kad bi bio miran

Danas sam mom malom kupila poklone, jedan auto hodalicu, 2 slikovnice, gumenog lava i slona. Vraćajući se kući iz kupovine nađoh ga na igralištu kako vežba penjanje uz stepenice sa tatom. I rekoh mu za igračke. Uzeo me za ruku i odmah krenuo kući. O kakvo oduševljenje! On ne zna da kaže poklon, nego samo ,,po,, i odmah je počeo da razgleda. Oduševio se on onim gumenim igračkama, ali slikovnica sa životinjama je bila hit. Našao je stranu sa tigrom i počeo da ga ljubi. Inače tigra zove ,,kiga,,.Igrao se on na smenu tako sa tim životinjicama i slikovnicom i na kraju ostao samo na slikovnici. On ju je tako pomno proučavao. Onda je moj muž rekao da će biti šteta  ako nikada ne nauči da čita, jer on zaista mnogo voli knjige (pravo dete svojih roditelja). Moj stav i odgovor je da će on čitati sve kao od šale i ja u  to zaista verujem.Ma, ima da ga naučim! Moj mali ima jaku volju kad nešto želi. Hoda, jer to želi. Mislili su da neće. Jedva je uspeo , ali je uspeo. Moj mali zna i neka slova da prepozna. Naučio je to sam, gledajući dvd bukvar.

Onda se on igrao tako što je jurio tamo i amo od slikovnice u jednoj sobi do životinjica u drugoj. Volela bih kad bih mogla da ga naučim da se skoncentriše samo na nešto odredjeno,ali otom potom.Volela bih kad bi bio malo mirniji i imao bolju pažnju, onda bi bio i saradljiviji i mnogo bismo više mogli da naučimo i postigenemo. Ceo život je pred nama da vežbamo razne veštine. Kad je pošao da spava poneo je slikovnicu i zaspao sa njom. To je bilo tako lepo i dirljivo......

Inače mi imamo još jedno mlađe dete , t.j. bebu. I nju svi vole, a njega svi koji u kuću uđu ignorišu. Mene to užasno boli! A on voli sve ljude. Grli ih sve redom. I ja se tako rastužim kad ga neko iskulira ili odgurne. Vrištala bih naglas. Inače kako je on sve veći i posete u naš dom od strane rodbine su sve ređe, i odnosi sve lošiji. Jednostavno svi nas izbegavaju. I nikad nas ne pozivaju u goste . A on bi hteo da ide kod nine. Tako zove svoju strinu, koja samo što ne navuče gumene rukavice ako se desi da ima neki kontakt s njim jednom u godini dana. Tužno i ružno. Ali svi bi hteli bebu. E, neće, bogami. Beba ide s njim u paketu. Ako hoce nju da pomaze moraće i njega ili baj, baj maženje bilo koga. Tek sad vidim kad se njih dvoje smeju jedno drugom koliko je dobro što imamo još jedno zdravo dete.

Zašto ovo pišem, pitaće se neko. Jednostavno pod utiskom sam one njegove sreće zbog slikovnice i moje tuge sto ga odgurivala komšinicina klinka, koja je došla da vidi bebu.

Pišem i zato što želim da ljudi shvate kakvo je to neko dete sa posebnim potrebama i kako je njegovoj porodici, prepuštenoj samoj sebi u ovom društvu.

Pišem , jer jako želim da neko od novinara izađe na ulicu i za neku televiziju uradi anketu o tome šta ljudi znaju i misle o deci sa teškoćama u razvoju , a naročito šta mladi znaju o toj deci.

Želim da problemi dece, koja već imaju problema u razvoju postanu vidljivi i da problemi porodica , koje imaju dete sa problemima postanu vidljivi. Možda se nešto i promeni i ovaj svet postane bolje i udobnije mesto za mnoge ljude.

Celom ovom svetu šaljem isti onakav poljubac pun ljubavi kakvim je moj mali poljubio onu slikovnicu sa tigrom!