucvijeljen”, jer omladina ne zna za njegaali i zbog hiljada disidenata koji su pod njim “propatili” te retkih stvarnih protivnika koji su danas živi a ne bi štedeo ni suzu plačući nad epigonima, krivcima za ratove devedesetih.

KOMPARTIJO TI SI KAO ZDRAVLJE

       Možda bi se Brozu omakao i neki osmeh jer se i dalje vodi kao lider velikog antifašističkog pokreta (što je, neosporno i bio)  kao i  pri pogledu na one koji i danas uzdišu za njegovim vremenima. Uzdišu za mirom, relativnuom finansijskom sigurnošću, crvenim pasošem (ulaznicu u sve zemlje), crvenom knjižicom (ulaznica za sve visoke funkcije) odlascima u šverc do Trsta i brčkanjem u Hrvatskoj za male pare pre nego za ideologijom koju je predstavljao. Ugledni istoričar na moje reči da je Tito bio tiranin reče “da ne budem oštar jer je sentimentalan u odnosu na to razdoblje”  baš kao što je u Valjarevićevom “Komu” stari Italijan nostalgičan prema Musolinijevim danima jer je tada bio mlad. Neki se Brozovi “fanovi”  danas pravdaju da su verovali u ideju i bili veliki levičari  i tako zasluženo stekli silne privilegije i bogatstva za razliku od, verovatno, izgladnele „reakcije“. Oni su , uz par izuzetaka,  baš kao i Tito, bili površno ideološki obrazovani. Naši komunistički „puritanici“ su propagirali zakržljale sitnoburžoaske gušte koji su imali isti cilj u okviru državne propagande kao i oni u SAD- stvoriti apolitičnog konformistu ili još bolje poslušnika koji glasa za jednu od dve ili, u našem slučaju, za samo jednu od jedne  Partije. Kreiran je Novi Čovek koji je navodno otvoren i prema Istoku i prema Zapadu, umereni komunista,nesvrstan, tolerantan a u suštini je palančanin, skorojević, neradnik i baštini u grudima mržnju prema drugim “narodima i narodnostima” , ušuškan tankom čaurom titoističke ideologije. O iživljavanju jugoslovenskog hiperpotrošača u poseti zemljama Istočnog Bloka nad “bratskim socijalističkim narodima” i snobovskom ismevanju Poljaka, Bugara ili Čeha i da ne govorimo.

        A sve je to moglo da funkcioniše, tako se bar činilo, zahvaljujući Brozovom kultu ličnosti (plus sporazum na Krimu plus dvadeset milijardi dolara duga koje nikad nisu adekvatno iskorišćene plus preobilno plaćen vojni, policijski i činovnički aparat), jedinom vezivnom tkivu jugoslovenskih naroda. Da bi se shvatila proizvoljnost takve tvrdnje kao i prazni hvalospevi u kojima se Tito često opisuje kao “car”, “najbolji”, “najjači”, “veliki šmeker” i slično treba pogledati u prošlost.Kraljevina SHS, docnije Kraljevina Jugoslavija imala je na svojim leđima, nakon brojnih stranih tirana, “unitarnog Jugoslovena”, Aleksandra Karađorđevića, koji je svojom šestojanuarskom diktaturom i uništavanjem parlamentarizma (“između kralja i naroda neće više biti posrednika”)  ubrzao proces raspadanja države koju je hteo da sačuva a njegovom smrću u atentatu u Marseju je i ta poslednja, prisilna spona, pukla. Dakle, vođa, i to autoritaran, je bio opravdanje postojanja jugoslovenske zajednice. Sa nestankom potrebe za stvaranje alibija zločin postaje potpuno opravdan i međusobni pokolj može početi dok se ne pojavi sledeći “veliki vođa” koji će, krijući se iza pravednog cilja (oslobođenje i jedinstvo jugoslovenskih naroda, plemenita ideja koja je dala velike borce i žrtve ali nikad nije imala dostojnog realizatora) kao i ubijeni kralj, zasesti na presto.

WINNING UGLY

     Razlika je, pored ideološke, bila i u pristupu -  Karađorđević je smatran za krutu “vojničinu” a Tito je shvatio da je PR majka ideologije i stvorio je od svog ličnog imidža komuniste-malograđanina “role model”  za sve Jugoslovene a naročito za Srbe kojima je imponovalo to što voli lepe žene, duvan i dobru kapljicu i to ne krije. Njegovi udiđeni portreti, sa cigaretom u muštikli ili tompusom,  kilogramima zlata na prstima (navika iz vremena kad se predstavljao kao grčki trgovac Spiridon Mekas?), besprekorni sakoi, klavirske i lovačke poze, sve je to bio bofl koji se gutao i bio odomaćen u našim kućama kao jambolije na krevetima, šustikle na televizorima i pevaljke na Radio-Šapcu. Maršalov jezik je bio prost, konfuzan, neka vrsta jugoslovenskog “novogovora” kojim je govorio samo jedan čovek a njegove “duhovitosti” su terale strane diplomate da kolutaju očima. Setimo se i brojnih viceva  koji su udvorički veličali Tita predstavljajući ga kao “našeg čoveka”, superiorka koji na kraju prevari, ukrade, udari na kvarno i tako pobedi.

  S te strane je Tito bio najuspešniji diktator 20. veka (uprkos neuspešnim reformama u prvoj polovini šezdesetih, dezintegraciji zemlje, dugovima,  narastajućim socijalnim razlikama, velikoj emigraciji, prikrivanim nacionalnim tenzijama) jer se nije skrivao iza ideja već je  bez uvijanja išao na najgore kod svih- slugeranjstvo, poslušništvo, srebroljublje,  odsustvo samostalnog mišljenja,  antiintelektualizam, antidemokratičnost, potrošački mentalitet, banalni hedonizam i naravno pobedio. Nimalo slučajno,  pesme pevane njemu i zemlji u čast učinile su ga pop-ikonom u osamdesetim. Značke, majice, nalepnice, albumi, kalendari i uvek isti osmeh u uniformi operetskog generalisimusa, kao da nije uništio desetine hiljada nevinih tinejdžera poslavši ih u klanicu Sremskog fronta.  Tito nikad nije bio levičar niti demokratičan (“meki komunizam” je bio rezultat kompromisa a ne njegove želje) već pragmatični avanturista, nogo nemilosrdnija verzija dvojice avanturista iz Kiplingovog  “Čoveka koji je hteo da postane kralj” a njegova kvaziideologija je pojela samu sebe i ostavila zemlju isfrustriranim aparatčicima koji su pokušali da popune prazninu sedeći u listeru sa muštiklom na kanabeu (Stalin look-a-like) ili kao “Ćaća” salutirajući armadi u beloj uniformi (isti Pinoče). Bilo je i  patetičnih priča o deci koja nose gajbice sa voćem da zarade džeparac,  fotografija u trenerkama, na utakmicama, dece sa cvećem,  malih spektakala za godišnjice partija ali ništa nije moglo da prevaziđe Cara Kičeraja i banalnu štafetu na Dan mladosti, smotru koja je služila izrabljivanju mladosti hiljada učesnika i iživljavanju starosti jednog čoveka. 

OSTALO JE PONAVLJANJE

     I zaista, ako je u nečemu Broz,  koji je s velikim problemima došao na vlast i ništa manjim  problemima ostavljenim u zaveštanje naslednicima otišao s iste, uspeo onda je to zaumni politički legat koji je ostavio a o kojem se danas i ne govori: mutiranu vrstu političkih manipulanata koja vuče svoju slavnu tradiciju još iz 19. veka, demagoge koji su naučili funkcionisanje totalitarnog sistema i onda ga primenili u svojim skučenim feudima. Nekad davno su ga mnogi od njih  podražavali a onda, lišeni Vođe, odlučili su da svoje komplekse veličine iskale kroz nacionalizam, kriminal  i  rat. I oni su, praćeni kič-scenografijom, išli na najgore kod čoveka ali su to doveli do novog ekstrema: ubijte i pljačkajte koga hoćete samo da nije naš i da ja dobijem deo novca. Današnje saveznike tajkuna, lidere plutokratske  vlasti (mnogi od njih su  bili članovi SKJ) karakteriše samo pragmatična težnja prema moći koja traži nekoliko ideoloških okvira istovremeno, moderni su i, kažu, prozapadni. Ponekad provali titoistički sentiment i požele da im tu i tamo neko dete napiše pesmu ili ih naslika ili zatraži da im pomognu ili da ih se bar ponekad seti jer, bez toga, oni će biti ono što je i duh Josipa Broza danas- ucvijeljeni diktatori.