Porcelan, agitacija, propaganda. I Revolucija.

fender_bender RSS / 09.07.2009. u 22:59

Maljevic...
Maljevic...

Lako je baviti se umetnoscu kada si gladan, kada ti nedostaje najosnovnije za zivot, uostalom umetnicima malo treba, kazu, a dodatno je sve lakse kada je nestasica opsta, a strasno lice prave, masovne gladi, nije prazna prica nego se pojavljuje iza svakog coska….
Kada uz sve gore pomenute stereotipe, dodate jos jedan, vreme opsteg previranja, drustvene kataklizme u danasnja vremena

i opet Maljevic
i opet Maljevic
nepopularnog i politicki nekorektnog naziva revolucija, dobijete, u vremenu i prostoru jedan intermeco u kome se cini da je sve moguce i da se svi snovi ostvaruju. To, otprilike, traje od trenutka dok ljudi prepoznaju revoluciju, pa do trenutka dok ona prestane to da bude, uljudi se i institucionalizuje, obuce uredno cinovnicko odelo….
Posle pada Robespjera i kraja takozvanog terora, trenutka koji se uzima za kraj Francuske revolucije, zapamceno je da su pripadnici jeunesse dorée po pariskim bulevarima elegantnim stapovima prebijali i terali sprdnju sa do juce strasnim i nedodirljivim jakobincima…. Iz tog vremena zapamcena je i moda zenskih haljina bez dela koji pokriva grudi, masovno koriscenog dizajnerskog dostignuca tog doba. Takodje intermeco u kome je, u nekom prikrajku, budzaku, cucao neki mali rastom diktator da dodje po svoje (za Napoleona sam skoro siguran, a za brkatog moram da proverim, mada milion % ni jedan ni drugi nisu imali ni blizu 165 cm ili tu negde)…

... i jos jedan...
... i jos jedan...

Napoleonov Djerzinski ili Gvozdeni Feliks, kako vam drago, Zozef Fuse, je, samo koju godinu posle licno zakatancio Klub jakobinaca, sto mu bas i nije bilo tesko: kao stari, izmedju ostalog i jakobinac, znao je dobro i adresu Kluba, a i sa kim ima posla. Znao je, kao i oni drugi, na drugom kraju Evrope i stotinak godina kasnije, da se stari borci revolucije nece preterano da bune.
Za istoricare ostaje pitanje kada nastupa trenutak kada revolucije prestanu to da budu, a ja bih da se u procvatu ruske umetnosti u doba Revolucije prisetim jedne i u najozbiljnijim istorijama umetnosti zapostavljane oblasti: dizajna i to dizajna porcelana. Lako je doduse baviti se dizajnom kada se prezivate Maljevic ili Tatlin i kada za vas rade radnici dojucerasnjeg carskog porcelanskog zavoda (evo ih na jednoj od fotografija nastaloj nimalo lake 1924. godine i neka bilo ko pokusa da me ubedi da ljudi na slici ne izgledaju kao da su pobednici)….

Maljevic, tanjir
Maljevic, tanjir

Kada se prezivate Cehonin i kada vam nijedan eksperiment, ni jedan materijal, postupak ili tehnologija nisu dovoljno revolucionarni, kao suprotnost do juce vladajucem konformizmu. Kada noci provodite u beskrajnim diskusijama sa jednom Ahmatovom ili Blokom, svesni da ceo svet gleda u vas i ocekuje nesto do tada nevidjeno, nesto sto ce da pobudi, vrati nadu, posle netom okoncane klanice zvane Prvi svetski rat. Kada ste ponosni sto svoj rad mozete da nazovete agitacijom i propagandom.
Sve u svemu, kada i kako solja sa jedne od slika koje sam postavio i na kojoj bi i danas imali da uce Italijani, postane socrealizam, a porcelanski oblici sa fotografija misice kolhoznika i kolhoznica po defaultu srecnih i zadovoljnih, zagledanih i mocno zakoracenih u svetlu i bolju buducnost?.... 
Ili je mozda ipak istina da je svaka revolucija, u stvari, samo jedna jedina noc u kojoj se svima cini da je sve moguce i da se svi snovi ostvaruju….
I tako, ’u bezodmornoj noci Francuske i ledenoj noci Ruske revolucije’….
Neki ljudi su pravili Umetnost.

 

N.J. Danko, Ana Ahmatova
N.J. Danko, Ana Ahmatova

Gazet Petrograda...
Gazet Petrograda...
 
...
...

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Suprematizam...
Suprematizam...

 

... izvodjaci...
... izvodjaci...

 

 

 

 

 

 

 

 

ЛИНИЈА И БОЈА
Александра Фјодоровича Керенског први пут сам видео двадесетог децембра хиљаду девет стотина шеснаесте године у трпезарији санаторијума Олила. Упознао нас је адвокат Зацарени из Туркестана. О Зацареном сам знао да се обрезао у четрдесетој години живота. Велики кнез Петар Николајевич, безумник у немилости, који се налазио у прогонству у Ташкенту, необично је ценио пријатељство за Зацареним. Тај велики кнез је ходао наг улицама Ташкента, оженио се козакињом, палио свеће пред Волтеровим портретом, као пред иконом Исуса Христа, и исушио бескрајне равнице Аму-Дарје. Зацарени му је био пријатељ.
Дакле — Олила. Десет километара од нас блистали су се модри гранитни блокови Хелсинкија. О Хелсинки, љубави срца мога! О небо, што протичеш над булеваром с дрворедима и одлећеш као птица!!
Дакле — Олила. Цвеће севера труне у вазама. Јелењи рогови се опружили на полумрачним таваницама. Y трпезарији мирише на боровину, на свеже груди грофице Тишкевич и на свилено рубље енглеских официра.
За столом поред Керенског седи углађени покрштенко из полицијског кварта. Десно од њега је Норвежанин Никелсен, власник китоловца. Лево — грофица Тишкевич, лепа као Марија Антоанета.
Керенски је појео три колача и пошао са мном у шуму. Покрај нас је пројурила на смучкама госпођица Кирсти.
— Ко је то? — упита Александар Фјодорович.
— To је Никелсенова кћерка, госпођица Кирсти, лепотица ... — рекох.
Потом смо угледали саонице старог Јоханеса.
— Ко је то? — упита Александар Фјодорович.
— To је стари Јоханес, — рекох — он вози из Хелсинкија коњак и воће. Зар не познајете кочијаша Јоханеса?
— Познајем их све, али не видим никога — одговори Керенски.
— Ви сте кратковиди, Александре Фјодоровичу?
— Да, ја сам кратковид.
— Потребне су вам наочари, Александре Фјодоровичу.
— Нипошто.
На то рекох с младалачким заносом:
Помислите, ви нисте само слепи, ви сте готово мртви. Линија, божанска црта, владарка света, заувек је измакла вашем погледу. Нас двојица ходамо чаробним вртом, неописивом финском шумом. До последњег свог часа нећемо видети ништа лепше. А, ето, ви не видите залеђене и ружичасте ивице водопада, тамо, крај реке. Жалосна врба повијена над водопадом — ви не видите њене јапанске резбарије. Црвена стабла борова покривена су снегом. Бисерни сјај лепрша у снеговима. Он почиње беживотном линијом, која је прионула уз дрво и на површини је таласаста, као Леонардова линија, оивичена одсјајем успламтелих облака. А свилена чарапа госпођице Кирсти и линија њене већ зреле ноге? Купите наочари, Александре Фјодоровичу, преклињем вас ...
Дете, — одговори он — не трошите речи. Пола рублље за наочаре, то ће бити једино пола рубље које ћу уштедети. Мени није потребна ваша линија, подла као стварност. Ви не живите болље од учитеља тригонометрије, a ја сам окружен чудесима чак у Кљазми. Шта ће ми пеге на лицу госпођице Кирсти, када у тој девојци, иако је једва и разазнајем, наслућујем све што желим да наслутим? Шта ће ми облаци на овом финском небу, када видим како над мојом главом промиче силни океан? Шта ће ми линија, када поседујем боје? Читав свет је за мене огромно позориште, у којем сам ја једини гледалац без догледа. Оркестар свира увертиру за трећи чин, позорница је од мене далеко као у сну, срце ми кипти од одушевљења — ја видим пурпурни сомот на Ђулијети, љубичасту свилу на Ромеу, и ниједну лажну браду ... И ви бисте желели да ме ослепите наочарима од пола рубље ...
Tor истог вечера отпутовао сам у град. О Хелсинки, уточиште мојих снова! ...
Александра Фјодоровича видео сам пола године касније, у јуну седамнаесте године, када је био врховни командант руских армија и господар наших судбина.
Тога дана је Троицки мост био дигнут. Путиловски радници наступали су на арсенал. Трамвајски вагони лежали су на улицама пљоштимице, као угинули коњи.
Митинг је био сазван у Народном дому. Александар Фјодорович је одржао говор о Русији — мајци и жени. Гомила га је гушила кожусима својих страсти. Шта је у тим чекињастим кожусима видео он, једини гледалац без догледа? He знам. Али одмах после њега на трибину се попео Троцки који је искривио уста и рекао гласом што није остављао никакву наду:
— Другови и браћо ...

Isak Babelj

 

 

Atačmenti



Komentari (0)

Komentare je moguće postavljati samo u prvih 7 dana, nakon čega se blog automatski zaključava

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana