Promocija knjige Ivana Đurića

Ivan Djuric

„VLAST, OPOZICIJA, ALTERNATIVA“

Utorak, 30. juna 2009. u 19.00 časova u Centru za kulturnu dekontaminaciju (Paviljon „Veljković“, Birčaninova 21)

O knjizi govore:

-          Olivera Milosavljević

-          Dubravka Stojanović

-          Branislav Kovačević

-          Dragoljub Petrović

-          Filip David

Moderator – Sonja Biserko

(jedan od brojnih intervjua Ivana Djurica)

Glas razuma

NIN, 16. avgust 1991. (Dragan Čičić)

 STRAH OD EVROPE
“Ako bilo ko ima bolji plan prema kome će Srbi biti siti, živi, na
okupu i u Evropi, biću vrlo srećan. Ali moram da napomenem da ne
smatram boljima po moj narod planove koji ga vode na klanicu, koji mu
nameću korenje kao jelovnik ili ga nutkaju carstvom nebeskim umesto
blagostanja zemaljskog”
● Može li Srbija u Evropu? Da li ju je Hrvatska na tom putu
prestigla, kako tvrde mnogi u Zagrebu?
● Hrvatska se uvek nalazila na obodu onoga što zovemo “zapad”.
Zato je njen odlazak u Evropu često bio sputavan stranputicom koja je
vodila na periferiju Evrope. Hrvatskoj kulturi zbog toga i danas preti
provincijalizam, ono što bih nazvao kompleksom Trenkovih svilenih
gajtana.
S druge strane, položaj Srbije je bio takav da nikad ozbiljnije nije
upoznala evropski provincijalizam. Kada bi se odlučila, Srbija je išla pravo
u srce Evrope. Ono što ju je u nekim periodima nije bio provincijalizam,
nego strah od Evrope iskazan kroz antievropejstvo, strah od prelaska
Zapadne Morave, a kamoli odlaska na zapad u užem smislu.
● Bojim se da danas preovlađuje antievropejstvo?
● U tome i jeste moja tuga kao pripadnika ove nacije i ovog tla. Jer
iskustvo Srbije jeste bilo demokratsko. Malo, skromno, ali boljeg u okolini
nije bilo. Da demokratska decenija u srpskoj istoriji, od 1903. do Prvog
svetskog rata, bila je tako snažna da čak i kad se vlada kraljevine Srbije
povlačila, nikome nije palo na pamet da protura teze koje nam danas nude
Tuđman i Milošević: da je nacija ugrožena i da je svaki otpor vlasti
izdajstvo. U toj Srbiji je bilo prirodno da se Dimitriju Tucoviću ne osporava
rodoljublje zato što je o albanskom pitanju mislio drugačije nego vlada
Nikole Pašića.Takva Srbija se nije bojala okruženja ● Vi, dakle, mislite da je demokratija primarna i kada je u pitanju
nacionalni interes?
● Ja mislim da je srpski nacionalni interes demokratija. Zamislite,
da u Srbiji vlada prava demokratija, kako bi Hrvatska mogla braniti svoj
ustav sa ugrađenom segregacijom građana i postojanja partijske vojske.
Takav sistem u susedstvu demokratske Srbije ne bi u međunarodnoj
javnosti uživao ni pet minuta podrške.
● Kako je zaostala patrijarhalna Srbija 1903. krenula u Evropu.
Zašto tada nije preovladalo antievropejstvo?
● Postoji nešto imanentno patrijarhalnom društvu: ksenofobija i
potreba za oružjem (budnošću), ali Srbija se početkom 19. veka nije
oslonila na ono što je bilo preovlađujuće u javnom mnenju. Oslonila se na
ono što mi danas zovemo elita. Uz sve priznanje junaštvu i srpskom oružju
zasluga za stvaranje Jugoslavije pripada isto toliko, ako ne i više,
diplomatiji Jovana Cvijića.
Onaj na zidu je moj čukundeda, pop Đoko Đurić. Ratovao je u
Prvom i Drugom srpskom ustanku i više držao pušku nego bibliju, ali je već
sinovima savetovao da se rodu svome bolje služi knjigom i pameću nego
tom istom puškom.
● Danas mnogi smatraju da bi bilo bolje da je umesto Jugoslavije
stvorena “velika Srbija”?
● Zaboravlja se da je 1918. Kraljevina Srbija bila u neuporedivo
boljem položaju nego današnja Srbija. Uživala je simpatije sveta, bila
demokratska i imala pravu vojsku, pa ipak se shvatalo da se rešenje srpskog
nacionalnog pitanja ne može tražiti u idealnim etničkim granicama nego u
nečemu što bi dalo srpskom narodu priliku da živi u miru. Jer, ne sme se
zaboraviti, u “velikoj Srbiji” srpski narod bi danas, kao i onda, bio u
manjini. Pitam se koji su to argumenti kojima danas raspolaže srpski režim,
a kojima nije raspolagala Kraljevina Srbija.
● Mnogi ovdašnji političari smatraju da niko iz inostranstva nema
prava da utiče na zbivanja u Jugoslaviji, pa čak ni na njeno čuvanje. Kaže
se da je Jugoslavija suvereni, međunarodni subjekt, isto to za Hrvatsku
tvrde vlasti u Zagrebu...
● Jugoslavija je danas pre međunarodni objekt. Teorije o
suverenitetu koje promovišu HDZ, JNA i SPS počivaju na istim premisama
– suverenitet shvaćen kao lenjinistički apsolut. U najboljim titoističkim
tradicijama govori se o suverenitetu koji “ne dopušta da strana noga stupi na
naše tlo” (osim u vidu turista kojih, uzgred budi rečeno, nema). Posle
Briona, gde je teza o Jugoslaviji kao međunarodnom objektu potvrđena i formalno-pravno, insistirati na suverenitetu je, izraziću se učeno da ne bih
bio prost, contradiction in adjecto.
● Postoje i oni koji smatraju da se bilo kakvim pritiscima spolja
treba odupreti po svaku cenu...
● Teško je zamisliti da bi se čak i država koja je demokratska, ima
profesionalnu vojsku i uživa materijalno izobilje, dakle, jedna ozbiljna
država, usudila da baci rukavicu u lice Evropskoj zajednici, KEBS-u,
dvema supersilama i neposrednim susedima – a sve to istovremeno.
● Zašto mislite da bi svi međunarodni faktori delovali jedinstveno?
● Oni koji eventualno veruju da u načelnim stvarima oko rešenja
jugoslovenske krize ima značajnih razlika, varaju se. Postoje dva osnovna
načela: prvo, održanje spoljnih granica uz poštovanje unutrašnjih sve dok se
obostrano ne dođe do dogovora (stav koji se svesno prećutkuje kada je u
pitanju SSSR), i, drugo, poštovanje demokratske procedure u sprovođenju
demokratskih promena. U ovom drugom niko niti može niti hoće da nam
pomogne – posao je na nama.
● Srbi u Hrvatskoj ne pristaju da ostanu u okviru sadašnjih granica
republike Hrvatske. Da li je moguće ikakvo mirno rešenje?
● Moguće je. Mislim da je rešenje stvaranje unije suverenih
republika (država) u kojoj bi suverenost bila priznata svima, ali ograničena
učešćem u uniji. Istovremeno, bilo bi neophodno priznavanje svih bitnih
prava, daleko iznad standarda koje propisuje međunarodna zajednica, za
svaki etnički kolektivitet koji bi se našao u manjini. U praksi to znači
sticanje teritorijalne i kulturne autonomije za Srbe u Hrvatskoj, ali i ne Srbe
u Srbiji. To bi morale biti autonomije bez mogućnosti majorizacije i uz
garancije međunarodne zajednice. Ne treba zanemariti da je ovakav
projekat prihvatljiv i za međunarodno okruženje. Na taj način bi svi dobili
ono što traže: Hrvatska nepromenjene granice, Srbi u Hrvatskoj garancije
samostalnosti, Albancima bi se osigurala zaštita ljudskih prava, a Srbija bi
dobila stabilnost na Kosovu.
U suprotnom, nastaviće se i proširiti “prljavi rat”, sve dok neko
spolja ne odluči da napusti privid jugoslovenskih granica. U tom
međuprostoru širom Jugoslavije doći će do strahovitih socijalnih tenzija,
masovnih likvidacija “unutrašnjeg neprijatelja” i kratkotrajnog, ali žestokog
terora.
● Sigurno je da će mnogi Vaš predlog shvatiti kao zagovaranje za
konfederaciju...
● To nije zalaganje za konfederaciju, nego za rešenje srpskog
nacionalnog pitanja, za put mog naroda u Evropu. Mislim da je taj put još uvek najbrži i najjeftiniji preko Jugoslavije. Ako bilo ko ima bolji plan
prema kome će Srbi biti siti, živi, na okupu i u Evropi, biću vrlo srećan. Ali
moram da napomenem da ne smatram boljima po moj narod planove da ga
vode na klanicu, koji mu nameću korenje kao jelovnik ili ga nutkaju
carstvom nebeskim umesto blagostanja zemaljskog.
● U svakom slučaju ne bi bilo prvi put da Vas optuže za izdaju
srpstva?
● U odnosu na kampanju vođenu protiv moje partije ja sam bio
relativno pošteđen. Ipak je veoma teško osporiti srpstvo nekome ko je Srbin
po ocu i majci, ko je svesno odabrao da živi ovde, ko nije plaćen za svoje
rodoljublje. Sedamdesetih su me sadašnji novokomponovani Srbi, danas
vrlo istaknuti, napadali kao nacionalistu jer sam slavio slavu, pisao
ćirilicom i bio protivnik nadnacionalnog jugoslovenstva.
Ako u mome narodu pretegne uverenje da mu nisu potrebni ljudi
kao Mirko Kovač,i Sima Ćirković,ii glumac Ljuba Tadić, Vlada Veličković,
iii Jovan Aćin,iv onda zaista tek tada mogu da se osetim izgnanikom iz
sopstvene nacije. Ako su ovom narodu draži oni koji se na suprotno
mišljenje ljute literarno eksplodirajući rečima “nemo' da bučete”, t. j. oni
koji savetuju grešništvo i otpadništvo uz tvrdnje da škole nije dobro
zavšavati i strane jezike učiti, dragovoljno ću se pridružiti već oteranima.
● Pomenuli ste režisera Jovicu Aćina, koji je nedavno poginuo na
putu prema Vajskoj i Borovo Selu...
● Aćin je bio moj, malo je reći, blizak prijatelj. Znao je za egzodus
Srba iz Hrvatske kao i da se na zapadu Srbi poistovećuju sa negativno
cenjenim srpskim režimom. Pošao je sa stranom ekipom da sazna istinu i da
je pokaže, bila ona dobra ili loša po njegov narod – tako je razumevao
vlastiti dug prema tom narodu.