Neočekivano otkriće u Budimpešti

Slika Sabor u Prizrenu

Нико поуздано не зна у чијој се колекцији, од завршетка Првог светског рата до недавно налазила чувена слика „Сабор у Призрену пред Косовску битку", аутора Стевe Тодоровићa, једног од најистакнутијих српских сликара с краја деветнаестог века. Том монументалном делу изгубио се сваки траг током аустроугарске окупације Србије, а у нашој стручној јавности деценијама се веровало да је слика уништена у ратном вихору.

Пратећи судбину платна, долазимо до податка да га је председник Народне скупштине Србије Андра Маринковић наручио од аутора 1899. године. Одмах по настанку, фотографија дела објављена је у часопису „Нова искра". Да ли се после настанка Тодоровићева композиција налазила у приватној колекцији наручиоца или пак у просторијама Народне скупштине, није познато, али је по повлачењу последњег окупаторског војника 1918. године установљено да је слика нестала.

Покушаји српских власти да путем послератних спискова за реституцију од бивших окупатора добије назад уметничко дело, нису дали никакве резултате. Таква настојања пропала су после извештаја из Будимпеште и Беча, у којима је констатовано да њихове државне колекције не поседују ни једно слично платно. После тога од стране наше државе није било нових покушаја да се слици уђе у траг.

Мистерија је, сасвим неочекивано, разрешена у Будимпешти, после готово једног века. Оштром оку главног протагонисте другог дела ове приче, кустоса Музеја Епархије будимске у Сентандреји Косте Вуковића, није промакло да се на аукцији у познатој будимпештанској галерији „Нађхази" појавило платно за које је одмах проценио да би могло бити управо дело Стеве Тодоровића. Наравно, своју сумњу је задржао за себе све док у име установе у којој ради, није откупио слику. Наиме, грешком експерата мађарског Музеја лепих уметности, који пре сваке аукције процењују да ли су дела која се нуде на продају од изузетне уметничке или историјске важности, композиција Стеве Тодоровића понуђена је купцима по изузетно ниској цени. У каталогу су је представили као „дело непознатог средњоевропског аутора". Према претпоставци Косте Вуковића, омашци је највероватније кумовало то што је ауторов потпис на слици био веома оштећен.

Тако је захваљујући забуни надлежних у Будимпешти, чувена ликовна композиција на којој су престављени кнез Лазар и српски јунаци уочи Косовског боја, данас власништво Епархије Будимске. У њеној галерији у Сентандреји слика се налази на почасном месту и посетиоцима се представља као један од најзначајнијих уметничких експоната читаве збирке.

Претпоставки о томе како је дошло до изношења платна из Србије има више, али стручњаци углавном сматрају релевантном ону по којој га је, на самом крају Првог светског рата, однела аустроугарска војска приликом повлачења из Србије. Имајући у виду да после тога није било у државном власништву ни једне од суседних земаља, није могло бити обухваћено уговором о реституцији који је тадашња Југославија склопила са Будимпештом и Бечом.

Експерти у Мађарској упоредили су ово Тодоровићево дело са појединим сличним историјским композицијама највећих мађарских сликара Михаља Мункачија и Ђуле Бенцура. Међутим, Коста Вуковић истиче да нема места бојазни од евентуалног накнадног проглашења овог платна за дело од националног значаја за Мађарску:

- Треба имати у виду да ми спадамо у такозване заштићене купце, када је реч о сарадњи Музеја Епархије будимске са галеријским кућама. То практично значи да, уколико се касније открије да предмет није био легално присутан на тржишту, ми као нови власници имамо правну заштиту. Наш задатак је, поред осталог, да пратимо тржиште и да откупом одређеног уметничког предмета заправо валоризујемо његову вредност, односно да широј јавности скренемо пажњу да је реч о елементу нашег културног наслеђа. У овом случају било је важно интервенисати и да се ово дело поново не би загубило за неких стотину година. Имали смо срећу па смо слику откупили по изузетно ниској цени. Нас не интересује грешка галерије и комисије у Музеју лепих уметности, које нису приметиле о чему се ради.

После преношења слике у сентандрејски епархијски музеј, урађена је рестаураторска експертиза и том приликом утврђено да су рубни делови платна на појединим местима оштећени. На средини је било уочљиво оштећење у виду убода ножем, а све то, уз последице нестручних ретушитања с почетка двадесетог века, захтевало је да се скине премаз који је накнадно нанет на слику и уради стручни ретуш. У санирању оштећења помогао је архивски снимак из 1899. године, тако да посетиоци галерије у Сентандреји данас пред собом имају онакву Тодоровићеву композицију каква је првобитно изгледала.

Кустос Коста Вуковић и Музеј Епархије будимске настављају да прате ситуацију у аукцијским кућама у Мађарској, а да је реч о континуираном послу говори податак да су путем сличних откупа од 1989. године до данас дошли до пет изузетно значајних ликовних остварења и то без помоћи државе Србије. У Сентандреји упозоравају да би и она требало више да се заинтересује за уметничко благо које јој је некада припадало, а којег на подручју данашње Мађарске још има. Најочигледнији пример је портрет кнеза Михаила из времена када је боравио у Геду, недалеко од Будимпеште. У витринама једне познате мађарске галерије заинтересованима је понуђено за осам хиљада евра, па ће, с обзиром да Епархија будимска није у могућности да сама дође до њега, ово дело красити галерију неког имућнијег колекционара.