Ma...

Give me back my broken night
my mirrored room, my secret life
it's lonely here,
there's no one left to torture
Give me absolute control
over every living soul
And lie beside me, baby,
that's an order!

Leonard Cohen, Future

Probudio sam se malo posle ponoći. Sada je jedan. Zaspao sam u sedam. Upalio sam TV i pogledao pola epizode Sex i grada. Mirandu je nervirao Stiv jer dođe sa posla oko dva i spava i imaju seks samo ujutru pa ona kasni na posao i onda se na kraju epizode ipak dogodi i seks noću, Šarlot je pokrenula nekog lika (šar-pej) da se obreže pa je on zatim skontao da treba novog sebe da deli sa drugima, Samanta nije bila ni sa kim ili sam bio previše pospan da primetim sve sitnice, a Keri je udarila Zverku u facu besna što nema ključ od njegovog stana, što se on okreće za ženama, što je arogantan, što su uvek kod njega i sl. a onda je on došao posle par dana nejavljanja sa šljivom na oku i ostao da spava, kod nje...

Onda sam ustao iz kreveta. Nije bilo nes-kafe pa pijem koka-kolu. Verovatno ću posle izaći da kupim nes. Samleven sam. Ne zato što je pitanje kako ću sad zaspati, ne zato što sutra treba da radim, ne zato što je Keri baš sedela kući kad je Zverka došao nenajavljen ili što je Miranda bila budna u dva kada je Stiv zvao na fiksni da vidi Plavi Mesec, i ne zato što je od sve četiri samo Keri ikad bila sa neobrezanim likom, i Samanta, naravno, sa njih pet, samleven sam od svojih snova koji su me probudili da vidim ovu epizodu.

Sanjao sam neke devojke koje su mi bile OK. Bar njih dve. Prve se ne sećam, ali čini mi se da je bila neka koja mi je sad tu negde u životu ali nemam pojma koja je. Verovatno se smuvala sa nekim, ali ničeg se ne sećam, znam samo da mi je ostao taj osećaj kad sam u drugom delu sna već skrhan i sam sreo jednog od onih ljudi koje oduševljavaš toliko da ti je pomalo žao, i razdragani su, i onda je rekao: čuo sam se danas sa... pa je rekao ime jedne devojke za koju nije bilo nikakvog smisla da je on zna. Onda su se našli preda mnom, tek tada je pomenuo da su se smuvali. To je jedna od prve tri koje pamtim da su mi bile toliko divne da nikada sa njima nisam pokušao ništa, uplašen i mlad.

Nisam se u snu setio da je udata, niti da je on, tako veseo i blesav, sveže oženjen i posvećen poslu, da je ona jedna od pedeset ili sto za koja sam bar u trenu imao nekakva osećanja, samo sam se pitao koji li je to put i dokle tako, da ljudi iz sasvim nekih drugih priča, koje sam godinama vezivao samo ja, odjednom nađu put jedno do drugog, put neki okolni, i kao nešto se desi, među njima, za veče, za dan, za dva. I pitao sam se kako ja to uvek saznam tako što mi oduševljeno kažu da su slučajno nešto pomenuli, pa skontali da oboje znaju ko sam ja, a viđam ih dva puta godišnje, a muvaju se s nekim tako što pričaju o meni, nekom levom liku, i smuvaju se i ponašaju se, i liči zaista da osećaju u sebi, kako smo sada bolji prijatelji, kako smo bliži, kako nas povezuje nešto lično, ono što su videli da me povezuje sa drugarima mojim, onim sa kojim me vide da ponekad izlazim.

Ubijaju me moji snovi, jer, svaki od njih je zasnovan na istinitim pričama.

Pred kraj ove godine punim trideset. Sledeća decenija je ona u kojoj su Samanta i Keri i Miranda i Šarlot. Tridesete u Beogradu ne volim koliko nisam voleo ni dvadesete kad sam imao sedamnaest. Sve sam znao, što će biti, i sve je bilo tačno. Tridesete u Beogradu biće još dosadnije od poslednjih deset godina. Sretaću iste žene za koje sam znao i u sedamnaestoj da će u dvadeset petoj biti samo starije i ništa više. Sretaću neke u dvadesetim koje će biti iste kao i one sa kojima sam odrastao i iste kao i one u tridesetim. Neverovatno dosadne žene o kojima znaš sve: nijedna zaposlena neće biti budna u dva noću radnim danom, vikendom će biti pijane i svaki će seks biti alkoholom začinjen, ako ga bude, i javljaće se nekim likovima okolo, nekim svojim bivšim, gde god da sedite, i ne, oh ne zato što su bile sa ko zna koliko, već zato, i samo zato, što oni koji u Beogradu izlaze, izlaze od petnaeste na ovamo, i ista se ekipa vrti i stari i jebe među sobom dok dvoje po dvoje ne skontaju da su jedno za drugo, onda kada za to dođe vreme, ovih nekih godina, mojih.

Sinoć sam bio u gradu sa devojkom koja se na jesen udaje, zvala me, onako. Imao sam seks nekad davno sa njom tako što sam u gradu, kao i obično, besno o nečemu pričao, i kako su me dosade ubile, i ne mogu da svršim po četrdeset pet minuta ili sat... Rekla je, nagnuvši se ka meni za punim stolom, tiho: dolazim sutra kod tebe. Sutradan smo bili previše još pijani od prethodne noći i došla je prekosutra. Posle pola sata izašao sam da je ispratim na autobus. Ćutao sam. Onda je rekla da ne razume. Rekao sam da nemam vremena za gluposti, da me umara sve to i da se pravimo ludi, i da nemam nameru da je muvam sad il nešto. Gledala me je zabezeknuto: pa šta sam uradila?! Ustala je bila za tren da otpije iz čaše i ja sam tada ustao i praktično je izbacio napolje, umoran od svih sličnih otezanja pre nje, i paranoičan.

Nasmejali smo se onda i vratili kod mene. Na kraju mi je rekla: Hvala. Na njenom nekom kraju posle kog nije mogla više. Rekla je hvala u trenutku kada se svalila na stranu. Ja nisam svršio. Onda mi je rekla da ima dečka i da devet meseci nije bilo ništa. Mislio sam da nije više sa njim, da sam znao da jeste verovatno se ništa ne bi dogodilo jer je dobar momak. Predobar. Nije je pipnuo, u svojoj dvadeset i petoj, il nekoj.

Ona se sada udaje. To je bio uslov roditelja njenog novog dečka da on dobije odobrenje da žive zajedno. Srbija.

Nije mi bilo žao. Još bar dva puta smo izašli onomad i onda je, i u večeri kada sam pazio da popijem samo dva piva, otišla kući, cimerke i druge priče. A molio sam je. Molio sam je. Sada kaže da se kaje. Ja sam joj otpevao, sinoć: Sad ostani i ne idi jer znam da ćeš se kajati...

Kako će mi izgledati tridesete u gradu u kom ona koja ume da kaže hvala živi ovakvim životom, ima takve cimerke i sreće takve likove? Kako će mi izgledati tridesete u gradu u kom znam tri kao ribe koje su device, u poznim dvadesetim, i ponosne su na sebe? Kako će mi izgledati tridesete u gradu u kom se ništa ne dešava dok se ne popije jer valjda osećaj krivice nečim mora da se spere, i hrabrost skupi da se okolini kaže u lice da želiš biti slobodan? Kako će mi izgledati tridesete u gradu u kom su dijalozi toliko pametni i stalno neko nešto otkriva i ima stavove i ton za prepucavanje i svi su ponosni na sebe i niko nije ranjiv i niko nikog ne zove na fiksni i svi se gledaju preko stolova i ko će koga da bije i ko će koga da jebe (koga bi da jebe) i u kom okrene glavu na drugu stranu kad pomisli da ćeš da joj se obratiš? Kako će mi izgledati tridesete u gradu u kom se oni bolji kaju, a oni resto ni ne pokušavaju da shvate šta se to dogodilo pa od petnaest godina imaju toliko malo toga da pamte?

I šta pamtimo? Pamtimo da smo negde bili i negde pili, da nas nekad usrala veza za jednu noć, nečije velike sise, dva kvadrata dobre kože, dva pušenja u klubu i autobusu, par devica, da nas ispalio neko nekad, možda i pet ili deset njih, da se neko nekad navukao na dop, da je neko povraćao ovde ili tamo, da je pred nekim rekao nešto, da smo imali saobraćajku, ostali bez para na letovanju, varali na ispitu, imali sreće na prijemnim, putovali i pili u vozu i na stanicama, bili pohvaljeni u školi i ispali nešto strašno pametni... Pamtimo gluposti.

Toliko toga mora da se događa, toliko toga mora da prođe da sam događaj ode u drugi plan i da ostanu osećaji. Da je njih pet reklo hvala pamtio bih sopstveni osećaj sa nekim, da je njih pet poludelo, moš misliti, i jedne usrane noći uradilo ono što želi i produžilo dalje sa mnom, ostalo da spava, ne bih pamtio dva buđenja sa nekim, pamtio bih buđenja sa najboljim, i osećaje, da je pet njih ostalo na žurci a ne žurilo da spava ili uči za neki ispit koji sada ne pamti ali osećaja odlaska se seća, priča mi, da je... sve bi bilo drugačije.

Nekoliko puta smogao sam snage da im kažem, dok ih ubeđujem, ono što će meni pričati godinama kasnije, da je taj razlog, koji god, ništavan. Pamtim ih po jednoj ili dve sitnice, po dve reči, po nekoj gluposti, ne pamtim ih po osećajima u meni, osim naravno, onih osećaja koje sam samo u kafani mogao da pustim i koji mi samo u snu, u punoj snazi dolaze. U ovakvim snovima.

Kako će mi izgledati tridesete u ovakvom gradu? Neće izgledati.