Bez loseg naslova, a o Jesenjinu!

tvoja pesma...

Ты жива еще, моя старушка?
Жив и я. Привет тебе, привет!
Пусть струится над твоей избушкой
Тот вечерний несказанный свет.
Пишут мне, что ты, тая тревогу,
Загрустила шибко обо мне,
Что ты часто ходишь на дорогу
В старомодном ветхом шушуне.
И тебе в вечернем синем мраке
Часто видится одно и то ж:
Будто кто-то мне в кабацкой драке
Саданул под сердце финский нож.
Ничего, родная! Успокойся.
Это только тягостная бредь.
Не такой уж горький я пропойца,
Чтоб, тебя не видя, умереть.
Я по-прежнему такой же нежный
И мечтаю только лишь о том,
Чтоб скорее от тоски мятежной
Воротиться в низенький наш дом.
Я вернусь, когда раскинет ветви
По-весеннему наш белый сад.
Только ты меня уж на рассвете
Не буди, как восемь лет назад.

Зар могу нешто
да смислим у часу том,
о чему сад
да пишем из прикрајка?...
Преда мном, ту,
на столу тужном мом,
лежи писмо
што ми га посла мајка.

Она ми пише:
Ако можеш, сине,
дођи нам за празник,
не буди јогуница!
Мени купи шал,
а оцу јевтине-
гаће, јер је код нас
велика оскудица.
Страшно ми је криво
што си песник,
што ти је слава клета
постала другом.
Боље би било
да си од малена
орући њиву, ишао за плугом.

Остарила сам
и сасвим посустала.
Ал' да си ти код куће
остао, без по муке:
стекла бих замену,
снају бих имала!
Бака би на крилу
цупкала унуке.

Ал' ти си децу своју
расејао по свету; снова
своју си жену лако
дао другом, знам,
и без пријатеља, без гнезда
и без крова,
бацио си се, синко,
у кафански шљам.

Очи моје дивне,
што је с тобом, сине?
Беше тако чедан
и тих, као час вечерњи.
Сви су говорили углас, од милине:
Како је срећан
Сашењка Јесењин.

Али наде наше
ти ниси оправдао,
зато ми и душу
мучи бол све већи,
јер се залуд отац
у себи радовао
да ће ти песме
многе паре стећи.

Али ма колико
узимао за њих,
ти се нећеш сетит дома свог,
зато се и горко
речи нижу те,
јер ја добро знам,
из примера твог,
да на песнике паре не лете.

Страшно ми је криво
што си песник,
што ти је слава клета
постала другом.
Боље би било
да си од малена,
орући њиву, ишао за плугом.

Ми живимо у тами,
други нам капу кроје.
Ни коња немамо више.
Да си нам и на дому,
било би свега,свега:
знам способности твоје!-
Био би и председник
у нашем исполкому.

Тад би се живело мирно,
нико нас дарнуо не би;
па и ти не би знао
за умор дана плаше:
Натерала би твоју
жену
да преде себи,
а ти би нас надгледао
под старе дане наше.

Цепам мајчино писмо
и тонем у бол занесен,
зар нигде излаза нема
на путу заветном мом?
Али, све што размишљам
после ћу да изнесем.-
Све ћу да изнесем
у одговору свом.

a pomislila bih - o Harmsu.

годинама ноћна мора
(Он некако узњу ишо)
мени беше Исидора
но напречац се утишо

малко потом (то ме стужи)
Она њему се придружи

Inače, snimljena je serija pre par godina, po knjizi Bezrukova, gde se razmatra između ostalog, verzija da nije izvršio samoubistvo

Vi ste, kako se to kaže,
otišli na drugi svet.
Pustoš... Letite...
Postajete zvezdanost.
Nema više ni piva,
ni druga. Treznost.
Ne Jesenjine,
to nije ironija vama.
U grlu je grudva bola
a ne smeh.
Vidim - prezeranim rukama
dižete vlastitih kostiju meh...

... Hoćete da lice
sakrije samrtni veo.
Vi tako preterivati znate
kako niko na svetu
ne bi umeo.
I zašto? Čemu?
Nedoumica pada.
Mucaju kritičari...

Vele da su vam nekog napostovca dali
postali biste sadržaj obdareni.
Na dan biste
po sto stihova pisali,
zamorno i dugo, ko Doronjin.

A ja mislim - da se to oseti,
na sebe biste ruke digli ranije.
Bolje je od vodke umreti nego od
dosade puke.
Uzrok gubitka neće reći
ni nož ni omča vratila.
Da je u Angleteru bilo mastila
do seče vena možda ne bi ni došlo...

Zašto povećavati broj samoubistava?
Bolje je povećati proizvodnju mastila...

... Malo je veselja na našoj planeti.
Neka nas budućnost sa radošću veže.
U ovom životu nije teško mreti.
Stvoriti život - neuporedivo je teže!

Vladimir Majakovski