Ljubo iz Pričevića

Pričević, selo udaljeno 14km od Valjeva, na raskrsnici puteva za Pecku i Loznicu. Lepo selo, razbacano po brdima, rekao bi čovek da je Tvorac baš bio raspoložen kad je ovaj krajolik oblikovao. Šume, livade, malinjaci i šljivici se smenjuju po obroncima.U centru sela par kuća stisnutih oko pošte, prodavnice, zadružnog doma i dve kafane – obe čuvene po jagnjetini s ražnja. Sad uglavnom prazne, ako se ne računaju oni koji čekaju autobus, pa svratili da sklone glavu u hlad. Malo dalje škola za 27 učenika.

I ušće Obnice u Kamenicu, ili obrnuto, zavisi koga pitaš. Na žalost, mrtve reke, zatrpane smećem i otrovima sa farme pilića. Gledam kako iz obližnje prodavnice i onih par kuća bacaju plastične džakove u vodu i bunim se. Odgovaraju mi pitanjem: „Pa gde da ga bacim? Uostalom, odneće voda, kad naiđe bujica!“ I nastavljaju da mi pričaju kako su se nekad kupali i pecali u tim rečicama. Nekad, kad je selo bilo živo, a oni bili mladi. I znali da poštuju i reku i planinu.

Sad i tako ništa nije važno, jer deca su im u gradovima, rade po nekim propalim fabrikama i muče se u iznajmljenim stanovima. Ni unučiće ne viđaju, osim za slavu. Ako im bude zgodno da svrate. A lepa domaćinstva propadaju, namerno zaboravljena. Obilazim okolinu i čudim se što je tako tiho. Samo rojevi muva zuje po opalim kruškama i poneka senica se oglasi iz šumarka. Nigde kikota dece, dovikivanja odraslih, onih zvukova koji ukazuju na prisustvo čoveka u blizini. Nailazim na kuću zaraslu u trnje, prozorska okna popucala od muke i samoće. Zmije se legu ispod kućnog praga, na ulaznim vratima katanac. Iz dvorišnog korova na par mesta viri razvaljena taraba. I bunar ograđen trulim daskama, sa čijeg se trošnog vitla škripavo klati kofa na zarđalom lancu. Siva, ulubljena, iskrzanih ivica, kladim se da bi joj dno otpalo pri prvom zahvatanju vode. A možda će se sama od muke u dubinu zapuštenog bunara strmeknuti? Nešto zloslutno iz te zaboravljenosti viri, pa žurim dalje, da se sklonim.

Na livadi, blizu porodičnog groblja Živkovića, srećem Ljubu. Još vitalan, a debelo gazi sedamdesete. Pošao da vidi gde su mu ovce. Baš smo se obradovali jedno drugom. Ljubim ga u oba obraza, a njemu neprijatno od tolike nežnosti, ali milo mu, vidim. Nismo se sreli, evo ima deset godina, sigurno. Pitam ga za zdravlje, za neke ljude koje sam poznavala. Uglavnom pomrli, ili se odselili u grad.

Ljubo seda na jedan kamen, ja kraj njega. Palimo cigarete i ćutimo. On uzdahne, pljune u stranu, pa kaže: „Neće, snajka, niko u selo. Dosadno im, kažu - nema nikakvog sadržaja. A moglo bi lepo da se živi. Videla si onu napuštenu kuću pored puta? Niko nije u avliju kročio od kad smo Caku sahranili." Sležem ramenima, ionako ne znam šta bih rekla. Ljubo pruža ruku prema lepoj padini ispred nas: "A vidiš onu tamo, viš’ one cerove šume? Nema dva’es godina kako je ozidana. I vodu dovukli, struju, telefon. Sve one livade oko nje su od istog imanja. I malinjaci. Šuma, 67 ari do puta za Loznicu, sve cer i bukva. Vidi onaj šljivik! Pola hektara pod madžarkom. I sušaru napravili, ranijih zima ceo kraj miris'o na suvu šljivu."

Meni osmeh razvuče usne i šapnem: "Znam, Ljubo. Nekad su nam slali suve šljive za Božić." I mislim na svekra koji gore na bregu čeka da mu upalim sveću, da mu grob suzom okadim. Za te šljive i svaku lepu reč kojom me je darivao. I nešto mi tužno i pogled sklanjam u stranu, al' Ljubo sve zna, misli mi čita, pa uzdiše i nastavlja: "Bilo napredno domaćinstvo, al’ nije se mislio na budućnost. Dva sina, oba školovao. Jedan radi u „Krušiku“, ovde u Valjevu, a drugi vozač u GSP-u, u Beogradu. Oba podstanari. Od kad su im stari pomrli, ne dolaze. Šteta. Neće niko ni da kupi imanje. Davali u oglase, nudili budzašto... Džaba, kažem ti, neće niko kičmu na zemlji da savije! E, takvih imanja ima kol’ko hoćeš ovde po selu. A i ovo moje propada, ne može se više! I moja deca otišla za poslom, ja i žena ostarili, ne stižemo sami ni oko kuće da pokupimo voće. Kad zaklopim oči i ovo moje će da zakorovi. A nekad sam grabio da prvi domaćin u selu budem. Nosio sir i kajmak u Beograd, u svaku gospodsku kuću sam uš’o. I svuda bio domaćin čovek." Pa ućuti, kao da je previše rekao, a ja više nisam sigurna da li je taj prekor meni ili sebi uputio.

Malo smo sedeli u tišini, pa Ljubo ustade: "Ajd’ svrati do nas, radovaće se Nada da te vidi.“ Pravdam se da ne mogu, pošla sam na groblje, pa se ne valja. Neka, svratiću drugi put sigurno. Ljubo se smeška, kao da kaže: „Aha, znam da hoćeš. K’o i dosad.“ Al’ ne govori ništa, samo odmahnu rukom i ode za ovcama.

A ja se nešto postidela. Sebe i one Srbije koja pod tuđim krovovima, u sumornim podstanarskim sobicama sanja suve šljive i kofu na bunaru i onaj bistri potok kraj kog je prvi poljubac ukrala. Koja obilazi tuđa etno-sela, zaboravljajući svoje rođeno. Koja je ostala zarobljena u tom raskoraku između sela i grada, bolno svesna da nema kud. Ni da se vrati tamo odakle je krenula, ni da se primi tamo gde je stigla.

I požurim uz breg, da me mrak na putu ne presretne.