Osmeh

Ja ne volim da se osmehujem.
Volim da se smejem, onako iz sveg grla sto se kaze, dok mi se sminka razmazuje od suza, da se previjam i drzim za stomak. I cesto se tako smejem. Ostatak vremena savesno negujem odredjenu dozu cinizma. Takva sam.
Zivim u Francuskoj vec osam godina.
Ovde je osmehivanje kulturoloski fenomen. Kad ti nije ni do cega, kad si bolestan, kad nekog ne podnosis, u svakoj prilici treba da se prijatno nasmesis (tj. nataknes neki izmuceni "pticica" osmeh) i ljupkim salterskim glasom procvrkuces :"Ca va" (sto bi u slobodnom prevodu znacilo da smo svi srecni i zadovoljni, opusteni i pozitivni).
Tolika doza licemerja se meni, poborniku Velike Istine i Svakodnevnog Preispitivanja Smisla Zivota, gadi. Posmatram ljude oko sebe koji uctivo pet puta jedni drugima u roku od osam radnih sati pozele Dobar dan (uz varijacije: Dobro jutro, Dobro popodne, Dobar kraj dana, Dobar kraj obroka (majke mi!), Dobro vece...) stalno se zahvaljuju i izvinjavaju. Desi mi se da slucajno nekog gurnem u metrou i da pre nego sto se osvestim i kazem :"Pardon", jer neki minimalni nivo kulture imam i ja, primim izvinjenje od ostecene strane, po Jebus (kako ko? Je l' gledate vi ljudi Simpsonove?!) principu:"Kad ti neko lupi samar,okreni mu i drugi obraz". Dodje mi da mu zavrnem tu zeljenu samarcinu!
Na poslu je jos gore. Sva ta finoca, ljubaznost (svi smo na Vi, bez obzira na godine, otvaramo jedni drugima vrata, velikodusno placamo jedni drugima kafu od 30 centi i dok se prenemazemo da "nije trebalo", zahvaljujemo se srdacno i pretimo da sledeci put "ja castim"...), kiseli osmesi (ponekima bi bilo bolje da zube ne pokazuju), lazni entuzijazam i sve to ocigledno licemerje koje je sastavni deo ovdasnjeg bontona, a uskoro i zakona...Dovode me do ludila (i odlicno im ide)!
Nekako bih prezivela, ignorisala, da zlotvori ne traze od mene adekvatno ponasanje. Pored sve prostote u miloj mi otadzbini, poverovao bi covek da ova kultura prija, ali, em kezecenje bez razloga nije definicija kulture, em je svako preterivanje posle izvesnog vremena naporno.
Danas dajem otkaz. Zbog smeskanja.
Od prvog dana u firmi, ocekuje se od mene, sa nekim jos nerazjasnjenim pravom, da pokazujem zube (mogu ja to, ali ne obavezno uz osmeh) i moj, u najboljem slucaju, bariton transformisem u soprano, a sve to u "duhu preduzeca".
Niti mogu, niti hocu!
Prvo: studirala sam sest godina da ne bih bila hostesa na gala vecerima (uz svo duzno postovanje hostesama), nego da bih, u pauzama urlanja na pijane radnike na gradilistu koji mnogo vole da zaliju dva metra betona tamo gde bi i budala shvatila da treba ostaviti rupu za vrata (uz svo duzno postovanje pijanim radnicima na gradilistu), sedela za kompjuterom, slusala radio i uzivala u voljenom mi zanimanju. Drugo: Francuski menatalitet i duhovitost su dve suprtotne krajnosti. Sva ta politicka i moralna korektnost, uz dugu tradiciju i manajk volje za evoluciom, doveli su do toga da se najobicnija sala preispituje nekoliko minuta pre nego sto se izbaci u javnost, u slucaju da se neko od gomile isfrustrirano-sujetnih slusalaca ne uvredi. Krajnje spontano, pa se ti nasmej ako mozes!
Pa onda covek pomisli, bolje da cutim i gledam svoja posla. Niko se nece uvrediti. Sigurno! Ne da ce da se uvredi, nego ces i otkaz da popijes, jer se nisi integrisao u svoju "novu porodicu" (cak i pubertetlije vise cene svoje roditelje nego ja svoju novu tazbinu).
Resenje bi bilo sledece. Da se obuces diskretno, ne nasminkas previse, ali ipak dovoljno da sakrijes podocnjake i cinjenicu da si se usudio da pomislis na zivot van firme u vecernjim satima, namirises se neutralno, nabacis The osmeh i razdragano, entuziasticki energicno ceretas o vremenskoj prognozi (to nikog ne vredja). Ima tu materijala za, brat bratu, pet dobrih minuta razgovora. Kakvo je vreme bilo za vikend, kako se poboljsava preko nedelje (Zivot je lep!), i logicno, kakvo ce biti naredni vikend. Jer ako se previs previse pametan ili, zlu ne bilo, to jesi, puk'o si.
E, pa ja dajem otkaz. I dok vidim odraz svog lica u sagovornikovim ogromnim djozlucima, koje se krivi od pokusaja da proizvede Gorepomenuti od koga mi, izgleda, citavo postojanje zavisi, mastam o svojoj firmi u kojoj ce svako smeti da se mrsti koliko mu je volja kad ga nesto muci, gde ce smeti da ima duh tezak kao tuc i cir od nerviranja i gde je bitno samo koliko volis svoj posao.
Jer nisam emigrirala iz jedne diktature da bih zivela u drugoj!

Mojoj Jeleni, koja me zasmejava do suza.