Šta raditi s vremenom?

- „imam ceo dan za sebe, pridruži mi se!" - stigne mi od kume sms...
- „šta predlažeš?'' - otpišem ja, tužna malkice što baš nešto nemam vremena na pretek, pa kad ga ipak ugrabim, kao po pravilu mi neko bane, ili zvrcne, ili cimne... a baš sedoh, hladna nesica mi na rukohvat, knjige u još bližem vidokrugu...al' ajde, nisam ni ja operisana od šmucanja, prihvatim prepisku...

- „ajd' malo za zvirnemo po radnjama, i završimo negde s pićencem?'' - ona će.

Zgranem se, zamalo da pritisnem call na mobilnom, ali da ne rizikujem prepirku, otkucam smirenije:
- „mislim da je pretoplo!''
- „babo jedna...'' - uzvrati ona - „...šta bi ti ONDA radila?''

I tu se upecam...Ona velika slova me munu pod rebra, otipkam „NIŠTA...'' i isključim telefon.

Ne zbog onog babo, ne vređam se, obzirom da volim svoje babe, a za gospođu u srednjim godinama, nisu sporili da odlično izgledam. A sa kumom se takođe volim, i znam da će, za manje od sata, banuti na vrata da me ubeđuje.Dotle, neću raditi NIŠTA. Pokloniću sebi ceo sat druženja s knjigom, malo dokolice i milog mi lenčarenja koje mi toliko nedostaje...dakle, NIŠTA neću raditi...
Prelećem po policama, slećem na naslove, izvijam vrat i krivim se u svim pravcima, rizikujući kočenje, a onda ga potpuno neočekivano ugledam - Noćni let, Pošta za jug, Malii princ... Da, da...Antoan, dragi Antoan... Obožavam te knjige, i za one koji su zaboravali, (ne smem ni da pomislim na one koji ne znaju), prestajem da razmišljam o sparini, ljutoj kumi, hroničnoj nestašici vremena...Domašujem knjigu i lagano ruku pod ruku s Malim Princom odlazim na pedeset tri minuta...(ili bar do kuminog dolaska)...nogu pred nogu ka svežem stidencu...Šta bih i onako pametnije mogla da uradim s tim vremenom po avgustovskoj žegi u uzavrelom gradu? Šta?!