Ja i Engleska V - Selidba

Što bi reko Cenić, sad je kulaža bato. Imamo samo još par dana do prekomande. Heatlands je opravdao svoje ime u potpunosti u svakom smislu. Leđa su mi odavno izgorela i sada više sunce i ne osećam. Tako je svakog leta, jednom izgorim i posle mogu da idem celo leto po suncu, nema nekog efekta. Drugi razlog što sam izgoreo je što ne nosim majicu. Nadamo se boljoj farmi i naravno samo da nisu jagode. Naša prethodnica, DIF-ovci koji su došli par meseci ranije nisu ni prošli pored jagoda i sve su bili na malim farmama i imali dobar i bolje plaćen posao. U svakom slučaju smo dobili priliku i novu šansu, novo izvlačenje iz bubnja.

Ja se sada mislim kada je najgore prošlo kakvi će da nam budu preostali dani. Mada kakvi god da budu totalno je nebitno, niko nam ništa ne može. Pavlović, Panta i ja se dogovaramo da refundiramo Ceniću pare za kaznu koju treba da plati, koju mu je Marjoš nakalemio. Baš me interesuje kako li će to da obračunaju u plati i šta će da piše na paysleep-u (papirčetu gde koje dobiješ sa platom). On ionako jedva zaradi nešto. Kad se plati karavan, hrana, duvan (koji ne kupuje od Pante) ne ostane mu mnogo. Na kraju ćemo mi da mu pozajmljujemo ili da mu šalju njegovi od kuće, nego sad svi mislimo kakva li će da bude sledeća farma. Mi smo Dankanu rekli da bi bilo lepo da odemo na neku farmu gde se ne radi sa jagodama mada je sada sezona jagoda u jeku tako da su male šanse da dobijemo bilo šta drugo, ali se ipak nadamo.
Na polju radimo standardne poslove: otkrivanje plastenika, stavljanje agrila preko malina (vrlo tanke folije slične vrlo gustoj zavesi protiv hladnoće), branje jagoda itd. Niko nas ne zarezuje ništa posebno. U jednom trenutku mi prilazi Marjoš i javlja se Bog zna kako. Ja naravno odgovaram sa svim lepim manirima.
Počinje onda Marjoš:"Niste trebali da zovete Dankana."
Ja:"Možda, ali nismo imali nikakvog drugog izbora."
Marjoš:"Trebali ste meni da se javite ako je bilo nekakvih problema."
Ja:"Pa sada više ionako nema veze."
Marjoš:"U pravu si."
Ja:"Ionako idemo za par dana, ali opet treba da znaš da je to za naše dobro i da nije protiv tebe i ništa lično."
Marjoš:"Razumem."
Sam sam sebe ovde podsećao na Dragana Nikolića u filmu "Pljačka trećeg rajha", idem iz ove vukojebine i sigurno više nikad neću da vidim čoveka u životu ali se i dalje objašnjavam sa njim i želim da me upamti po dobru i da otklonim pogrešne utiske. Razgovor se završava isto kako je i počeo.
Cenić samo ide po karavanu i priča kako su svi poslovi koje su dobijali DIF-ovci bili kulaža i da je red da i nama sad upadne sekira u med. Dani brzo prolaze i svi pričamo samo o odlasku, našem uspešnom planu koji je upalio. Pričamo samo o tome kao da je to nešto veće od operacije Overlord iz Drugog svetskog rata (operacija iskrcavanja u Normandiji). Ponavljamo se kao pokvarena gramofonska ploča ali to je sada glavna stvar. Svi jedva čekamo kad će da dođe dan za prekomandu.
Na kraju je došao i taj dan, naš drugi dan D. Drugo iskrcavanje, reko da li su se i oni u Normandiji iskrcali prvo na pogrešnu obalu pa su se onda prebacili na pravo mesto. Svi smo se spakovali dan ranije. Dobro je što sam utopio one knjige Albancima, inače sad ne bih imao gde da ih spakujem. Tiganj još nisam spakovao i samo na to mislim. Treba i na dan polaska da se nešto jede. Pola džaka pilećih bataka ostavljam cimerima Poljacima u zaovstavštinu, mada oni jedu samo neku ptičiju hranu i neke semenke. Mislim se ja brzo će ta makrobiotika da vam presedne, jeste to lepo kad si u gradu i kad radiš normalan posao ali ovde moraš da jedeš kao vuk. Što sam ja doslovno i praktikovao, bataci su uvek bili delimično krvavi posle prženja.
Kompletno spakovani se opraštamo od prisutnih koji se čude što idemo. Svi oni su dobili radnu dozvolu samo za jednu farmu, što znači da ovo što smo mi sad uradili oni ne mogu. Naša radna dozvola nam dozvoljava šetkanje od jedne farme do druge ali samo preko Concordia-e, jer je to firma koja nam je dala radnu dozvolu. Vidi šta radi visokokvalifikovana radna snaga iz Srbije sa Poljoprivrednog fakulteta u Prokuplju, istureno odeljenje Elektronski fakultet u Nišu. Za čas promeni posao, nije to bilo kakav kadar. Svi ostali su sa njihovih poljopriovrednih fakulteta a nekima se ovo računa i kao praksa. Ja sam se ispraksovao i u Srbiji za celu četu, oni su za mene gušteri.
Stižemo u bazu cele farme prepodne i čekamo da nas neko razduži. Taj deo farme je još veći, još više ljudi tako da je teško uočiti četiri indijanca koji hoće u prekomandu. Nalazimo neku kancelariju i objašnjavamo se ko smo i šta smo. Treba da nas isplate za deo nedelje koji smo radili tako da ćemo da budemo isplaćeni tu na licu mesta. Ja nisam ni gledao koliko će da nas isplate i koliki je taj deo a nisu ni Pavlović i Cenić, međutim Panta koji je pozajmio pare za ovu ekspediciju je vodio računa koliko treba da nas isplate i ivideo da deo para fali. Ide odmah da interveniše kod Marjoša koji je tu sa nama. Verovatno hoće da bude siguran da smo 100% otišli sa farme. Marjoš proverava svoje beleške i vidi da je Panta u pravu. Zajedno idu u kancelariju da se ispravi greška. Ubrzo posle toga dobijamo svi po 50-60£, izuzev Cenića koji je dobio manje jer je "kulaža".
Tu smo se iznenadili jer Marjoš nije hteo da odbije onih 20£ koje mu je prikačio kao kaznu za pušenje na polju malina, tako da ni nas trojica onda nismo imali šta da mu refundiramo, čisto da se solidarišemo. Mada je Cenić onda došao na ideju da mu mi ipak te pare damo a da će on onda za njih da kupi pivo da časti. Ideja je za njega bila dobra, on ništa ne gubi, ali ništa od piva nije bilo, bar tada.
Lepo se pozdravljamo i idemo na železničku stanicu gde hvatamo voz za London. Farma na koju idemo se nalazi isto 50-60km od Londona ali samo sa istočne strane. U London stižemo na Viktoriju, veliko železničko čvorište. Tu dolazi veliki deo kopnene železnice ali je to i jedna od glavnih stanica za metro. Tu se spajaju skoro sve linije metroa u Londonu. Ima 4-5 nivoa jedan ispod drugog, stotinu metara ispod zemlje. Ne znam koji su cnci ono kopali ali su sigurno najebali mnogo gore nego mi. Nalazimo voz za Faveršam, mali gradić nedaleko od naše farme. Obično su vozovi dobri i brzi, ali nama je sada zapao neki šporet koji samo što se nije raspao usput. Mislim da je gori od ovih naših što se kući vuku 30km/h. Izlazimo garavi iz svog vagona u Faveršamu i pošto pojma nemamo gde treba da idemo, uzimamo taksi za Langdon Manor Farm. Izgleda da je farma poznata taksisti, pošto i adresu zna. Ne sviđa mi se to jer ako je farma poznata lako može da bude i da je velika a onda lako možemo da se nađemo u istoj poziciji kao i na Heatlandsu.
Na farmu stižemo popodne. Ovde je radno vreme nešto bolje, radi se od 6 ujutru do 3 popodne pa su svi već u svojim karavanima. Na prijavnici nas dočekuje Peni (Penny) starija žena koja nas odmah upoznaje sa svim pravilima života i rada na farmi. Igrom slučaja tu je i gazda koji nas lepo pozdravlja i kaže da može kasnije da nas odveze to Tesco-a da kupimo nešto hrane za prvih par dana. Mi jesmo došli i slušamo šta priča ali nam je glupo da pitamo šta se radi ovde na farmi. Samo molimo Boga da nisu opet jagode. Peni nas provodi kroz veliku zajedničku kuhinju a mi odmah pravimo poređenja sa prethodnim smeštajem. Mi smo imali našu kuhinju, znači ovo je gore. Pokazuje nam veliko zajednički tuš, opet je lošije kod nas smo imali naš tuš u karavanu. Na kraju nas vodi do našeg karavana, koji je baš prava "nekretnina". Smeštaj je isto po kamp kućicama ali one tamo u Heatlandsu su bile bar na oko u voznom stanju. Sve kamp kućice u ovom kampu su podglavljene sa građevinskim materijalom. Ima tu svega i svačega cigli, blokova, crepova i još nekog loma koji nema ime kod nas u Srbiji. Primećujem da samo na našem karavanu piše velikim slovima "BERMUDAN" tako da dolazim do zaključka da opet imamo poseban tretman.
Na kraju nam Peni kaže:"Da znate ovde već imate neke ljude iz Srbije."
Mi:"Stvarno ! Da li im znate imena i gde su ?"
Peni:"Ne znam kako se zovu imaju čudna imena, osim toga ovde ima preko sto ljudi ko sve da vas popamti, oni su u ovom karavanu odmah pored vas. Došli su pre nekoliko dana."
Mislim se ja ala radi Bogijevo predstavništvo, nema zajebancije. Koja je verovatnoća da među stotinama i hiljadama farmi u Engleskoj ubodemo neku gde se nalazi još ljudi iz Srbije, ili je neka luda sreća ili Bogi sada već šalje na hiljade ljudi ovamo. Ne samo da će istureno odeljenje Poljoprivrednog fakulteta iz Prokuplja da ostane bez studenata, nego će i matični fakultet da se zatvori privremeno. Ubrzo posle toga dolaze nama poznati indijanci: Krema, Miki i Srebrenko. Pozdravljamo se tu Bog zna kako. Ja vidim odmah iznad kampa šipke od plastenika. Odlazim da vidim šta je u plastenicima i naravno imam šta i da vidim. Dobro poznatu biljku sa crvenim plodovima (a nije paradajz). Zovem Pantu da mu kažem "lepu" vest. Nema Pante izgubio se negde. Dolazim do bermudana a Panta sedi na pragu i samo što ne zaplače od muke. Šta da mu kažem vidim i ja da je na prvi pogled lošije ali šta da se radi nemamo izbora, sada u svakom slučaju nećemo moći opet tek tako da tražimo premeštaj. Tamo nam problem nije bio posao nego i kontrolori. Videćemo kako će ovde da bude.
Ulazimo u bemudan i raspakujemo se. Pavlović i ja zauzimamo dnevnu sobu sa trpezarijom. Panta i Cenić idu u posebnu odvojenu sobu. Smeštaj je mnogo lošiji nego onaj prethodni. Ništa nemamo osim malog LG frižiderčića unutra. Nije to toliko loše, ali moja koliba pored Morave je za ovo hotel sa pet zvezdica. Posle raspakivanja Panta i ja idemo kod Alistera da nas vodi u obećanu nabavku. Tesco je u samom centru Faveršama. Tu pazarimo šta nam treba na brzinu, gde ja pazarim jedan džak pilećih bataka, čisto da se nađe. U povratku Alister nešto kaki o nekom engleskom generalu koji se po BBC-ju pokazao dole na Kosovu. Ja samo klimam glavom kao konj u cirkusu jer ako uđemo u neku respravu svašta ću da mu kažem a ne treba mi to baš sad na početku. Oni su navikli da budu uvek u pravu, u njihovoj istoriji je uvek je pravda bila deljena u zavisnosti da li se radi o nekom Englezu ili ostalima. Mislim da je podela naroda kod njih još prostija nego kod mog dede. Postoje samo Englezi i oni koji to nisu.
Sutra dan ustajemo još ranije nego na Healtlandsu. Sada smotru vrši jedan pravi Englez i opet jedna snajka iz Poljske, Ela. Opet se daju kratka uputstva. Pravi Englezi govore toliko, nama naviknutim na američke filmove, nerazumljivo da je to čudo jedno. Sve mi se čini da govore kroz nos sa punom ustima. Moram da se skoncentrišem da ih razumem. Kris objašnjava kako je prešle godine poginula jedna devojka jer je njen momak vozao na nekoj mašini, bili su pijani itd. Onda ponovo naglašava koliko su pravila bitna da se poštuju. Posle toga opet prolazimo kroz obuku branja jagoda, neki gušteri slušaju, a mi smo za jagode već džombe.
Počinjemo da beremo jagode, gledam onu zemlju pa se mislim da je Đonicki sprud pored Morave manje kamenit, povremeno naiđeš na stenu u zemlji, ali tu su đubriva, pesticidi, herbicidi i jagode rastu kao iz vode. Kad bi Englezi videli kakva zemlja kod nas stoji neobrađena mislim da bi pola Srbije bilo u zatvoru. Mada za to nisu krivi ljudi koji je ne rade, no dobro, to je neka druga priča. Posle samo sat vremena branja čuje se neka galama, opšta uzbuna. Ne znam o čemu se radi, ovo nismo imali na Heatlandsu. Gledam ostale ali izgleda da ni oni starosedeoci na farmi nemaju pojma šta je u pitanju.
Kris izvodi sve na čistinu i naređuje nam da ga pratimo, mi i dalje nemamo pojma o čemu se radi. Zaustavljamo se svi pored plastičnog poljskog WC-a. Kris otvara vrata WC-a i počinje:"Look over here !!! It's a bloody discousting!" Ja ništa ne pričam ali počinjem u sebi da se smejem, ću da puknem. Neki baja koga je priteralo ne da je uneredio WC nego ga je urnisao skroz. Nije mi jasno kako neko može onako da vrši nuždu, možda iz aviona, inače ono ni Njutn sa svim svojim zakonima gravitacije ne može da objasni. Kris besni tu unaokolo i viče :"Onaj ko je ovo uradio ima i da počisti, inače ima da ide kući i biće izbačen... Vidim da je ovaj skroz ozbiljan ali i dalje ću da umrem koliko mi se smeje. Posle petnaestominutnog izlaganja kako treba da se ide u WC se vraćamo na branju jagoda. Miki inače praktikuje svako jutro da ide u ovaj WC ali ga sad niko nije video. Ja sam samo siguran da ja nisam i da Panta nije, jer opet ima svoje probleme sa probavom. Nažalost sad smo ostavili kenijski čaj na Heatlandsu tako da nema sa čim da se leči. Za ostale ne znam. U jednom trenutku mi prilazi Krema i kaže:"E, i Miki je jutros išao u WC." Znam čoveka nije on baš toliki indijanac, osim toga za onakav rad moraš da popiješ bar jedno pola litra ricinusa, tako da je počinilac tog zlodela i dan-danas ostao nepoznat. Mi sumnjamo na gologuzane iz ruskih republika a oni verovatno na nas.
Tih prvih para dana osećam da je u ovom delu Engleske još toplije a ono malo kose što imam na glavi počinje da mi smeta sve više i više. Rešavam da se šišam ali pojma nemam gde. Jednom prilikom sam u Faveršamu video da u nekoj prčvari naplaćuju 25£ obično šišanje. Reko sam ima da budem kao neki kosijaner sa Vudstoka ali neću da im dam te pare. U Srbiji imam da se šišam doživotno. Onda sam video da naše komšije imaju jednu socijalnu mašinu za šišanje. Miki je poneo, ne znam kako mu je to palo napamet ali evo prilike da se isproba. Mašinica je na baterije koje se prazne za minut a pune dva sata, tako da je moje šišanje trajalo ceo dan. Šišao sam se sam a šišao me je i svako ko je imao strpljenja da se mlati sa onom mašinicom, mada je Krema imao najviše      strpljenja. Pola dana sam proveo kao irokez dok se baterije nisu povratile dovoljan broj puta da završimo posao.
Tako smo se sada lepo skućili na drugoj farmi. Ostaje samo da oberemo tih 30-40 hektara jagoda što ima pa da idemo kući. Svi smo se trudili u tome, neki manje a neki više. Sledeći nastavak : Engleska i Ja VI - Što brže bereš, više ćeš da nabereš !