ЕСЕЈ О КОНТЕЈНЕРИМА

GajaR RSS / 25.06.2009. u 16:37

 

Свакодневно виђамо људе који претурају по контејнерима... То ме није побудило да о контејнерима направим есеј. Јутрошње импресије јесу. Док сам јутрос расправљао са супругом да ли да јој допустим (и финансирам) неке реконструкције у стану... ја сам јој се категорички супроставио, а као разлог наводио сам и тешка времена, као и наше неизвесне будуће приходе. То није помогло, и она је отишла из моје канцеларије да дадне мајстору налог да руши и зида...
Ја сам после напорне свађе, или да руши или се разводимо, изашао на терасу да се тешим уз „освежење". И док сам стајао на тераси, поглед ми је привукао младић који пролази Крунском улицом. Већ ми је био окренут леђима, био је у фармеркама и мајици, а пажњу ми је привукло то што на леђима носи торбу звану „крмача", а у руци држи прут. Наравно, и торзо је био складан, вижљаст и висок. Ту, преко пута мађарске амбасаде, налазе се три контејнера и он је у сваки завирио и наставио даље журним мушким кораком. Када је стигао до европске амбасаде, скренуо је у зорину улицу и изгубио ми се из вида Размишљам да ли импресије могу да упоредим са Томасом Маном у „Смрт у Венецији". „Освежење" на тераси ми је изазвало буру у души...Дуго сам размишљао о срећи бити млад и леп и несрећи: копати по контејнерима.
...Затим ме је позвала супруга и наредила да однесем кћери тек направљену миришљаву врућу питу...дете сутра има правосудни испит. Хеј, мало ли је то? Ту преко пута Вука, (кривопечка улица, мислим да се зове) у сусрет ми долази млада жена лепа је, а испред себе гура колица. Рекох у себи, гле лепе маме... и док стигох до ње, она је већ отворила контејнер, у колицима су били „антиквитети" а не дете. Шта ми се дешава...јесам ли полудео. Свраћам до маркета „Идеа", ћерки купујем јогурт, а зета и мене частим са по јеним свежим НИН-ом. Касирка ме упозорава, да сам ћорав (што и јесам), и да сам грешком покупио два иста часописа. Насмејао сам се и рекао да сам чуо да ће часопис мој омиљени, да поскупи, те да реших да купим купим неколико.
Ћерки сам доставио испоруку, мало је охрабрио пред сутрашњи испит, те кренуо кући. Успут сам размишљао о „дами са колицима"... и ту пред министарством просвете, човек средњих година копа по контејнеру. Био је у фармеркама и мајици и да смо се где сусрели обратио бих му се са „господине". Док сам ја стигао до њега из контејнера је отворио пластичну кутију за брзу храну, и пластичном белом виљушком у сласт се гостио. Протрљао сам руком очи. Боже...шта је то са мном? У тој неверици да ли сам нормалан...ту на углу испред XIV гимназије, наилазим на леп пластични сталак за цвеће, о коме сам ових дана размишљао. Без зазора га узимам и носим... Испред зграде, наиђох на свастику и супругу где склањају са улице контејнер, те се мајстор паркира ...и они са њим из гепека вадие и носе цигле...
Ух боже...какав грозоморни дан. Верујте ми да је он сасвим грозоморан... јер ме натерао да се по први пут, после мојих лоших успомена са писања у једном колективном тиму на овом блогу, огласим лично.

 



Komentari (1)

Komentare je moguće postavljati samo u prvih 7 dana, nakon čega se blog automatski zaključava

Unfuckable Unfuckable 22:18 27.06.2009

bio je to

samo jedan sasvim običan dan u centru Grada, zar ne ?

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana