Engleska i Ja IV - Dža ili bu

Vidim ja da će ako nešto ne uradimo da nam bude vrlo veselo ovde. Sada se ne radi više samo o Ceniću, on je već prso, nego ako se nastavi ovako još neko vreme pitanje kako ćemo i mi da se držimo. Dobijamo stalno neke usrane poslove, uvek te zezaju kontrolori bez veze, a nemaš kome da se buniš, oni su po činu najviši. Nije problem u poslovima koliko u ophođenju sa ljudima. Šta da radiš kad si običan redov. Čak i ako se bunim ništa neće da se desi, sve se opet svodi moj reč protiv reči kontrolora a sasvim je očigledno kome će da veruju, ionako nas bije loš glas tamo po defaultu. Malu utehu smo imali jer nismo samo mi ti koji su najebali nego i naša braća Albanci. Kao pogledaš brojno stanje na farmi, ima 4 Srbina, 4 Albanca(Albanke) i još 490 Poljaka i ruskih gologuzana. Po mom dedi sve naciju su zastupljene. On ima vrlo prostu podelu, sve nacije sveta spadaju samo u tri grupe: mi-Srbi, Šiptari-Albanci i Cigani.

Ja:"Deda a Nemci, Austrijanci?"

Deda:"Uuuuuuuu, što su to cigani samo da znaš."

Ja:"A Bugari, Rumuni?"

Deda:"To su pa tek Cigani".

Tako da je podela veoma jasna i prosta, nema tu neke demografske šarolikosti kako nas uče u školama. Ovde nema sindikata ni zadruge, došli smo u koloniju, tačnije u sred poljske kolonije u Engleskoj, jer od kako smo došli nijednog Engleza nismo videli. Do sada osim onih džakova sa pilećim batacima što redovno kupujem ne vidim nikakvu prednost te činjenice da smo u Engleskoj.

Pošto smo mi Srbi poznati po bunama i revolucijama, red je da jednu dignemo i ovde na ostrvu. Ne može više to ovako. Mogućnosti da idemo ili da ostanemo. Nama se ne sviđa nijedna od njih. Hoćemo da se prebacimo na neku drugu farmu ali za to nam ovi Poljaci neće pomoć'. Moramo da dođemo do glavnih nekako, samo je pitanje kako. Najveći problem je sada što nemamo nikakva kontakt i ne možemo da dođemo do njega. Meni padaju napamet dva načina kako možemo da dobijemo ovo. Prvi je da odemo u biblioteku i na internetu da nađemo sajt farme. Drugi je da zovemo naš čuveni technical support ili drugim rečima, Bogija. Za sada se odlučujemo za prvu opciju ali ćemo svejedno i Bogija da zovemo.

Pavloviću se isto ne sviđa ovaj život na zapadu i već bunari neku svoju varijantu, preko svoje "proverene" trsteničke veze, Nićiforovića, našeg čoveka koji je tamo negde sa druge strane Londona, jedno 150-200km od nas. On ne može direktno da nam pomogne ali opet on zna drugog našeg čoveka tamo koji ima lanac restorana pa će možda moći da ga ubaci na crno negde da radi. Cenić bi isto išao odma' na ovu kartu, posle par nedelja na farmi bi pre pristao i baba sera da bude nego da još jedan dan bere jagode. Za sad smo tu gde smo i nema nam mrdanja. Prvo moramo da ispitamo sve mogućnosti. Dobili smo radnu vizu preko firme koja se zove Concordia tako da samo preko nje i možemo da dobijemo sledeći posao a ako hoćemo da promenimo posao to mora  da bude zvanično.

Pavlović ugovara sa Nićiforovićem da se vidimo, ali pošto on ne može da dođe, poslaće nekog njegovog projatelja pa da se vidimo sa njim. Sastanak je zakazan u Readingu da čovek ne bije put ovamo do nas nego da se nađemo negde na pola puta. Taman će taj vikend da nam dođe za to pa da vidimo šta može da se uradi, pošto još nemamo nijednu zvaničnu informaciju da li može tamo kod njih nešto da se bunari. Mada ko kome može tu bilo šta da garantuje, niko nikog nije video nijednom u životu, tako da je ovaj sastanak na slepo. Mislim se ja ko li će od nas da zadene cvetić u znak raspoznavanja pa da bude "kud si pošla sa cvetom u kosi?".

Nalazimo se nekako u Readingu za naš jedini slobodni dan u nedelji. Tamo prepoznajemo Murinog iz Trstenika i još jednog riđeg koji riđ kao da su ga Škoti pravili, ili je možda to posledica dužeg života u Engleskoj. Ne znam čoveka pa ne mogu ništa da kažem ali mi je odma' na prvi pogled izgledao prevejano da nema 'de više. Mislim se ja daj da popijemo jedno piće reda radi ida brišemo što dalje. Pavlović pokušava da izvuče neku korisnu informaciju oko posla i eventualnog prebega iz kolonijalnog kapma, ali uvek dobija neke neodređene odgovore, tipa "teško je za posao sada", "treba da se vidi"... Vidim ja da smo došli samo do Readinga da nam vidi dupe put i da ništa od ovoga neće da bude. Koliko sam mogao onda da vidim Reading je grad veličine Niša možda i malo veći. Prolazimo glavnom ulicom (kao Pobedinom u Nišu, ili Knez Mihajlovom u Beogradu). Nigde živo pile nema, nema nijedan kafić sa baštom, nijedna šupa, rupa bilo šta 'de može da se čučne i popije nešto na brzinu. Mislim se ja ko li je ovde lud, ovoliki grad, ni pekaru ne možemo da nađemo. Tu na jednom ćošku konačno vidimo neku prčvaru koju drže neki čokoladni. Sedamo jer nemamo izbora, na stolovima standardno može da se vidi šta je svaki gost još od onomad poručio. Muve napale da ne poveruješ. Mislim se u sebi, 'de li je sad Života veterinar sa ono njegovo čudotvorno sredstvo da isprska unaokolo, kod nas posle nemaš muvu da vidiš, doduše ni gosti ne dolaze posle toga ali nema veze, ne možeš sve da imaš.

Sedamo i naručujemo nešto, ja tražim sok u flašici ili konzervi. Što je sigurno sigurno je. Tu se dalje nastavlja razgovor u istom smeru i sa istim rezultatom. Murin je ostao u Engleskoj na crno i radi nešto tamo. Nema razloga da se vraća, šta će u Trsteniku da radi, razumem ga. Pavlović i Cenić već viču hop a skok će biti izveden kasnije. Ja se mislim da ovo neće da bude moja opcija bar za sada. Držim se ja onoga što je sigurno i gde znam šta mogu da očekujem. Jeste da se radi u plasteniku na 40 stepeni i da ne može da se diše ali opet na to sam naviko i kod kuće, s tom razlikom što kući mogu da se odmaram kad hoću, ovde nema odmora. Na more ne moram ni da idem, dobio sam već lepu boju. Vrućinu ne podnosim tako da sam dan i noć samo u gaćama odnosno šortsu, još kožu samo kad bih mogao da skinem.

Popismo po sok i na tome se završi naše viđenje u Readingu. Za sada nikakvih konkretnih rezultata. Ako nam i technical support zakaže onda nam ostaje da se kao i do sada "držimo sami", u svakom slučaju od ovih ovde me ne greje sunce uopšte. Ne mogu da budem siguran, ali takav mi je prvi utisak. Vraćamo se posle kraće šetnje po Readingu u bazu poprilično pokunjeni jer nam se spisak opcija upravo smanjio za pola. Sad nam samo ostaje opcija da se selimo na drugu farmu a i za to ne samo da nam fale informacije nego i ne znamo da li je izvodljivo. To nam je jedina karta na koju još možemo da igramo, ako to ne prođe e, onda će da bude baš veselo.

Uveče ja i Cenić idemo do lokalne govornice u selu da telefoniramo kući. Prolazimo pored knjižare polovnih knjiga gde sam pre par dana za svega nekoliko funti pazario jedno 10kg knjiga. Mislim se kako li ću da odnesem sve što budem pazario do kraja ekspedicije kad već posle par nedelja imam 10kg više. Kasnije kad sam video koliko je to besmisleno prodao našim prijateljima Albancima, suprotno svim zakonima ekonomije i ratnog profiterstva, za iste pare. Onako po sumraku ja iza Cenića, koji ide metar ispred mene nalazim 25£ na ulici. Šta me briga to je dve trećine dnevnice, ko je kriv Ceniću što ne gleda kuda ide. Dnevno se zarađuje od 35-40£. To je daleko od onog što je bilo u Bogijevom "prospektu" ali se sada više niko i ne osvrće na to. Mislim da je i drugima sad krivo što nisu išli da telefoniraju. Ko im je kriv, nisam zaradio na knjigama, ali sam zaradio na drugi način.

Posle par dana zbijanja redova i slušanja Cenićevih svakodnevnih izjava da je prso, dobijam informaciju od našeg technical supporta koji je broj nekog managera tamo u bazi, na najvećem delu farme. Bogi nije zakazao sad. Čovek se zove Dankan (Duncan). Beležim broj telefona i rešavam se da ga zovem. Konsultujem se sa Pantom da ne ispustimo neki detalj, koji može da nam bude bitan u razgovoru. U međuvremenu se sve još drastično pogoršalo. Ne možemo da pređemo 40£ dnevno nikako. Razloga je više ili radiš poslove koji nisu plaćeni ili te vraćaju da proveravaš svoje redove. U svakom slučaju kolonijalizam na poljski način dolazi do izražaja.

Baš tih dana nam je i pukla cev u WC-u u karavanu za dovod vode u kazanče. Zvali smo nadležne ali njih kao da je Bog zaboravio. Voda polako počinje da nadire Pantinu i moju sobu. Sada tek počinjem da razumem zašto su nam dali čizme, ali nisam očekivao da ih svakodnevno nosim. U svakom slučaju neka imitacija tepiha je poprilično nakvašena. Nemamo izbora, još nije počelo da se pliva kroz karavan, tako da nije toliko kritično pretpostavljam. Vraćamo se sa berbe i Cenić je video da su neki drugi gologuzani nabrali par pakovanja jagoda i poneli u karavan, pa je i on uradio isto. Mislim se ja dosta mi je jagoda vala, bar za neko vreme. Osim toga ionako su nam rekli da jedan deo polja zaobilazimo što se jela tiče jer su prskane sa nekom hemikalijom. Pa mislim se ja nije ni čudo kako bi drugačije uspele na ovoj kaldrmi. Ako Cenića protera, a ionako ništa ne može da nabere još mu samo fali da preboravi ceo dan u WC-u, kome je inače kazanče u defektu. No na kraju krajeva njegova stvar. Ali ako napravi sranje, u pravom smislu reči, onda on ima da spava u mojoj sobi. Ionako ima dovoljno sranja, ne treba mi još Cenićevo sranje po podu.

Rešavam se da zovem Dankana, zovem Pantu da bude u blizini u slučaju da nešto ispustim, pa da mi suflira. Počinjem da pričam. Psujem u sebi ove Engleze zbog svog akcenta, iako sam par nedelja ovde i dalje ne mogu da se naviknem na akcenat. Pričaju mi kao sa punim ustima i skroz kroz nos. Jedva razumem čoveka. Počinjem da mu objašnjavam naše probleme. Niko ne voli da se neko žali na njegovu firmu pa pažljivo biram reč i ivodim računa da budem odmeren. Iz pozadine se čuje Panta:"Kazanče, pomeni mu kazanče!" Kad sam sve ispričao čoveku on je na kraju rekao:"U redu, dolazim tamo sutra pa ću sam da vidim da li je sve to tačno što si rekao". Tu se razgovor završio uz sve lepe manire i pozdrave.

Ja:"Pantelija, ovaj Dankan nam dolazi sutra, opet moramo da prođemo kroz gradivo da nešto ne ispustimo".

Panta:"Ma ok, čekaj da idem da izbacim one jagode iz frižidera."

Ja:"Ok, dobro si se setio, još nije počeo mozak da mi radi. Sutra kad dođe ima da leti perje, ne znam čije, ali biće ili naše ili od ovih kontrolora. Biće dža ili bu! U svakom slučaju, uradili smo sve što je do nas."

Panta:"Da, Ceniću izbacujemo one jagode."

Cenić:"Što, pa nismo nijednu pojeli još?"

Panta:"Dolazi nam sutra neki manager, Englez pa ćemo da vidimo, ako slučajno dođe kod nas i nađe ove jagode ko zna šta će da bude onda."

Cenić:"Pa dobro onda ionako sam jeo danas."

Ja:"Tebi Ceniću ako obračunaju i odbiju od plate i ono što pojedeš na kraju ćeš ti njima morati da platiš. Ti sigurno ne jedeš drugu klasu."

Sutra je neradni dan ali se ipak radi do podne. Ima posla i palo je takvo naređenje. Pokušavam da spavam ali se sve svodi na pokušavanju, mislim na sutrašnju posetu a i ovim Rusima pored što prave žurku pola radnog dana ne znači puno, opet prave žurku. Nema ruskih narodnih ali su se one snajke razgalamile kao da ih deru. Bacam na kratko pogled kroz prozor. Ne znam u šta spada ono što sam video. Ne znam (i ne želim da znam) kako im izgleda sam seksualni čin ako im je ovo predigra. Posle poprilično votke lete pesnice i šamari na sve strane. Jedan baja lupa šamar jednoj dizačici tegova na šta se ona spovodi i seda u travu. On je posle hvata ispod ruke i vuče van mog vidokruga. Mislim se da li su ovde duže pa ova farma tako utiče na njih ili su ovakvi i kod kuće.

Sutra ustajemo sabajle i čekamo dolazak delegacije. U međuvramanu treba da se čupaju mladice malina, odnosno mlade maline koje su počele da niču oko starih. Nemaš rukavice, maline imaju sitno trnje, nije neko ali posle par sati čupanja vidiš da nije ni toliko sitno. Osim toga morao si dobro da doručkuješ da radiš ono nekoliko sati. Neke maline nema šanse da iščupaš. Ionako smo svi besni pa 'de ne može rukama standardno koristimo zube. Cenić je sada pao ispod proseka svog učinka, znamo da je prso samo što je ovog jutra prso ranije. Prethodnog dana se dobro posvađao sa Marjošem tako da ga i ovaj sad samo čeka za bilo šta. Redovi malina su po stotinak metara na obe strane a između ima veliki put. Pravilo je da nema pušenja u polju. Cenić je izašao na put i zapalio cigaru. Marjoš ga je primetio i odma' došao da mu lupi žuti karton.

Marjoš:"Zašto si zapalio cigaru ovde ovo je polje i pušenje nije dozvoljeno....!!!"

Cenić:"Ma znam bre, vidiš da sam izašao van malina."

Marjoš:"To je još uvek polje, put pripada polju."

Cenić:"Ali ja sam izašao van malina !"

Mislim se ja Ceniću pusti budalu on je glavni i ugasi tu cigaru. Ne znam ko je u pravu, obojica mogu da budu u pravu zavisi samo sa koje strane gledaš. Gužva sve više uzima maha i čujem da Marjoš viče :" To je zabranjeno i gotovo, kazna je 10£." Vidim da je Cenić sad tek prso skroz, počinje da psuje i da šutira travu unaokolo a Marjoš onako zajapuren urla :"20£ kazne". Tu je Ceniću došlo iz dupeta u glavu da ćuti. Ne samo da je kazna duplo veća nego što je danas zaradio do podne manje od tih prvobitnih 10£. U tom čim su se malo smirila strasti eto ga Dankan. Jedan stamen čovek. Mada kad ga vidim u cokulama sa vunenim čarapama na 35 stepeni, ja počinjem da se znojim na njegov red. Marjoš prepoznaje popa koji je iznad njega i postrojava Linu odma'. Da čovek ne poveruje koji su to beskičmenjaci. Ne mogu da ga prepoznam kako svi obleću oko Dankana.

Onda Dankan dolazi kod mene pošto je prethodno pitao ko sam.

Dankan:"Ti si me zvao?"

Ja:"Ja sam. Već smo popričali o mogućnosti eventualnog premeštaja na drugu farmu ili drugi deo farme."

Dankan:"To ćemo još da vidimo, prvo da vidimo kakvi su rezultati ovde."

Ja:"Naravno, pogledajte."

Gleda Dankan kod Marjoša ko je koliko uradio, pa kaže Pavloviću, Panti i meni:"Dobro je ovo, niste vi loši ovo je iznad proseka, ali ovaj je daleko ispod proseka. Ja neću da šaljem na drugu farmu nekog lošeg radnika, onaj koji je loš može da ide odmah kući".

Par puta to ponavlja, vidim ja da ćemo možda sad zbog Cenića svi da zaglavimo, on je ionako rešio da ide kući ako se ne premestimo ali sa njim je izgleda premeštaj nemoguć.

Ja sad nemam izbora:"Dobro, da li možemo mi da se prebacimo a za njega kako vi odlučite."

Žao mi je Cenića ali ja nemam drugog izbora. Dankan je sad glavni sudija, kod njega je čekić a kad držiš čekić sve ti liči na ekser. Ja ne bih da budem na mestu gde će da lupi. Ne idem bih da sad idemo svi glavom kroz zid, zbog Cenića koji će ako ostanemo za par nedelja da se vrati kući. Dankan kaže da će da razmisli usput i da hoće da vidi te loše uslove u našem karavanu. Odmah tu na licu mesta sam mogo da izljubim Pantu što je izbacio one jagode iz frižidera. U međuvremenu je nestala struja u kampu iz nekog razloga. Frižider je počeo da se otapa i da širi miomiris otkravljene piletine. Mislim se, pomiriši malo i ti miris te vaše hibridne piletine, mi to odmah smrznuto bacamo u tiganj, ako se otkravi pa sam osetim miris mislim da će da mi se smuči piletina doživotno. Dankan gleda pod, nekoliko kvadrata poda je mokro. Struje nema a Panta mu pokazuje  da nam se hrana ukvarila.

Gleda on i na kraju konstatuje :"Dobro, ovako ćemo, radite svi do kraja srede (još 3-4 dana), do tada ćemo mi da kontaktiramo Concordiu i da sredimo vaš prelazak na drugu farmu."

Tu se ispozdravlja sa nama i ode. Ne mogu da verujem, moj "cunning" plan uz Pantin support je prošao. Ne znam kako će da nam prođu ta 3-4 dana sad jer su kontrolori malo zastrašeni sa viših instanci ali baš me briga, ne mogu mi ništa. Sve poslove radim i samo klimam glavom, kao konj u cirkusu. Taj dan nas niko od njih nije ni pogledao. Ma možete da mi pljunete pod prozor sad, imam ja Dankanov broj telefona u imenuku, pa mogu da ga pozovem za sve što vam nije jasno. Da se i mi malo kurčimo. Sledeći nastavak "Engleska i Ja V - Selidba"