... O šumi - buđenje

< ... šuma se odjednom protegla, i onda naglo skupila; da me je neko pitao reklao bih da sam osetio kako se cela šuma pomerila; a opet znaka tome nije bilo; negde u pola noći sam osetio da se nešto desilo; mali zemljotres tačno usred mog sna ... >

Za snove kažu da mogu svašta. Svašta.

Marija je stajala iznad mene. Bio sam i dalje do pola usnuo, a od pola budan. Nešto je opet jarko svetlelo na njenom domalom prstu. Ličilo je na snoviđenje. Mali, ali vrlo čist sjaj. Kao onaj bljesak noža od sinoć. Ili mi se samo činilo od neprilagođenosti mojih očiju jutarnjem svetlu. Morao sam da skupim kapke kako bih išta video. Tako nadvijena, Marija mi se u prvi mah učinila većom nego što jeste. Zaklanjala je pola mog centralnog vidokruga. Oko nje je bila svetleće blještava aura sunčevih zraka koji su klizili po njoj i oko nje. Tek su se krajevi pogleda zamračivali. Nije ni čudo što sam i dalje mislio da sanjam. Tek za trenutak.

- Dobro Jutro! - rekla je. Obe reči su imale velika slova na početku. Nešto je u njima falilo i nešto je imalo viška. Od juče. Reči od juče nisu tako zvučale. Ove su imale zareze između slova, imale zupce testere koji su sekli do srži, i na vrhovima tih zubaca je bio serum istine. Izgledalo je kao da treba da kažem nešto drugo od "dobro jutro".

Sve to nije trajalo više od par sekundi. Prvi pogled, prvi zvuk i ja sam opet bio u realnosti. I dalje je moja nerazbuđena svest povezivala slike koje vidi i zvuke koje čuje sa slikama i zvucima sna kojeg sam imao do malopre. San je klizio niz moje lice, povlačeći sa sobom platno na kome se oblikovao i stapao se sa okolišom. Gledao sam svoje snevanje kako se prepliće sa okolinom i poprima oblike realnosti. Sudar sna i jave se uvek dešava u tom deliću kada se budite. I ako tada niste prisebni, ako tada ne uspete da uhvatite san za nogu i ne date mu da otrči, teško vam se posle vrati. Uhvatiti san na javi nije mala stvar. Ja moj san ovoga puta propustih.

I dalje je čekala odgovor. Bez pokreta. Pošto nisam imao išta pametnije što mi se vrzmalo po glavi tog trenutka izgovorih ono što mi je prvo palo na pamet.

- Jel ja sada nešto specijalno treba da kažem?

- Ne ako nemaš šta da kažeš, a po tome kako izgledaš liči da si spavao snom pravednika. Moje pitanje je da li si osetio nešto dok si spavao?

- Nisam. Mislim, jednom sam se probudio. Nešto se pomerilo. Tačnije, ličilo je kao da se celo tlo pomerilo odjednom. A možda sam i sanjao. - i dalje sam trljao oči i pričao kroz zube.

- Ti ustvari ne znaš šta si uradio. - rekla je onako više za sebe. Cela njena figura je poprimila sasvim drugačiji oblik kada je spustila ramena. Spustila je glavu i krenula je da provlači prste kroz kosu od čela ka potiljku. Uhvatila se za zadnji deo vrata i skupila ruke ispred sebe. Zažmurila je. Odjednom je izgledala vrlo zabrinuto. Nije me zbunila samo rečenica. Zbunila me je cela pojava.

- Šta si tačno sanjao? - pitanje je bilo kratko, konkretno i odsečno. Osetio sam se kao dečak koji je upravo slomio vazu, kao višestruki krivac pred sudijom. Kao da sam urušio ceo svet.

- Što je to bitno? Ne sećam se. - za trenutak je njeno pitanje povuklo u moje sećanje osećaj koji sam imao tokom sna. Topao i svež. Nikakve slike nije bilo. Niti zvuka. Ničega za šta bi se moja svest uhvatila, ako ni sa čim drugim onda makar zubima. Čulo se samo kako pucaju udarajući jedni u druge. Samo osećaj.

- Povremeno se pitam što vi ovde uopšte ovde dođete. Što je baš tebe ova šuma izabrala? I ovako imate neke svoje živote. Neke sličice života. Lepite ih u vaše male albume svakoga dana. Kao da je život spomenar. - stala je na trenutak. Pogledala me. Ja sam i dalje sedeo na istom mestu raskrštenih nogu i ruku smeštenih između. Još uvek blago mamuran. A onda je pokuljalo iz nje. Krenulo je kao lavina snega, kao erupcija vulkana.

- Da li se uopšte pitaš što radiš sve te stvari koje radiš? Da li si svestan koliko samo puta ponoviš životnu rutinu tokom dana? Koliko puta uradiš nešto što do tada tog dana nisi uradio? Misliš da si vredan time što si društveno prihvaćen. Dođeš ovde, nešto neverovatno se desi tokom noći i ti uopšte ne primetiš. A i što bi? Toliko si u svom kalupu da je tako normalno da ga ne primetiš! Što se uopšte trudim sa tobom? Da cela duga padne direktno na tebe i da se stvori ćup zlata odmah tu pored ti bi ga verovatno preskočio jer ko je još video tako nešto, zar ne? Rekla sam ti sinoć, ali ti nisi hteo da slušaš! Stvari koje vrede su povremeno tako blizu da ih ljudi uopšte ne vide. Da li si se zapitao šta ti vidiš svakog dana? Ustaljene navike! Navike! To je to što boji tvoj život! Da ti čovek prstom pokaže na izvor mladosti ti bi ga verovatno preskočio pazeći da se ne ukvasiš. Budala! Šta imaš od svega toga Na Kraju Dana? Dolazi ovamo da ti pokažem šta je tvoj život!

Ustao sam bez pogovora. Nisam imao hrabrosti da se usprotivim. Glas je bio tako prodoran a opet toliko rezak da nije bilo pitanja da li to mogu da izbegnem. Dodirnula me je kažiprstom po sred čela. U celom magnovenju vizija koju sam video je bila tako jasna i tako brza, kao da je neko odmotao ceo jedan moj dan pred mojim očima.

Našao sam se kako stojim poprilično obezglavljen. Vizija je tako uticala na mene da nisam uspeo da se otrgnem težini osećanja. Lelujao sam se od utiska. Odjednom svatih da se sve što ja radim u svom životu odvija tako brzo da ja ustvari ne uspevam da uhvatim život. Kao da pokušavam da živim taj isti san koji mi svakog jutra beži i ja ga sustižem svake noći. Ali ga se ne sećam. A da je sam život ono oko tog nedostižnog sna. Sve što sam nekada snevao je bilo tu negde u meni i pokušavalo da izađe, ali nije znalo na koju stranu da skrene jer su putari odneli putokaze još odavno i sada je lutalo kroz moje snove. Osećanje je bilo tako čisto da sam sada sa jasnoćom mogao da sagledam bilo koji aspekt svog života.

- I šta bi sada rekao? Šta si sanjao? - smejala se dok je postavljala pitanje. Očigledno je znala šta sam video. Lice mi se pretvorilo u knjigu koju je ona videla toliko puta da pitanje i nije morala da postavlja. Ili možda jeste?

- Kao da je bio zemljotres. Sve se pomerilo odjednom i onda brzo vratilo na svoje mesto. - izletoše reči iz mene kao golubovi iz kaveza.

- I to je nešto. Makar si sada određeniji. Ali to nije bio tek san. To te je probudilo. Tačnije to si ti probudio u sebi. - sela je, izvukla je opet jabuku iz torbe i presekla je na pola. Trava je okružila. Pomislih kako stvari dolaze na svoje. Kako nekada i najčudnije stvari mogu da budu umirujuće. Osetih olakšanje. Samo za trenutak.

- Vidiš ovu zvezdu? To je tvoja zvezda. Ono ka čemu težiš. Ono po šta si došao. Kada se setiš šta si sanjao, tada ćeš znati šta da radiš. A što se zemljotresa tiče, nemoj mnogo da te brine. To je dobar znak. Tvoj san je probudio srce šume. Koje je pokucalo. Samo jednom. Nekome ne pokuca nikada. I kada se to desi, izgleda kao zemljotres. Ali nije. Samo što se to tebi desilo u sred sna. - znalački me je pogledala. Videlo se da zna nešto više od mene.

- Pitam te po poslednji put, šta si sanjao? Pa ti vidi šta već želiš da vidiš. - počela je sočno da jede polovinu presečene jabuke.

Svašta mi je u tom trenutku prolazilo kroz glavu. Mnogo beskorisnih pitanja. Mnogo izanđalih pojmova. Mnogo lelujavih misli. No, niti jedan put nije bio označen. Putari su dobro uradili svoj posao. Putokaza nigde nije bilo. Pogledao sam je kao da tražim pomoć. Ona se sladila jabukom i posmatrala me kao da smo na pikniku. Beda koju sam osetio u tom trenutku se ravnila sa nekom pustoši u kojoj nikada nije pala kiša, u kojoj nikada nije porasla niti jedna travka. Osetio sam se isprazan.

- Nemoj tako. - reče. - Mora da si gladan. Evo. - i dobaci mi drugu polovinu jabuke. I pre nego što sam registrovao deja-vu od sinoć moje oko uhvati odbljesak. Neki list na nekom drvetu je treperio vrlo brzo. Sok jabuke se slivao niz njene prste. Ispresecan zrak jutarnjeg svetla se probijao do nje. I susretao sa sokom jabuke. Negde oko njenog domalog prsta. Kada sam malo bolje pogledao nije se susretao negde oko nego baš oko domalog prsta. I davao jedan čist sjaj. Kao u snoviđenju.

Naježio sam se. Trenutak kada zaboravite da postoji svet oko vas i kada vas obuzme nešto drugo. To je najbolji opis koji mogu da dam. Jer je upravo u tom trenutku moj san galopirao ka meni. Negde iz zaboravljenih dubina mene.

Slika je u jednom trenutku zadrhtala. Sve se naglo pomerilo i vratilo na mesto. Zemljotres.

- Znam po šta sam došao. - rekoh.

- E pa vreme je da to i nađeš. Hajdemo. - reče ona, ustade i sa osmehom me potapša po ramenu. Imao sam malo zemlje na odeći. Istresla je ostatke spavanja sa mene. - Nije lepo da budeš neuredan kada trebaš da nađeš srce šume. Ne gleda se ono baš svakog dana. - namignula mi je.

- Nisi mogla da nađeš neko drugo vreme da uradiš ovo? - pitao sam znatiželjan zašto baš sada se sve ovo desilo.

- Jutro je najbolji trenutak kada je čovek spreman za promenu. Svakog dana svako od nas može da se odluči da to bude baš taj dan kada će uhvatiti san. Samo malo ko od nas to i odluči da uradi. Tako da puno nas se odluči da to može da bude i sutra ujutru. I tako sutra ujutru postane večnost. Nikada ne postane sada Uostalom, rekla sam da ću ti pomagati na ovom putu. A nije svaki lek prijatan. Prijatnost dođe kasnije. Sada ti je bilo potrebno buđenje. Sa izbacivanjem iz kreveta. - i nasmeja se grohotom.

- A što je srce šume kucalo samo dva puta? - opet se uzjoguni moj mentalni pajac.

- Tvoj pajac baš mora sve da zna. Pa dobro, ako baš mora, neka zna da nije bitno koliko brzo kuca srce šume, već za čim kuca. Na Kraju Dana, to je sve što je bitno. Hajde, čeka te.