... O šumi - viđenje

Par koraka kako smo ušli u šumu Marija je posegla rukom ka obližnjoj grani i sa nje skinula torbu koja baš na tom mestu visila. Prebacila je preko ramena. Mogao sam da je pitam kako je znala gde da je ostavi, ali mi se nekako učinilo da je pitanje suvislo. U tom trenutku mi prođe kroz glavu kako bi torba bila na svim mestima gde smo mogli da uđemo. Bleskasto, pomislih.

Iz dubine, negde gde je moj unutrašnji glas do tada bio usnuo, probudi se i postavi mi pitanje - da li sam i ja trebao nešto da ponesem na ovaj put? U tišini moje glave je tražio odgovor.

- Ne brini se, sve što ti je potrebno ćeš naći na putu. Ja ovde imam sve ostalo što će nam biti od koristi. - odgovori Marija na moje nepostavljeno pitanje. Uputila mi je pogled umirenja. Ako se do sada nisam osetio ogoljenim, sada sigurno jesam. I to je ona vidno znala.

- Ne treba da se pitaš šta ti je sve potrebno kada ne znaš tačno šta tražiš. Kako bi i mogao da znaš šta sve treba da poneseš sa sobom. Uostalom, sve stvari koje će ti trebati će se pojaviti na mestima gde treba da ih bude. Evo, gledaj.

Zaustavila me je pored jednog stabla. Uhvatila za ruku, ispružila je ka sebi dlanom na gore, dok je drugom pokazala da se ne mrdam. Dok sam gledao u svoju ruku, Marija je prišla stablu i dva puta pokucala po njemu. Odnekud, sa visine, je dopreo zvuk kako nešto pada kroz lišće. Nisam stigao da podignem glavu a već mi je jabuka bila u ruci. Rumena, zrela jabuka. Pogledao sam u stoletno drvo koje definitivno nije bilo drvo jabuke, pa sam zatim pogledao u nju, očekivano zbunjen.

- Prijaće ti. Ove sa hrasta su najbolje. - nasmejala se šeretski i namignula. Čuknula još par puta po stablu. Padoše još četiri jabuke između nas na zemlju.

- Uzmi jednu, molim te, ja ću ostale. - reče. Ostao sam nepomičan. Nisam znao kako da opišem osećanje koje sam imao u tom trenutku. Oblila me je, po celom telu, neverica. Prožeta jezom. I dalje sam gledao u jabuku i pitao se nešto nerazgovetno. Mozak je tražio način da događaj stavi u neku fioku koja je poznata, ali te fioke nije bilo. Nisam imao katalog koje je mogao da definiše situaciju. Objasni iskustvo. Mumlajuća praznina je bilo sve što sam mogao da artikulišem. Ali osećaj je donekle bio i osvešćujući. Kada bih samo znao u koju stranu, to bi mi podosta pomoglo.

Marija podiže svoje tri jabuke i stavi ih u torbu. Jedna, moja, je i dalje bila na zemlji dok sam prvu i dalje držao u ruci. Kada se Marija okrenula da vidi gde sam, zatekla me je u istom položaju u kome me je i ostavila. Spustila je glavu ka zemlji na trenutak, vratila pogled ka meni i prozborila.

- Izvini, ponekad se zaboravim. Nisam htela da te prepadnem. Recimo da sam ja ovo do sada puno puta uradila pa su mi ovakve stvari normalne. Razmišljaj ovako, do kraja puta ću te naučiti kako ćeš moći i ti jednu jabuku ovako da stvoriš. Tako da budemo kvit. Egal. Isti. Da li je to u redu? Mislim, mnogo je bolje da si ovo iskustvo sada upoznao nego da si me, na primer, video kako letim, jel?

- Kako letiš!? - uzviknuh izbezumljen. Toliko sam se prepao same činjenice da sam uspeo da vratim realnost nazad, a moj mozak je zaverglao par puta, upalio i nastavio tamo gde je stao.

- Ne budi lud. - reče to kroz razuveravajući smeh. - To je bila šala. Koga si još video da može da leti. - prišla mi je i uhvatila za ramena kao da me ustoličuje. Dodir je bio prijatan. Smirio me.

- Samo se opusti. Videćeš, čućeš i doživećeš još stvari koje ne mogu baš najrealnije da budu objašnjene. Kao ni ove jabuke. Neke do sada samo nisi primećivao. Ali to ne znači da nisu tu. A neke druge će ti biti sasvim nove. No, to je tako kada radiš stvari po prvi put, zar ne? Uzmi svoju jabuku i hajde da krenemo.

Mozak je opet počeo da radi.

- A jel možeš ovako i hamburgere da stvoriš? - pitah je dok sam skupljao jabuku sa zemlje.

- Vratio ti se smisao za humor. Eto, vidiš da se može kad se hoće. - reče uz smeh Marija.

Bila je odmakla par koraka. Kako sam se bio savio da dohvatim jabuku, u kraju pogleda mi se nešto pomerilo. Perifernim vidom uhvatih pokret tamo gde pokreta nije smelo da bude. Izgledalo je... pa ustvari, ništa čudnije nego ove jabuke sa hrasta. Video sam travu koja se pomera, ali je izgledao da se pomera voljno. Samo mi je sada svest odreagovala u skladu sa stvarima koje vidim.

- Jel se to trava okuplja tamo gde gaziš ili umišljam? - upitah je. Okrenula se ka meni.

- Brzo počinješ da se privikavaš na situaciju u kojoj si. To je tvoja najveća vrlina. I to mi je vrlo drago. Počinješ da uočavaš stvari. Što je bitno. A odgovor na tvoje pitanje je da. To je način kojim se krećem po ovoj šumi. Kada si u skladu sa stvarima oko tebe i one su u skladu sa tobom. Tako da živimo u, kako vi ono kažete, simbiozi. Ja pazim na nju, i ona pazi na mene. Stvara mi udobnost da bih mogla nesmetano da se krećem. Neka to za sada bude tvoje objašnjenje.

- A što je bitno da uviđam te stvari? - borio se moj mozak i dalje.

- No i dalje postavljamo pitanje previše. - primeti Marija. - Da bi mogao da vidiš gde treba da ideš i kako da se orjentišeš u šumi. Znak. Putokaz. Marker. Tako ćeš saznati gde treba da stigneš. Ako me sad pitaš da li ću i to da te naučim, odgovor je ne. To ćeš morati sam sa šumom da središ. Da li si sada zadovoljan odgovorom?

- Jesam.

- Onda možemo dalje. - reče Marija i pokrenu se. Dok sam je pratio gledao sam da li se i meni trava okuplja ispod stopala. Nikakav pokret nisam uočio. Ni makac. Ni mic. Ni m.

- Ako još malo gledaš na dole, šuma će isprečiti neko drvo ispred tebe čisto onako da te podseti gde si. Uspostavićeš direktan sklad sa stablom. Po sred čela! - Marija se tako glasno smejala da me je zamalo bilo sramota. A onda sam i ja počeo da se smejem.

Išli smo još četvrt sata dublje u šumu. Krajolik se malo menjao. Razgovarao sam sa Marijom o najrazličitijim stvarima, ali nijedna tema nije doticala moje bivstvovanje u šumi. Iako je mrak odavno pao, makar po mom unutrašnjem satu, u šumi je bilo vrlo vidljivo. Neka oblivajuća sumračno jasna svetlost je pratila prizore stabala gde god bi se kretali. Pojeo sam svoje jabuke u slast. Hrastove jabuke. Ptice su stvarale žamor ispunjen melodijom. Trava se i dalje njihala kako se Marija kretala. Čudno je kako vam i najneverovatnije stvari postanu realne kada ste dovoljno dugo pored njih.

Stali smo na jednom mestu, pored stabla koje je svojim korenom pravilo prirodnu fotelju. Obložen debelom mahovinom, koren je bio neverovatno udoban. Marija je sela naspram mene i rekla da ćemo ovde prespavati. Klimnuo sam glavom i pustio tišini da preuzme vlast. Svetlo se odjednom povuklo, ostavljajući ugodan i čist mrak. Prosto prozračan, a opipljiv. Pokušao sam kroz granje da uhvatim deo neba. Tek po neka zvezda se videla. Nedovoljno da bih tačno znao kojem sazvežđu pripada.

- Tražiš nešto na nebu? - pitala me je.

- Da. Pratim sazvežđa. Pokušavam da vidim zvezde. One me uvek smire. Volim da se ogledam u nebu. Nekako sam oduvek mislio da odatle potičemo.

- Jel? Pa šta sada vidiš? - iz torbe je izvukla jednu od preostalih jabuka i nož. Oštrica je u jednom trenutku bljesnula takvom belinom kao da je pokupila svetlost svih zvezda Mlečnog puta. Donekle me je zaslepila. Nož prođe kroz jabuku i svetlosti sa oštrice nestade.

- Samo po neku. - rekoh.

- Nekada su stvari koje tražimo vrlo jednostavne. A nekada su mnogo bliže nego što bi mogli da pomislimo. Treba da nađemo način da ih uočimo, to je sve. Laku noć. - dobaci mi polovinu jabuke, svoju stavi u torbu i okrete se na stranu. Mahovina se oko nje zgusnu. Izgledalo je kao da je zaspala istog momenta. Ili kao da spava već celu noć.

- Laku noć. - rekoh onako više za sebe. Polovinu jabuke sam držao u ruci. Kada sam je prineo, ista ona svetlost oštrice me zaslepi na sekund. Srž jabuke se belasala u noći. U centru se jasno videla zvezda.