Dan žalosti u Okeaniji

Htedoh da pišem kako od petka više nisam stranac na kraju sveta. Rekoh, postao sam državljanin Novog Zelanda. Ceremonija, kojoj je prisustvovalo oko 200 kandidata i oko 500 njihovih prijatelja i rodbine, je bila veličanstvena. Da li postoji neka druga zemlja koja ovako prihvata svoje nove gradjane? Maori grupa je izvela nekoliko pesama, uz obaveznu haku. Jedna od pesama me je toliko dirnula da nisam mogao da uzdržim suze, onako tiho - ali "hebi ga" - kako sam sedeo u trećem redu, jedna od devojaka koja je pevala je primetila i samo se nasmejala. Bio je to prvi put da je pokazala svoje lepršavo lice uz osmeh, pošto je do tada vidljivo imala tremu.

Posle je došao red na predstavu ruskog kulturnog centra (svaka ceremonija ima rezervisan deo za kulturne centre etničkih grupa koje su prisutne na Novom Zelandu), koji je izveo dva lepa tradicionalna plesa sa petogodišnjim devojčicama. Pa onda dobrodošlica gradonačelnika, koji je pročitao pismo od ministra upućeno svim novim gradjanima. U njemu se zahvaljuju svima što su izabrali ovaj deo kao njihovu zemlju i moli ih da sačuvaju svoje tradicije i da uče svoju decu o svojim korenima, jer sve to zajedno čini ovu zemlju velikom i onakvom kakva jeste.

Moja sopstvena zemlja me nije htela, odbacila me kao staru krpu, da ne pričam o tretmanu rezervisanom od strane "našeg" konzulata u Sidneju (što je nekih 2,100 km od NZ), naročito vicekonzulke Jasmine koja voli da izigrava Boga umesto da služe i izadju u susret što je moguće bolje i profesionalnije ljudima koji ih trebaju. Ali sa njima sam završio. Osećam bol zbog kraja jedne epohe, iako isprepletena ratom i suzama, ipak mi nije svejedno - mada pada lakše kada uzmem u obzir ko nas i kako predstavlja u svetu.

I htedoh o svemu tome da pišem, a onda se desila nedelja ujutro. Mnogi od vas možda znaju, u toku je svetsko prvenstvo u ragbiju. Novi Zeland je ono što su Brazil u fudbalu, Srbija u vaterpolu i NBA za košarku zajedno. Olbleksi (tj. All Blacks u originalu), NZ reprezentacija,  su toliko dominantni u ovom sportu da su mečevi postali samo formalnost do finala. Francuska je organizator takmičenja, mečevi se igraju pred punim stadionima, ragbi je sport kao retko koji, gde solidarnost i entuzijazam znače sve.

Na red je došlo četvrtfinale, koje se igralo u Kardifu, u Velsu (duga priča, da ne objašnjavam sada kako i zašto se tamo igra jedan meč). Zbog prvobitno loše forme i kiksa francuza protiv Argentine u fazi po grupama, zapalo ih je da se susretnu sa Novim Zelandom sada, umesto u finalu. U poslednjih 7 susreta Novi Zeland je toliko ponizio Francuze, da su svi mislili da je ovaj meč samo puka formalnost. A onda se ponovio scenario iz 1999, kada su Francuzi u tada polufinalnom meču pobedili Kivije, nakon što su ubedljivo gubili na poluvremenu. Opet ista priča, ovaj put pred 80,000 na Milenijum stadionu i preko 200 miliona ljudi ispred TV ekrana širom sveta (16 miliona samo u Francuskoj).

Neverica.
Moja supruga, koja baš i nije neki pratilac bilo kojeg sporta, je provela poslednjih 5 minuta zaključana u sobi i uplakana. Nije bila jedina. Ceo grad je umuknuo, cela zemlja. Setimo se slogana "Dobro došli u zemlju košarke" i kako je Srbija prošla, pa pomnožite sa 10. Sve novine, radio i TV stanice se bave analizama, daju se saveti kako izbeći depresivno stanje i kako se suočiti sa šokom. Traže se ostavke, krivci. Dojučerašnji heroji su sada parije. Kako li će samo igrači stići kući. Toliko je bilo pritiska na ovaj tim da se osvoji kup, da je to postalo teško podnošljivo. Trofej, koji su osvojili samo jednom, u 1987 godini, je postao "must have". A znamo da sve što se "mora uzeti" postaje teško dohvatljivo, pregori se u prevelikoj želji. Usput, ragbi federacija je protraćila 3 godine priprema i 6 miliona dolara.

A ja?
Iako sam postao Kivi u petak, proveo sam 8 godina u Francuskoj, zemlji koja mi je dala mogućnost da završim ratom prekinuto školovanje, koja me je zaštitila da izebegnem sudbinu mnogih koji nisu imali tu veliku sreću kao ja, a koji sada nisu tu.

Izustio sam, verovatno poslednji put, jedno veliko "ura" za plave i otišao na pijacu, na štand komšije francuza koji je uveliko slavio, zavijen u francusku zastavu. Imao je nikad manji promet, ali mu je osmeh bio nikad veći i nije nestajao. To jutro smo ispraznili njegove tajne zalihe Pastisa.

Posle sam se setio one Maori devojke koja mi je pevala u petak, pa mi je ipak bilo malo žao.