Deda umesto televizora

     Ne mogu ni da zamislim kako bi naš život izgledao da nije, barem povremeno, začinjen smehom i humorom. Nije lako objasniti zašto nam je nešto smešno, zašto pojedine situacije, reči, ili priče imaju komično dejstvo. Stefano Beni (Stefano Benni), najpoznatiјi savremeni italijanski humorista i satiričar, kaže da je opasno upuštati se u objašnjavanje šale i komičnog, jer time prestaju da budu smešni. Ovaj književnik iz Bolonje neosporno zna kako da zasmeje svoje čitaoce, dok u svojim satiričnim romanima, pripovetkama, člancima i pesmama izvrgava ruglu mnoge mane političara, savremene navike, globalizovani svet, klimatske promene i zagađenje životne sredine... bavi se i novinarstvom i režijom.     Бенијева дела преведена су на више језика, а на српском су објављене збирке прича: Кафић на дну мора, Бар Спорт, Бар Спорт 2000, роман Баол, једна мирна режимска ноћ, као и Приче из кафића, приче из разних збирки, у чијем сам састављању и сама учествовала. Одатле је и прича која следи. Одлучила сам се за њу управо зато што није ни сатирична, ни ангажована, већ шаљива и сигурно ће насмејати понеког читаоца, а некога ће, можда, навести на размишљање. Што је од једне приче сасвим довољно.

     Деда на оправци

     Кад сам ја био мали, нисмо имали телевизију, само огњиште, а крај огњишта био је укључен деда, који нам је приповедао разне приче.

     Ми смо баш имали среће јер је наш деда био без премца у читавом крају. Једни су имали деду који би се зачас угасио и заспао, други излапелог чилагера који више није умео да приповеда, а неки чак нису ни имали деду, па су вечери проводили тужно бленући у жар и слушајући његово пуцкетање. Али наш деда Телемах, крупан примерак од 87 година, био је заносан приповедач крај огњишта и деца су долазила из свих заселака да га слушају. Говорила су: „Вечерас ћемо ићи у Црвену кућу, тамо има Телемах, '87, 70 инча, казиваће Приповест о Великој суши..." Или: „Мама, вечеас су код Телемаха на програму бајке и песмице за децу, хоћеш ли да нас пустиш?" Петком је било вече голицавих прича, сочних доживљаја и марифетлука из села, а суботом је деда приповедао доживљаје из рата. Али, ја сам највише волео недељу, јер би тада деда Телемах увече попио двоструко више него обично, па би му се језик развезао и програм би трајао до три ујутро.

     Сећам се како бисмо сви поседали у круг око огњишта, у којем се искрила топла ватрица, па би се деда Телемах вратио из стаје, где је одлазио да нахрани стоку, изуо би се и, за почетак, дао временску прогнозу, на основу опипавања жуљева.

     Потом би уследио Дневник: извештај о стању у винограду и о кравама, прилози о свађама у селу и кваровима на тракторима. Онда би деда Телемах гласно зевнуо, што је била одјавна шпица која означава крај Дневника, отпио гутљај ружице да прочисти грло и отпочео причу.

     Пре почетка и у току емисије увек је било и спотова. Постојале су две врсте ових кратких форми: у првом случају Телемах би прекидао приповест заглушујућим подригивањем, а то је био знак да је вечера била изврсна, те можемо сматрати да су то биле рекламе за бакино куварско умеће.

     Другу врсту спотова чинила су дедина застајкивања у причи, када би му глава клонула у нападу дремежа. У ствари, то је више било налик на појаву натписа „Извињавамо се због прекида програма" на екрану, него на прави спот, али, било је довољно да неко убаци цео кестен у ватру, деда Телемах би се одмах пренуо од праска и наставио казивање.

     И тако би отпочео вечерњи програм: било је ту бајки, риболовачких подвига, образовних емисија о пољопривреди, легенди из долине, епопејâ, као што су Велико тркање плуговима, Хватање заљубљеног бика, или Изградња фудбалског игралишта. Али, највише сам волео Инвазију џиновских жаба, мамутску серију, мешавину научне фантастике и страве и ужаса, засновану на стварним догађајима који су се збили педесет година пре тога. Хиљаде крупних крастача непознатог порекла преплавиле су читаву долину, крекетале су другачије од наших жаба, можда на швапском. Пустошиле су зелену салату по баштама, а ниједан отров није могао да им науди, све док неко није приметио да су алаве на печурке, а не умеју да одаберу јестиве. Стотине килограма отровних лудара било је постављено на стратешка места и ниједна крастача није преживела, бљувале су, грчиле се и гушиле и напослетку цркавале. Била је то очаравајућа и језива прича. А најдосадније су биле вечери посвећене љубавним приповестима, када би дошле наше сусетке и стале да запиткују Како је деда срео бабу, или Како је пропао учин брак, после чега би уследила ситна оговарања и стручна расправа.

     И деда би нам радије причао о чему другом, али морао је да буде јавни сервис и да задовољи интересовања свих наших мештана. Око поноћи би се зачула одјавна шпица, зевање налик на туљење бродске сирене, што је био знак да сви кренемо на спавање.

     Поносио сам се својим дедом и ни за шта на свету не бих пропустио ниједно вече крај огњишта. Али, једне зимске вечери, усуд нам је запржио чорбу.

     Саставило се небо са земљом, беснела је зимска олуја са севањем и громовима који су потресали брда као да се играју пиљака. Ветар је фијукао кроз чунак изнад огњишта, а пламен се извијао као да изводи трбушни плес. Седели смо збијени уз огњиште и ишчекивали неки програм страве и ужаса, јер би по таквом времену деда увек приповедао Легенду о кози гвоздензуби или Причу о седам вукова пред вратима. Биле су то истините или готово истините приче, док би кроз чунак стизали специјални ефекти, односно налети ветра, и музичка подлога од грмљавине и шкрипања влажних дрва.

     Деда Телемах је ушао сав мокар, вода се цедила с њега. Изуо је чизме, временска прогноза је изостала, по таквом кијамету била је сувишна, припалио је лулу и дубоким гласом отпочео Причу о седам вукова, тој банди крвожедних звери која је пре рата била страх и трепет за наше село.

     „Вођа чопора звао се Црнодлаки, био је оличење ђавола, више оваца страдало је од његових очњака, него од слинавке и шапа заједно. Једне мрачне магловите ноћи мој пријатељ Фавила и ја враћали смо се кући двоколицом и морали смо да прођемо кроз Совину јаругу, узану као чунак, опасану густом јеловом шумом, као створеном да ти неко постави заседу."

     Деда је одбио облак дима из луле и зашкиљио, тако је настао предах пун напетости (која се тада звала троњање). „Елем, били смо насред јаруге", наставио је, „дувао је ледени ветар и ја сам жмиркао не бих ли назрео пут у оној маглуштини. Коњ је тешко дахтао, а Фавили су зуби цвокотали у мраку, 'так, так, так', као да детлић дуби неко стабло. Тада ја прозборих: 'Еј, Фавила, јеси ли се утроњô у гаће?' Рекао сам то само да бих се окуражио, у ствари сам и ја премро од страха. У том часу бацих поглед горе према шуми и шта угледах? Две црвене жеравице, два зверска ока која ме претећи стрељају."

     Деда је направио још дужу паузу, чули су се само пуцкетање ватре и шкрипа столица. Срца су нам тукла као луда док смо замишљали Црнодлаког како се спрема да скочи и зарије нам зубе у врат. А онда се све збило у трен ока. Ваздух је запарао звук као да неко цепа станиол, неко чудно праскање, деди су се накострешиле све длаке на глави, ватра је поцрнела - живота ми - била је црна као угарак, а кроз чунак је у кућу ушло нешто језиво, шиштало је као змај и вршалица у исти мах, севнула је заслепљујућа муња, зачуо с неки тресак, жар се расуо попут свитаца и засуо нас је облак пепела.

     Кад је чудовиште ишчезло, осећао се гадан задах опрљеног меса, а сви смо били црни од чађи. Цепанице у огњишту су биле угљенисане, а мачка, потпуно осмуђене длаке, била је налик на очерупану кокошку. Муња је прошла кроз чунак, то се дешава једном у милион година. Једни су рекли да је сребрни послужавник на столу привукао гром, а можда и дедини златни зуби.

     Други су, опет, тврдили да је дедина језива прича призвала гром. „Ђаво", рекла је нека баба, „завиди онима који умеју да заплаше људе боље него он." Није било ни мртвих, ни рањених, нити тешких повреда. Ипак, догодило се нешто страшно: гром је погодио деду и он се покварио.

     Покушали смо да га натерамо да настави причу, али дејство шока је било разорно. Његова до тада проседа коса потпуно је побелела, руке су му дрхтале. Ставили смо му лулу у уста, дали му да отпије гутљај омиљеног винца и боја му се мало повратила. Емитовао је два-три гласна доња спота (није ни чудо, после толиког страха), а потом је стао овако да приповеда:

     „Та-та-тада у-у-гледах ње-ње-гове ужа-гре-гре-ле о-о-о-о-чи-чи-чи како ме гле-гле..."

     Ужас! Деда је муцао, звук му је био оштећен, а кретње поремећене. Његови покрети су иначе били успорени и речити, а сада је личио на лутку на концу. Фавила, његов пријатељ, усуо му је још пола литра ружице у грло и покушао да га поправи методом Фергусон, који је користио кад му се заустави трактор. Тако га је клепио шаком по леђима да је деда одјекнуо као шупље буре од петсто литара. Телемах је испалио још један спот и наставио с причом, али овако:

     „Тада је вук стао да рже и да се пропиње и угледах ужагреле Месец јеле на двоколици. Фавила прозбори види му очи и свуд унаоколо црнило збогом коњићу завијао је а пушка се утроњала у гаће и казао сам arbeit macht frei катарина скидај те гаће док су оштре канџе поручника Милера вриштале упомоћ, упомоћ, здипише нам свињче!"

     Дедини приповедачки токови су се спојили и настала је некаква папазјанија састављена од одломака прекинуте приче, ратних згода, разноликих сећања, па и појединости из његовог и бабиног интимног живота.

     Уследио ј и последњи покушај. Деду смо изврнули нопачке и снажно га протресли, тако смо га ослободили вишка електрицитета, као и качамака и вина. Кад смо га вратили на столицу, овако се огласио:

     „Беле једнем седем векеве најкрвосроднији Длакоцрни киој је вучао цоев ме оне најт ми енд мај френд Фалива цвајколицом са шевалом тру д јаруга ов ди аул и угледах Колет, тре шармон."

     Био је то прави кошмар жаргонског поигравања вокалима и слоговима, уз изненађујућу појаву страних језика, које деда није знао, и неочекивани наступ зaводљиве Францускиње, који је разбеснео бабу. Стога смо одлучили да одложимо поправку и видимо како ће се случај развијати. Деда је спавао два дана и две ноћи. Када је устао, радио је оно што увек ради: нахранио стоку, окопавао башту, скокнуо до Фавиле да поприча о својој невољи, вратио се, обедовао и сео крај огњишта. И ћутао.

     Није се мицао, само су му две крупне сузе браздале смежуране образе. Наш деда Телемах, '87, 70 инча, био је у квару и морали смо да га поправимо, јер нисмо могли да живимо без његових прича.

     Најпре смо позвали лекара, др Ласицу. Он је закључио да је дошло до неуролошко-електролитичког поремећаја и да би чај од камилице можда био од помоћи. Али, натерати деду да пије кмилицу, па макар и растворену у ракији, било је равно покушају убиства.

     Др Мачкодер, ветеринар, рекао је да је реч о психоепизоолошком проблему, о губитку памћења и идентитета, као на пример кад ћурка одгаји патку, или керуша мачку, а предложио је да деда спава у свињцу. Сутрадан је деда био исти као и до тада, али су све свиње стекле рђаву навику да пуше лулу.

     Позвали смо Прчкоњу, који је поправљао машине за млевење меса. Рекао је да никада није видео модел Телемах 87 и да неће моћи много да учини. Покушао је да му извуче уши и заврне јаја, али га је деда тако шутнуо посред лица да га умало није уцмекао.

     Тада се умешао Фавила и рекао да треба позвати мајстора који оправља деде, он га познаје, живи иза брда, зове се Радиша и довешће га по сваку цену.

     И заиста, после два дана, пред капијом се зауставио комби и из њега су изашли Фавила и неки човечуљак, ситних очију као у кокоши, с огромном торбом за алат.

     Радиша је помно прегледао деду, премерио га амперметром, послушао му леђа, баш као што чине лекари, дао му да подригне у мерач притиска у гумама, а онда изнео свој закључак.

     Дедин мозак је прегорео, у његовој глави је разграната крошња неурона, електрона и позитрона што се искључују кад им се свиди, па сећања и речи не теку равномерно, долази до струјног удара, скрећу с пута, међусобно се сударају. Укратко, у деди се налази вишак електрицитета, и стварно, гурнули смо му у уста сијалицу од шездесет вати и засијала је као јарко сунце. Постојао је само један лек: клин се клином избија, деду мора да погоди још један гром. Радиша је сматрао да то може да изазове четири различите последице:

     1. гром ће извући вишак електрицитета и деда ће бити као нов;

     2. деда ће упити нову количину електрицитета и потпуно пошандрцати;

     3. угљенисаће се и претворити у хрпу кафеног талога;

     4. Радиша не зна, јер овакав случј није имао.

     Моја мама је рекла да је најбоље да питамо деду да ли да ово покушамо.

     Деда је одговорио: „Хоћу овако да живим, не могу да се излечим."

     Радиша му је проверио електрични напон на темену и закључио да је деда још у шоку и да је хтео да каже: „Хоћу да се излечим, не могу овако да живим."

     Стога смо се припремили за операцију Противудар муње бр. 2. Набавили смо опрему и чекали повољну прилику. Једне фебруарске вечери црни облаци су прекрили небо, а у даљини су севале муње. Примицала се олуја.

     Поставили смо деду насред ливаде, на главу смо му ставили металну цедиљку, а џепове напунили виљушкама. Кроз цедиљку је штрчала антена коју је Радиша направио од седам метара челичне жице, на чијем врху је стајало лонче за кафу. За ноге смо му привезали две пегле.

     И тада је почео пљусак и стали су да ударају први громови, један је погодио дивљи кестен, други стазу, трећи виноград.

     „Ено га онде!", викали смо сви колико нас грло носи, али громови ни да чују, један је чак кренуо право према деди, али је у последњем тренутку променио правац и спржио Фавилин комби.

     Десет минута заглушујуће грмљавине није уродило плодом. А онда је деди синула генијална идеја. Погледао је у небо, савио шаке око уста и повикао, зачикујући:

     „Нећеш ме ухватити, ето ти га на!"

     Зачуло се разјарено тутњање, црни облак се сав надуо. Не знам тачно које је то божанство деда призвао својим зачикавањем, али успео је.

     „Фавила", повикао је, „сећаш ли се оног геометра Бјондија што се хвалише да је добар ловац? Једном је испалио двадесет хитаца у ћопавог зеца и није га погодио. Овај господин одозго нишани као геометар Бјонди!"

     Е сад је већ нешто крупно висило у ваздуху. Облак се утростручио и уз рику одапео не једну него четири муње које су погодиле деду посред тинтаре. Налет ветра нас је све оборио на земљу. Кад смо се повратили, деда је без свести лежао на тлу, а киша је одједном престала да пада. Огласила су се црквена звона као најава свитања.

     Деда је био опрљен, али, хвала Богу, жив! Сместили смо га крај огњишта, окрепили ружицом и одмах запитали:

     „Деда, хоћеш ли да нам испричаш неку причу?"

     „Био је новембар 1943", започео је он, „Фавила и ја бејасмо у планини, плашили смо се немачке одмазде. Било је седам сати једног свежег јесењег јутра, дувао је источни ветар, слана је пала по пољима, сећам се да сам спазио пуно вргања, отприлике тридесет и шест, али, баш кад сам се спремао да их уберем, зачуло се брујање мотора и доле на путу угледао сам колону на чијем челу се налазио мајор Ханс Ригер из Диселдорфа, Шпаркштрасе 124. У колони је било пет камиона Магирус, са по 23 војника и минобацачем 120, као и џип са два лака митраљеза од 180 хитаца у минуту, а возио га је неки каплар Ото, Баварац, висине 180 цм, с плавим брчићима и ожиљком испод десног уха..."

     Деда је сада приповедао изузетно сликовито, с мноштвом невероватних појединости. Фавила рече: „Напуниле су му се батерије."

     Проблем је био што више нисмо могли да га искључимо. Говорио је једанаест година без престанка, па смо га ноћу затварали у кокошињац, ради звучне изолације, јер иначе нико не би могао да спава.

     Ту није било лека. Али, деда је био срећан: приповедао је кокошкама, приповедао је док окопава башту, брао грожђе док приповеда и приповедао док једе.

     Прекинуо је програм једног јулског јутра, у деведесет осмој години. Никада га нећемо заборавити.