Dan žalosti u Okeaniji

Dragan Dujaković RSS / 08.10.2007. u 02:27

 

Htedoh da pišem kako od petka više nisam stranac na kraju sveta. Rekoh, postao sam državljanin Novog Zelanda. Ceremonija, kojoj je prisustvovalo oko 200 kandidata i oko 500 njihovih prijatelja i rodbine, je bila veličanstvena. Da li postoji neka druga zemlja koja ovako prihvata svoje nove gradjane? Maori grupa je izvela nekoliko pesama, uz obaveznu haku. Jedna od pesama me je toliko dirnula da nisam mogao da uzdržim suze, onako tiho - ali "hebi ga" - kako sam sedeo u trećem redu, jedna od devojaka koja je pevala je primetila i samo se nasmejala. Bio je to prvi put da je pokazala svoje lepršavo lice uz osmeh, pošto je do tada vidljivo imala tremu.

Posle je došao red na predstavu ruskog kulturnog centra (svaka ceremonija ima rezervisan deo za kulturne centre etničkih grupa koje su prisutne na Novom Zelandu), koji je izveo dva lepa tradicionalna plesa sa petogodišnjim devojčicama. Pa onda dobrodošlica gradonačelnika, koji je pročitao pismo od ministra upućeno svim novim gradjanima. U njemu se zahvaljuju svima što su izabrali ovaj deo kao njihovu zemlju i moli ih da sačuvaju svoje tradicije i da uče svoju decu o svojim korenima, jer sve to zajedno čini ovu zemlju velikom i onakvom kakva jeste.

Moja sopstvena zemlja me nije htela, odbacila me kao staru krpu, da ne pričam o tretmanu rezervisanom od strane "našeg" konzulata u Sidneju (što je nekih 2,100 km od NZ), naročito vicekonzulke Jasmine koja voli da izigrava Boga umesto da služe i izadju u susret što je moguće bolje i profesionalnije ljudima koji ih trebaju. Ali sa njima sam završio. Osećam bol zbog kraja jedne epohe, iako isprepletena ratom i suzama, ipak mi nije svejedno - mada pada lakše kada uzmem u obzir ko nas i kako predstavlja u svetu.

I htedoh o svemu tome da pišem, a onda se desila nedelja ujutro. Mnogi od vas možda znaju, u toku je svetsko prvenstvo u ragbiju. Novi Zeland je ono što su Brazil u fudbalu, Srbija u vaterpolu i NBA za košarku zajedno. Olbleksi (tj. All Blacks u originalu), NZ reprezentacija,  su toliko dominantni u ovom sportu da su mečevi postali samo formalnost do finala. Francuska je organizator takmičenja, mečevi se igraju pred punim stadionima, ragbi je sport kao retko koji, gde solidarnost i entuzijazam znače sve.

Na red je došlo četvrtfinale, koje se igralo u Kardifu, u Velsu (duga priča, da ne objašnjavam sada kako i zašto se tamo igra jedan meč). Zbog prvobitno loše forme i kiksa francuza protiv Argentine u fazi po grupama, zapalo ih je da se susretnu sa Novim Zelandom sada, umesto u finalu. U poslednjih 7 susreta Novi Zeland je toliko ponizio Francuze, da su svi mislili da je ovaj meč samo puka formalnost. A onda se ponovio scenario iz 1999, kada su Francuzi u tada polufinalnom meču pobedili Kivije, nakon što su ubedljivo gubili na poluvremenu. Opet ista priča, ovaj put pred 80,000 na Milenijum stadionu i preko 200 miliona ljudi ispred TV ekrana širom sveta (16 miliona samo u Francuskoj).

Neverica.
Moja supruga, koja baš i nije neki pratilac bilo kojeg sporta, je provela poslednjih 5 minuta zaključana u sobi i uplakana. Nije bila jedina. Ceo grad je umuknuo, cela zemlja. Setimo se slogana "Dobro došli u zemlju košarke" i kako je Srbija prošla, pa pomnožite sa 10. Sve novine, radio i TV stanice se bave analizama, daju se saveti kako izbeći depresivno stanje i kako se suočiti sa šokom. Traže se ostavke, krivci. Dojučerašnji heroji su sada parije. Kako li će samo igrači stići kući. Toliko je bilo pritiska na ovaj tim da se osvoji kup, da je to postalo teško podnošljivo. Trofej, koji su osvojili samo jednom, u 1987 godini, je postao "must have". A znamo da sve što se "mora uzeti" postaje teško dohvatljivo, pregori se u prevelikoj želji. Usput, ragbi federacija je protraćila 3 godine priprema i 6 miliona dolara.

A ja?
Iako sam postao Kivi u petak, proveo sam 8 godina u Francuskoj, zemlji koja mi je dala mogućnost da završim ratom prekinuto školovanje, koja me je zaštitila da izebegnem sudbinu mnogih koji nisu imali tu veliku sreću kao ja, a koji sada nisu tu.

Izustio sam, verovatno poslednji put, jedno veliko "ura" za plave i otišao na pijacu, na štand komšije francuza koji je uveliko slavio, zavijen u francusku zastavu. Imao je nikad manji promet, ali mu je osmeh bio nikad veći i nije nestajao. To jutro smo ispraznili njegove tajne zalihe Pastisa.

Posle sam se setio one Maori devojke koja mi je pevala u petak, pa mi je ipak bilo malo žao.



Komentari (10)

Komentare je moguće postavljati samo u prvih 7 dana, nakon čega se blog automatski zaključava

DejanOz DejanOz 04:21 08.10.2007

Naši vs Naši (vs Naši)

Šta raditi kad "naši" igraju protiv "naših"? Nedavno sam imao ovaj slučaj, meč Srbija : Australija u Dejvis kupu. Nije mi bilo teško da izaberem stranu, zato što je Srbija inače "luzer" u toliko mnogo stvari, da je zaista red da u nečemu zasija - i to zasluženo. A i Novak mi je, iskreno, simpatičniji od Lejtona (koliko god ovaj bio impresivno veliki borac). Mada je, naravno, tenis pre svega individualni sport. Kada igraju Australijanci protiv NZ-a u nekom sportu, što je često slučaj, opet imam podeljena osećanja. Neretko navijam za Kivije, jer su "manji brat".

Na poslednjem Svetskom Kupu u fudbalu, lokalni (australijski) Italijani - kojih ima mnogo - bili su dosta podeljeni međusobno, na one koji su za Azure i one koji su za Ozije. Sve je to, međutim, proteklo u finom raspoloženju i kada su Oziji prilično nesrećno (neki misle i nezasluženo) izgubili, baš od Italije. Ostali su u sećanju navijači sa pola lica našminkanog bojama Australije, a drugom polovinom u zeleno-belo-crvenim tonovima (bilo je i sličnih zastava, sastavljenih po pola od zastava obe nacije). Vrlo lepo.

Frenetično navijanje Melburžana (tj. melburnskih Grka) za Bagdatisa na Australijan Openu je posebno bilo simpatično: strastveno, ali i civilizovano, dobronamerno. Jedino su "naši momci" (ovaj put, stvarno "naši", Srbi i Hrvati) obrukali sve nas tučnjavom na tenisu (što je, valjda, nezapamćeno u ovom gospodskom sportu).
Milena Mitic Milena Mitic 05:45 08.10.2007

"...at least Kiwis didn't cry..."

tesila se jedna prijateljica jutros, "those Ozzies cried as little girls " :) (no offence DejaneOZ :) )
Tibor Jóna Tibor Jóna 10:00 08.10.2007

Vaterpolo dilema...

He he he ... To su strava situacije kada igraju "nasi" protiv "mojih" ... Ja izmedju ostalog i zato obozavam vaterpolo. Kako god okrenes ili ce nasi da budu sampioni ili ako nasi kiksnu, bice moji.

Em je tretman strava, dva put ti sviraju himnu, dizu ti dve zastave. Ceo bazen igra za tebe. Nema nerviranja, opusteno popodne na bazenu...

Ko je pobedio? Nasi!
Ko je izgubio? Moji.

Multi-kulti...
Dragan Dujaković Dragan Dujaković 21:44 08.10.2007

Re: Vaterpolo dilema...

Tacno znam na sta mislis :)
I nema nista lose u tome. A na samoj ceremoniji, zamisli, sam gradonacelnik je upravo napravio analogiju sa sportom, "ako u sportu igra vasa nova zemlja, navijajte za nju. Ako pobedi zemlja gde ste rodjeni ili odakle su vam koreni, takodje mozete reci da je pobedio vas tim".

Ja mislim da je to bogatstvo.
Spiridon Spiridon 10:21 08.10.2007

dobri primeri

Super tekst i fenomenalan nacin razmisljanja.

preporuka
Dragan Dujaković Dragan Dujaković 21:45 08.10.2007

Re: dobri primeri

Pa hvala na pohvalama :), ali se samo trudim da prenesem neka moja vidjenja i - na moj skroman nacin - doprinesem da malo osvezimo ovaj blog.
Altea Altea 15:48 08.10.2007

nekome tuga a nekom sreca ;)

U Francuskoj euforija oko pobede nad (vec legendarnim) Olbleksima traje vec dva dana. TV gledalaca je bilo 18 miliona te veceri, ukoliko se ne varam, apsolutni rekord za sada, cak i kad je svetsko prvenstvo fudbala u pitanju. Neverovatno ali istinito.
Verovatno da sam malo "izdajica" nove mi domovine posto je deo mene i te kako navijao za Kivije, a kako i ne bi kada tako fantasticno igraju. Doduse, potrudili se i moji sunarodnici, ruku na srce, nisu ukrali pobedu, cak se u jednom trenutku upitah da li je to ista ekipa. (Ko je gledao prethodne meceve Francuske u ovom prvenstvu zna o cemu govorim.) Kad su na kraju pobedili bilo mi je jako drago, naravno, mada mi je bilo isto toliko zao Kivija jer su zasluzili da idu do finala, zaista su sjajan tim, a da ne pominjem tek sto sam fan onih Maori djuskanja pred svaku tekmu. :)
Nemojte mnogo da ih grdite tamo, nisu momci to zasluzili, i dalje su velicina u ragbiju a sportski duh nalaze i da se porazi prihvate s odredjenom sirinom duse.
Vincenzo Vincenzo 17:02 08.10.2007

Re: nekome tuga a nekom sreca ;)

Pa koliko traje taj WC u ragbiju?
Ja sam bio na moru oko 10. septembra kada je sve pocelo. Svi kafici u Grckoj su, naravno, prilagodili sportsku ponudu ostrvljanima, a svi Englezi i Irci idu u dresovima nacionalnih repki. Tek kada ih vidis skontas koliko se loze.
Medjutim, jedno vece smo mi upali u jedan kafic nakon utakmice u kojoj je Irska igrala sa nekim. Razlog je bio finale US opena. Kada su nas ti nabrijani Irci videli kako se lozimo porucili su nam:"Chill, it's just a game" :)))
Dragan Dujaković Dragan Dujaković 21:42 08.10.2007

Re: nekome tuga a nekom sreca ;)

Traje dugo: od 8 septembra do 20 oktobra.
U pocetku je bilo 20 ekipa, a kako je ragbi fizicki mnogo zahtevan sport, pauza izmedju dva meca jedne ekipe mora da bude minimum 5-6 dana.
kimm kimm 03:32 09.10.2007

Odlican tekst

Super, sve preporuke.

Arhiva