[20] INTERVJU: ROBERTO BENINJI

Poput nekolicine inostranih reditelja pre njega, Roberto Beninji snažno se probio u američki mejnstrim 1997. sa svojim filmom „Život je lep" [La vita è bella]. Tragikomedija, čija je radnja smeštena u koncentracioni logor, prevazišla je talas skepticizma i postala kontroverzni ljubimac kritike i najisplativiji inostrani film svih vremena. Film je Beninjiju doneo oskara za najbolju mušku ulogu i značajno mesto u svakom video žurnalu o Dodeli Oskara, zahvaljujući zabavnom i otkačenom govoru povodom prijema nagrade. Ali iako je „Život je lep" predstavio Beninija većem delu američke publike, on je već bio poznato lice međunarodnoj publici i onoj koja prati nezavisni film, zahvaljujući nizu hit komedija i nekoliko priznatih saradnji sa Džimom Džarmušem [„Pod udarom zakona", „Noć na zemlji" i „Kafa i cigarete"]. 2002. godine, posle filma „Život je lep" Beninji je iskoristio svoj uticaj da realizuje raskošnu, nadrealističku adaptaciju Pinokija [„Pinocchio"] u kojoj je sebi dodelio glavnu ulogu [Iako je bio veliki hit u Italiji, film je doživeo notoran neuspeh u SAD-u.] Nastavio je 2005. sa filmom „Tigar i sneg" ["La tigre e la neve"] kapricioznom romansom smeštenom u rat u Iraku. Beninji trenutno putuje kroz SAD sa komadom „Celokupni Dante" [„TuttoDante"], one man show-om o Dante Aligijeriju i Božanstvenoj komediji. A.V. Klub nedavno je razgovarao sa uzbudljivim Beninjijem o značaju Dantea u savremenom dobu, o ljubavi u ratnim vremenima i o Džimu Džarmušu.

Šta nam možete reći o „TuttoDante"?

O šou, šta treba da vam kažem o šou. Pa, pre svega, ovo je moj prvi šou u Engleskoj i SAD-u. San Francisko biće prvi grad u kojem ću nastupiti. Tako da sam uzbuđen, svaki prvi put je uzbuđujući! [Smeh.] A možete još da zamislite sa mojim engleskim? Sa ovim akcentom, pokušavam da pričam o najlepšim stvarima, o najdubljim stvarima. Ali znate, uzbuđen sam što sam ovde, zbog ove turneje, nastupam širom Evrope a San Francisko će biti moj prvi nastup u SAD-u. Tako da ne moram ništa tu da dodam, samo to. Da li želite da znate nešto o šou? Oh Bože, šou, mogao bi o tome ovde da pričam tri sata.

Krenuo sam s tim u Italiji pre tri godine i još uvek idem po svetu. Ne mogu prestati. Ljudi pitaju za šou, što je i za mene takođe neprijatno. Zato što, znate, moram da nastavim... Kad sam počeo da nastupam pre dve godine, mislio sam da ću da izgubim bar nešto publike, opet zato što je reč o Danteu i Božanstvenoj komediji. Ali upravo se dogodilo suprotno. Publika se povećavala, kao na rok koncertu - 7000, 10 000 ljudi. Ovo mi je stvarno, ponavljam, neprijatno da kažem, ali ne mogu prestati. Iz Amerike tražili su da ga predstavim na engleskom jeziku, da začinim, naravno, sa malo italijanskog. Šou govori o petom spevu Božanstvene komedije, a on predstavlja prvi krug pakla, Inferna, koji se sastoji od pohotnih, razvratnih, lascivnih, kako vi to kažete, bludnih. Dakle pričamo o seksu, o strastima, posebno o ljubavi. Ali u kontekstu našeg vremena, naravno.

Zato što Dante Aligijeri ima najsjajniju maštu u modernoj poeziji. Tako da ona govori o nama, ona se tiče nas. Sve u njoj prati sentiment, osećanja. On je zaista najveći pesnik svih vremena. Tako da sam zaista stvarno ponosan da širom sveta pokazujem blistavi biser Italijanske kulture. A i zbog toga što je Dante na momente veoma težak i bezgraničan. Ali nekada moramo da pričamo i o bezgraničnim stvarima. Veoma je zdravo. U međuvremenu, Dante je popularan. Izmislio je jezik, novi jezik, vernakularni sa slengom, bestidnošću, besmislicama, koristeći lingo čitavog sveta, Zapadnog sveta, izmislivši novi jezik. Tako da je zaista veličanstven um, a ovo je najviše neverovatna, neverovatna pustolovina. Pustolovina za nas, duboko u telu i duši.

Zato što Dante Aligijeri nije samo bio Hrišćanski pesnik ili svećenik, bio je čovek. Bio je pravi poeta. Možemo da razumemo da je ovo veoma dirljiv šou i da je cilj Božanstvene komedije lepota. Ne trebate baš da razumete Italijanski ili da ga znate govoriti, zato što kad Dante piše, kada izgovaramo Dantea na glas, eksplodira kosmos iluminacija kao da recitujete muziku, simfoniju. A ona je u isto vreme i veoma moderna i drevna  Kao nekakav prelaz, spona između Betovena i Džimi Hendriksa. Baha i Dženis Džoplin. Ona je džez, Djuk Elington, ona je svako, Wagner. Ona je muzika. Tako da je nešto stvarno neverovatno lepo, ali u prvom delu nastupa pričaću o modernim vremenima. O Berluskoniju, Obami, Sarkoziju i o našim vremenima. Veoma su povezani, postoji veza, zato što veliki poeta govori ne samo o svom vremenu nego uvek o svima.

Da li ste uopšte menjali šou za američku publiku?

Mislim da je ovo najbolje mesto da se šou uradi, zato što su, znate, najveći Danteisti u Sjedinjenim Državama. Tako, svake godine širom sveta objavi se 20 prevoda Božanstvene komedije, a od ovih dvadeset, petnaest nastane u SAD-u; zaista su dobro urađeni. Tako da je SAD zemlja u kojoj je Dante stvarno poznat i voljen.

Nakon filma „Tigra i sneg" niste režirali. Šta vam kod pravljenja filmova najviše nedostaje?

Sada mi baš nedostaje film zato što sada moram da nastavim i završim priču o Danteu koja mi uzima dušu. Tako da sam zaista zahvalan za prijem i odziv, širom Evrope, obožavan u Parizu, u Nemačkoj. Sada pripremam svoj novi film. Radiću novu komediju, ne božanstvenu, već samo komediju.

Šta nam možete reći o planovima za taj film?

Voleo bih da vam ispričam priču, ali nemam nijednu. Imam samo iskru, jednu malu, malo svetlo koje gori u pomrčini veoma daleko. Ne mogu da vam kažem, jer je to samo komedija. Ono što osećam jeste da učinim ljude sretnim i veoma razdraganim.

Šta dobijate od ovog nastupa uživo a što ne dobijate kada radite filmove?

Zato što sam to ja, moja je navika da nastupam uživo na sceni svakih četiri, pet godina. U Italiji - to je moj običaj. Ali ovo je prvi put da nastupam izvan Italije. Upravo zbog toga sam vam rekao da sam veoma uzbuđen zato što prvi put nastupam izvan Italije.

U SAD-u, povezani ste sa Džimom Džarmušom. Kako ste došli do toga da radite zajedno?

Džima Džarmuša sam upoznao u Italiji. Nisam znao niti jednu reč engleskog, a ni on italijanskog. Pa smo pokušali da se sporazumemo rukama, telom. Odmah smo zavoleli jedan drugoga i Džim je odlučio da napiše lik Boba u filmu "Pod udarom zakona". Bio sam tada po prvi put u SAD-u, u Luizijani, u močvari, sa krokodilima. Za mene bio je to san, tako lepa uspomena, tako prelep suvenir. I ono što je veoma retko, upoznao sam Tom Vejtsa i Džona Lurija, muzičara i pevača i još uvek smo veoma bliski prijatelji. Posebno sa Džimom Džarmušom, svake sedmice zovemo jedan drugoga, pričamo. I imamo na umu da snimimo zajedno još jedan film i ja se nadam da će se to i desiti. On je veliki režiser i divan čovek, zaista divan čovek.

U oba filma, "Život je lep" i "Tigar i sneg", radnja je smeštena za vreme rata. Šta je to što vas privlači takvim postavkama?

Oh, da, „Tigar i sneg" je prelep film. Zaljubljen sam u tu ideju. To je ljubavna priča, da, dešava se opet u toku rata. Ali znate, dešava se tokom rata u Iraku, i nisam mogao da uradim bilo šta, zato što, usput govoreći, ovo je prvi film o ratu u Iraku. Ali nije o njemu. To je ljubavna priča smeštena u ratu. Veoma sam ponosan na nju, bila je to iskrena ideja, zato što ja nisam iskorištavao rat, prosto bila mi je na pameti i nisam mogao da prestanem da razmišljam o njoj, znate. I tako zbog sam joj posvetio film i to je film koji mi se veoma, veoma dopada.

Film nije postigao mnogo izdavanjem u SAD. Da li je to za vas bilo frustrurajuće?

Bilo je teško izdati film u SAD, zato što, znate, ono što se desilo sa filmom "Život je lep" jeste veoma retka stvar i nismo morali da pokušavamo ono što se već dogodilo. To što se desilo je veoma specifična stvar. Moj film koji je prethodio filmu "Život je lep" ["Il Mostro" - "Čudovište" iz 1994.] bio je isti, nisu ga mnogo distribuirali u SAD-u. Ovo je uobičajena pojava, ponavljam, nije ništa čudno. Možda sledeći film ponovo postigne veliki uspeh u SAD-u, zašto ne?