Iza monstruoznosti

U svom tekstu Srbija protiv Srbije, Nebojša Jovanović iznosi tezu da je - slično konstelaciji u filmu Davitelj protiv davitelja (gde iza davitelja-monstruma, asocijalnog i retardiranog autsajdera koji ubija iz nesposobnosti da shvati društvene odnose ili prihvati principe razmene koji konstituišu zajednicu i pojedinca u njoj, postoji  i ubica “insajder”, osoba koja “van svake sumnje” shvata takve odnose i principe pa suvereno i sa neupitnim ugledom učestvuje u društvenom i ekonomskom životu) - dakle, da je politika tzv. Druge Srbije bila podjednako produktivna u pogledu unutrašnje logike i ekonomije ratovanja – sve držeći se pritom “sigurnog posla” – upiranja prstom u njegovu gnusnu pojavnost i posledice. Bez intencije da dalje razvijamo ovu tezu (svako je može pročitati u tekstu koji je izašao u Prelomu br. 2/3), i sa poštovanjem za nemala dostignuća ovdašnjeg antiratnog pokreta, koji se razvijao i vodio skoro isključivo sa pozicija Druge Srbije, ne možemo unedogled skrivati činejnicu da su tadašnji zakleti neprijatelji, dakle i “upropašćivači” i “izdajnici” srpske stvari, imali i jednu zajedničku, ali i zajednički potisnutu stratešku odrednicu: protiv društvene svojine i samoupravljanja a za kapitalizam i privatizaciju.

Bez analize uzroka i posledica ove latentne ideološke sličnosti, ne mogu se analizirati i shvatiti ovdašnji uzroci i posledice tragedije koja se odigrala na jugoslovenskim prostorima a koja kao da je svoj mizerni vrhunac dostigla u Srebrenici.

U pripovetki Davida Albaharija “Zašto”, čitaocu jakog stomaka daje se uvid u moguće karakteristike ratnih zločina i zločinaca. Osoba čije misli pratimo od ove, prve strane, postaje, u sticaju ratnih okolnosti, kućni silovatelj i kasapin.  

 I pored kasnije upotrebljenog neumesnog fokusa na detalje ponižavanja i stradanja nemoćne žrtve, Albahari ipak daje kakav takav društveno-ekonomski pejzaž u kom je takav masakr (kako se npr. danas u Srbiji zvanično zove masovni zločin u Srebrenici) bio moguć bilo kao nuspojava ili kao centralno sredstvo jednog šireg zločinačkog poduhvata. Okruženje koje propušta asocijalnog i retardiranog autsajdera do žrtve i mesta zločina naznačuje svet malih privrednika, službenika a budućih preduzetnika, klerika i lumpen proletera, stasalih na društvenoj i ekonomskoj sceni pogotovo u poslednjim, reformskim godinama osamdesetih.

U knjizi Kristofera Brauninga “Obični ljudi, 101. rezervni policijski bataljon i konačno rešenje u Poljskoj”, navodi se da su dakle neki obični ljudi, mirni mesari, poštari, činovnici, mobilisani u rezervni policijski bataljon iz Hamburga, nakon dnevne rutine (da ne kažemo “porcije”) ubijanja Jevreja u Poljskoj (zbog štednje municije - jednim metkom u vrat, dok su ovi vezanih ruku ležali na zemlji. Tu metodiku su – samo radeći svoj posao - izmislili lekari Rajha kao najsigurniji i najjefitniji način obavljanja datog posla), ravnodušno komentarisali učinjeno zlodelo: “Evo, i danas smo zaradili za doručak”. U knjizi Mladena Dolara “O Škrtosti” možemo pročitati da su još u prošlim vekovima, u progonima Jevreja kao izdajnika Spasitelja najažurniji bili oni koji su im dugovali novac. A u knjizi Todora Kuljića “Fašizam”, ističe se da su SS kadrovi direktno profitirali od uklanjanja Jevreja sa pozicija u finansijskom, trgovačkom ili drugim profitabilnim sektorima – jednostavno zauzimajući upražnjena mesta i funkcije onih koji su odatle izrabljivali “nemački narod”.

Da li je toliko teško progovoriti o ekonomskoj računici iza monstruoznosti zločina i razmišljati o monstruoznosti samog sistema koji ljude suprotstavlja, eksploatiše, ponižava, podbadajući u njima želju za otimanjem, malograđanskim prestižom, poslušnošću i snobovštinom? Rasizam je prema jednoj zanimljivoj definiciji “snobovština siromašnih”. Dok se kapitalistička elita u Nemačkoj nije ozbiljnije zanosila rasističkim idejama, apetit joj je rastao u odnosu na pogodnosti koje je Hitler obećao: smanjenje nadnica, ukidanje socijalnih prava, kolonijalna ekspanzija. Malograđanima i službenicima koji samo rade svoj posao, ostavlja se obaveza da se sa gnušanjem distanciraju od “pripadnika niže rase” ali da se ipak ne gade da im mrtvima, iz neposredne blizine, vade zlatne zube ili od kose prave razne potrepštine. Ali, zašto bi tako nešto uopšte bilo toliko gadno u ekonomskom sistemu koji zaradu i dobit smatra vrlinom nad vrlinama to jest najvišim stupnjem ljudske misije na zemlji. Sve ispod toga – već po prirodi stvari spada – pod zemlju.

Na nedavnom razgovoru sa Branislavom Dimitrijevićem u Rexu, o novoj postavci u Memorijalnom muzeju u Jasenovcu, nakon početne teške rasprave u kojoj su razmenjene standardne opservacije i optužbe, jedan istoričar i specijalista iz Muzeja genocida je izneo podatke i o onim ubistvima Srba koja nisu vršena organizovano, od strane ustaške države, već od strane komšija, na kućnom pragu, i to ne toliko zbog nacionalnih ili verskih razlika, što je u datim uslovima svakako bila “povoljna” okolnost generisana od strane fašističke ideologije, već zbog - otimanja poseda, najčešće zemljišta. Nije teško prisetiti se da što je zemljište bilo oskudnije, kao na primer u Hercegovini, to su takva ubistva bila okrutnija i češća. Na začuđene poglede prisutnih (jer specijalista radi u instituciji koja se pretežno bavi genocidnom sudbinom ili genocidnom prirodom ovog ili onog naroda) isti je smerno rekao: “ali, kad bih ja to napisao, rekli bi mi da sam marksista!”. Nije li ovo potiskivanje ekonomskog faktora i hladne “računice” rata i zločina isplivalo na površinu upravo u sramotnom “cenkanju” oko broja žrtava u Jasenovcu? Nije li se u umanjivanju broja žrtava krila logika po kojoj Hrvatska suviše daje za zajedničku državu? A u uvećavanju tog broja teza o nesrazmerno velikoj ljudskoj investiciji Srbije i Srba u tu zajednicu, od koje nisu dovoljno dobili nazad?

Može li uopšte jedan sistem vrednosti kome na putu ka beskonačnoj zaradi ne stoji nikakva moralna ili politička prepreka, rešiti ove probleme a da pritom, nemirne savesti, ne prikriva i zatrpava njihovu ekonomsku komponentu? Kao što znamo iz pomenute knjige, od oko pet stotina i nešto običnih ljudi, pripadnika 101. rezervnog policijskog bataljona, koji su ogromnom većinom učestvovali u ubijanjima najmanje 83 000 Jevreja (osim njih stotinak kojima to formacijski nije bilo namenjeno ili su to iz raznih razloga izbegli ili odbili, što samo znači da se to nije “moralo”) osuđeno je njih tri – jedan na osam, drugi na četiri, treći na tri i po godine, i to kad? 1972. godine. Sistem koji smatra životinjsku borbu za profit normalnim stanjem društva, teško da može imati ikakav moralni kredibilitet a još manji “interes” da sa tim navodnim “ekscesima koji su se dogodili u posebnim okolnostima” izlazi na kraj. Iz ovoga proizilazi pitanje: ima li demokratije bez ekonomske demokratije?. Ako i nema dobrog odgovora na dilemu šta je u kom slučaju istraživački prioritet, žrtva pojedinac – ili kolektivno stradanje, individualna odgovornost ili opšta krivica, moraju se učiniti svi napori da bi se stvari razjasnile po svakoj osnovi i time sprečilo da se kroz insistiranje na nedokučivosti i večnoj tajni masovnog zločina fašistima pruža prostor da kako bi rekao Benjamin: “materijal obrađuju na svoj način”

Mogu li se masovni zločini poput srebreničkog shvatiti i razjasniti bez pretpostavke da je etničko čišćenje u ovom ratu bilo posledica sudara dva suprotstavljena ideološka principa – samoupravljanja i privatizacije? Poneseni sećanjima na prošle zločine i ostajući bez državne infrastrukture koja bi taj sukob sprečila ili kanalisala, ljudi su se izgleda predali upražnjavanju logike i jednog i drugog sistema, kroz samoorganizovana razbojništva, otimačinu, ubistva iz koristoljublja. Vlasti uspostavljene u Republici Srpskoj tokom rata bile su po svemu sudeći primer najdivljije moguće privatizacije i otimačine pa je takva ideologija običnim građanima tj. vojnicima mogla ponuditi samo ono što i osvajači nekog srednjevekovnog grada svojoj vojsci: nama (vlastima) čvrsta imovina iliti nekretnine i poslovi a vama običnim ljudima – pokretna dobra i ljudi. Zar samo ime Srebrenica ne indikuje pohlepu, srebroljublje i kombinaciju motiva otimanja kapitala (bilo da je to oružje, naseljeno mesto, cele vojne formacije, ili lične stvari i novac zarobljenika) i strateške eliminacije suparnika, konkurencije, što, provučeno kroz histeričnu menadžersku retoriku i poslovnu filozofiju i vodi čitav svet tzv. slobodnog tržišta i tzv. preduzetništva? Ako je ovakvo viđenje i tendenciozno, manje je neuverljivo od vizije u kojoj su samo “ludaci” i monstrumi mogli počiniti to što je počinjeno. Sistematičnost i izvesna (organizovana) spontanost zločina u Srebrenici, saučestvovanje dužnosnika, dužnika, dobrovoljaca, kvazi-herojskog ološa, “privatne inicijative” i državnih struktura u datom ideološkom okruženju i pod tihim pokroviteljstvom međunarodne zajednice, govori da je posle tri godine ratovanja, sazreo konsenzus o potrebi da se sve to već jednom završi, bilo kako, da bi počeli da živimo kao svi normalni i sasvim obični ljudi. Za razliku od kapitalističke prirode koncentracionih logora koji su većinom bili i radni logori bez nepotrebnih troškova za platu, ishranu ili sahranu, masovni zločini na terenu, gde je država više pasivni pokrovitelj nego umešani akter, podsećaju na neku vrstu feudalnog, krstaškog rata, rata do istrebljenja radi rešenja nagomilanih problema feudalne ekonomske politike.

Regrutnoj listi špekulativne normalnosti mogu dodati i jednog svog bliskog rođaka, koji je, iako psihički nesposoban, poslat u rat devedesetih e da bi njegova rođena majka otišla da malčice ućari makar time što će dobiti “pravo” na jeftiniju struju.

Poraz srpske militarističke filozofije 90tih navodno boli na planu nacionalnog ponosa (kao da nije desetostruko bolje sa takvom filozofijom izgubiti nego pobediti u takvom ratu) a u stvari boli na planu gubitka “uhlebljenja” jer se na slobodnom tržištu robe i usluga ratovanja našao neko ko bolje proizvodi i posluje sa zločinom i smrću.