Dogadjaj u prodavnici pilecih prsa

izadjosmo iz radnje sa podmornicama, sunce vec zaslo za oblake, nije dobro vreme za plovidbu, rekoh sebi ili nekom drugom, nekom kome mogu reci sve, o blogu i navikama, stecenim i urodjenim, punim pravilnika o rasporedu kontrasta, kojekakvih starih simbola koji nestaju u vremenu i prognozi, koliko tek da se moze govoriti o svemu sto nema naviku da bude dosadno i izlisno, a nije tako u pocetku izgledalo kad onomad posetismo stare drugove u njihovoj nameri da ostanu neposeceni i tajanstveni

udjosmo u prodavnicu pilecih prsa, sva ko jedno, pile do pileta, krilo uz krilo. pero uz pero, i pomislismo da je to kraj svega sveta pileceg, a ono nije, nesto se valja iza brega, veliko i zuto, ogromno planetpile, gleda ka nama i misli da je ovo ipak kraj sveta, koliko samo pogleda razmenismo, uzalud je sekcija stampala do iznemoglosti, zalosno smo iznemogli u ovaj kasni sat, ovo je tikatakanje nesto govorilo, samo po sebi, nisam bio siguran u dekodiranje, kad mi odjednom sve postade jasno, to je tikataranje znacilo samo jedno

i kolebanju nekako dodje kraj kad mu se najmanje nadasmo u zelji da sto duze potraje i u nadi da ce momenat ovako nejasan docekati i sam kraj sveta, pojavise se svetla i luconose, zasijase kao svetlost miliona sveca koje nikada do tada svetlele nisu i nikome put jos nisu pokazale, razbismo srebro na sitne komade da nekome na pamet palo nije da trazi komad ceo

odlucismo se za podmornicu ipak, ide kroz vodu, a za kopno imamo noge, pa kud nas put nanese, voda, kopno, nebo