Engleska i Ja VI – Što brže bereš, više ćeš da nabereš

Iako nismo znali kakva je farma još uvek, samo saznanje da smo ponovo došli negde u vukojebinu da beremo jagode nije baš oraspoložavajuće uticalo na nas. Drugim rečima prvih nekoliko dana smo bili kao popišani, narodski rečeno. Jedna od najgorih stvari je bilo što nemaš vodu i WC u našem bermudanu nego za sve moraš da ideš 100-150 metara. Nego šta je tu je, naš bermudan se nalazi na samom kraju kampa, tako da smo tamo bili Srbi u ćošku. Iako bermudan nije imao elementarne uslove za život, bio je u mnogo boljem stanju nego ostali tako da za to nismo mogli da se požalimo.
Tu smo se odmah sprijateljili sa nekim Bugarima (Albanaca nije bilo ovde, izgleda da je albanski Bogi zakazao ovde) pa su nas oni prosvetlili kako može da se jeftino priča sa Srbijom mobilnim telefonom. Ne znam na koju foru i kako su našli neki kilometarski broj koji pozoveš, onda ti se javi automatska sekretarica i posle toga okreneš broj koji hoćeš da pozovoeš u Srbiji. Rezultat je bio nekoliko penija po minutu što je stvarno smešno. Reko' de ste bre braćo Bugari bili pre, ja sam do sada za mesec dana potrošio 70-80£ na telefonske kartice, što na ženu, što na familiju ali kad si u dijaspori pare za čas odu na komunikaciju. Jedina stvar koja nam je otežavala komunikaciju sa njima od samog početka i koja će kasnije da pravi pometnju je njihovo klimanje glavom. Kada nešto potvrđuju, klimaju glavom levo desno a kada odriču klimaju gore dole. Najsmešnije je kad pričaš nešto i pitaš, jeli tako, a on klima naopako glavom i odmah se ne slažete.
Došlo je i vreme da se pere veš. Panta i ja kao po običaju idemo da ispitamo situaciju kako rade te engleske mašine za pranje veša. Tamo u jednoj memljivoj prostoriji zagledamo jednu, od nekoliko mašina, u koju bih i ja mogao da se sakrijem i to bez problema. Sa jedne strane se ubacuje tzv. token, ili po srpski običan žeton koji se kupuje kod Peni. Viđao sam mašine kojima se veš ubacuje odozgo ali ne i one kojima je bubanj vertikalan, odnosno kojima je osa bubnja vertikalna. Bubanj se okreće kao ringišpil. Rezultat takvog okretanja je bio uvek od praška neispran veš. Tu nemaš izbora svakog dana posle posla na tuširanje pa onda oblačiš "praškaste" gaće. Bolje i takve nego prljave, to mi je ionako glavna odeća. Samo mi je smešno kad okačimo gaće koje su inače crne ili neke tamne boje a po njima ima više belog od praška od njihove osnovne boje. Mogu da se pohvalim da smo bili najčitiji u kampu a brzo sam i shvatio zašto. Svi štede maksimalno na svemu pa i na žetonima za pranje veša. Sve im je skupo. Onda sam video da je Srbija cveće rajsko naspram nekih drugih. Mada ko zna sa kakvom je ko mukom došao tako na nema veze, ali bez obzira na sve na higijeni se ne štedi, to je bar meni nepojmljivo. Daj da se ne kupamo mesec dana, uštedeđemo 4£ za šampon.
Čim smo došli ja sam se naravno kao punopravni drug član učlanio u gradsku biblioteku, jer ne mogu da budem tu u lokalu a da nisam drug član. Posle ispitivanja terena sam svakog dana išao do biblioteke, koja je bila poprilično veća od one prve, odmah posle posla. Lepo posle posla odmah na tuširanje pa trči na stanicu koja je odmah ispred farme da mi Dejvid ne pobegne (jedan debeljuškasti vozač autobusa), pošto sam mu stalna mušterija. Karta do Faveršama je 1.20£ a povratna 2.10£. Ima da se ide po mojoj proceni oko 4km u jednom smeru. Svakog dana sam viđao ljude sa farme kako pešice idu do grada jer štede na karti za autobus. Svega sam se nagledao tako da ništa nisam mogao da kažem a i prosto, šta me pa briga, svako neka radi kako hoće i kako mu odgovara, ne sudim (i neće mi biti suđeno).
Kad smo već tu kod štednje, vrhunac štednje mi je bio kada sam video jednog Poljaka vozača autobusa (koga sam prozvao smrda, ne što je smrdeo nego što je bio pokvaren ovako) čoveka oko 45 godina kako uzima tečni sapun da pere kosu u lavabou. To i ne bi bilo toliko strašno da taj sapun nije toliko smrdeo da je to bilo čudo jedno. Čim sam došao gazda nam je rekao da obavezno peremo ruke tim sapunom pošto je to antibakterijski sapun. Ja sam tim sapunom oprao ruke samo jednom. Ne znam ko je izumeo formulu i sastav za isti ali mu definitivno hemijska svojstva nisu jača strana. Ovaj sapun je terao bakterije svojim smradom. Prvi put kad sam oprao ruke taj sapun mi se upio u kožu, ne možeš ni znoj da obrišeš rukom a da ti se želudac na okrene. E, taj vozač je prao kosu sa tim, ja ne znam kako je sam sebe podnosio ceo dan posle toga. Sapun je smrdeo kao neki ustajali prašak za pranje sa dodatkom nečeg kiselog.
Engleska je čudna zemlja gde žive čudni ljudi. Kad dođeš tamo osećaš se kao da je red u zemlji zaveo Antuntun (glvani junak pesmice "Tako živi Antuntun" iz 3-4 razreda osnovne škole). Sve je up-side-down. Jedna od glavnih stvari koja me je nervirala su dve posebne slavine za toplu i hladnu vodu. Nema sredine. Nisam neka seka persa pa da mi preko treba topla voda, ali mi jednomesečno brijanje hladnom vodom uopšte ne ide. Sve u svemu i ako hoćeš da se umiješ to možeš da uradiš hladnom vodom temperature oko 5 stepeni ili vrućom koja je skoro ključala. Pametni Englezi su to tako lepo smislili da ti zapušiš lavabo i da napraviš u lavabou baricu temperaure koja ti treba i da se u toj barici umiješ. E, sada nema veze što je tu baš pre tebe pijani Rus bljuvao ili smrda duvao nos. Samo kad pomislim na sve to, umivam se ledenom vodom a ako mi to bude smetalo neću ni da se umivam dok ne dođem u Srbiju.
Naše komšije još uvek nisu primili tu prvu platu pa ih mi nudimo sa svim što imamo u frižideru, što ipak nije Bog zna šta ali opet je mnogo više nego što imaju oni. Srebrenko i Miki tu i tamo uzmu po nešto ali Krema ne odbija ništa. Kao pubertetlija, uvek je gladan. Njegove čuvene rečenice su "'Oću i ja malo ! ! !" i "A meni li su usta rutava ! ! !". Do kraja ekspedicije će da se ispostavi da Krema ima nos za to kada neko jede i da se uvek tu stvori istog trenutka sa svojim gore navedenim rečenicama. Nije bilo takvih pokušaja, ali čak i kada bi se neko sakrio u WC u kabinu sa nešto hrane da je pojede na miru, uopšte ne bi nikog od nas začudio glas iz susedne kabine "'Oću i ja malo !!!". Krema se pojavljuje kao detektiv Draguljče i na mogućim i nemogućim mestima, ali takva je situacija svima je to bilo toliko smešno i niko mu nije to zamerao. Tu smo svi pa ako se jede onda jedemo svi.
Jednom na samom početku su oni (Krema, Srebrenko i Miki) rešili i nas da počaste pa su nas pozvali tamo kod njih na neko posluženje. Od nas četvorice samo je Cenić otišao. Brzo se vratio. Kad smo ga pitali šta je bilo, kaže posluženje je bilo jedna konzerva "Tesco value" kompota od breskvi. Kaže svako je ubo po par komada i toliko, ali kao i u teleshopu to nije sve. Na kraju je gotovo izbila svađa ko će da popije sok što je ostao, pa se Cenić povuko na vreme. Šta bi bilo da smo svi otišli, ko zna. Posle kad prime prvu platu stvar će da se promeni onda će i oni kao i mi ostali Srbi da postanu "rasipnici" i da kupuju mnogo hrane.
Ja:"Panto, mogao sa ti da ideš i da tražiš taj sok u medicinske svrhe. Možda bi te proteralo pa bi konačno opet mogao da ideš u WC normalno. Znaš da nemamo više kenijskog čaja sa malo nezgodnim ukusom."
Panta:"Ma jedi govna."
Takvi su nam bili razgovori uglavnom kad staneš nekom na muku. Svako je imao svoje muke manje ili veće. U svakom slučaju svi smo hteli manje ili više da se iznakršimo ljubičica Bogiju za prvoklasan aranžman. Ne zato što je tu situacija kakva je, nego zato što nisi bio psihički pripremljen i očekivao sve to. No dobro sad, vidim da i dan danas ljudi kubure sa nekim našim turističkim agencijama što im prodaju jedno a dobiju drugo tako da ni ovo nije ništa mnogo drugačije ali sad smo tu 'de smo i nema nazad, moramo da se držimo e sad za nekog ili za nešto to je stvar ličnog izbora i afiniteta.
Karavan pored našeg su bile neke Ukrajinke, uostalom kao i pola karavana dok je dijagonalno od nas bila letonska reprezentacija dizačica tegova. U svakom slučaju gde god da odemo neke oniže i poširoke su bile odmah tu u lokalu. Ovamo ja se nisam još uvek isticao znanjem ruskog jezika a one nisu znale ni reč engleskog. Kasnije sam primetio da čak dobar deo njih ne da pojma nema engleski nego i kad im kažeš prosto hello, oni te gledaju belo kao da si ih opsovao. Ja sam onda počeo da govorim privet ili što bi Bosanci iz studentskog doma na tehnici rekli 'vozdra', samo na ruskom. Brzo sam uspostavio korespodenciju sa ostalima u kampu bar na zdravo-zdravo, a to što sam poliglota je brzo počelo da se ima visok ugled u "društvu".
Već prvih dana kada je bila prevelika gužva u biblioteci a ja krenuo u obilazak Faveršama koji može da se obiđe za nekih pola sata, na ulici me za rukav vuče jedan bivši Rus. Hoće da kupi mobilni telefon od Indusa u jednoj radnji. Inače generalno sve radnje sa polovnim i stvarima sumnjivog porekla drže Indusi, tu si mogao da kupiš JVC muzički stub za 30£ ili TV 52cm za 20£. Ne znam kakve su bile cene telefona ali Rusu nije baš išlo sporazumevanje sa Indusom. Tu počinje moja prva uloga prevodioca, objašnjavam jednom i drugom šta onaj dugi 'oće. Završio je Rus posao i pazario neki prosečan telefon, čak sam se i cenkao sa Indusom i spustio mu cenu za 10£, na čemu mi je Rus bio vrlo zahvalan. Čim smo izašli iz radnje na ulici me zaustavljaju neke tri tetke i počinju nešto da mi pričaju, ja ne mogu da pohvatam ni reč. Dok mi proradi mozak, to su neke tri Nemice i pojma nemam šta traže u Faveršamu, kao kad bih u mom Ribniku video neke turiste koji tu obilaze nešto, samo ne znam šta, možda bašte. Časovi kod Angele Fišer su se više nego isplatili, tetke traže železničku stanicu. To je od nas nekih 500 metara i ja im kažem na nemačkom da idu samo pravo. One se zahvaljuju i odlaze a Rus me pita šta je to sad bilo. Rekoh Nemice se izgubile pa sam ih uputio na pravo mesto.
Rus je toliko razgoračio oči:"Ti i nemački govoriš ?!".
Ja:"Ma samo malo imam neke osnove".
Od tog trenutka su me gde god smo išli na izlete a i van njih 5 Rusa vuklo za rukav da im pomažem u kupovini koječega. Znanje jezika nije uvek dobro.
U našem bermudanu uveče vlada porodična atmosfera. Ja pokušavam da čitam treći deo epskog serijala "Točak vremena" na engleskom. Ide mi prilično dobro sve to mesta kad pisac krene da opisuje raznorazne lomove u knjizi rečima u kojima se pogubim. Tako da mi s vremena na vreme pokvari zadovoljstvo. Panta je konačno i bez pomoći kenijskog čaja išao u WC pa je i on odahnuo. Cenić opet počinje polako da prska jer uslovi za rad jesu bolji ali i dalje beremo jagode. Pavlović pokušava da stupi u kontakt sa "vezom" s one strane Londona i da vidi da li može da se nađe neki bolji posao od ovog što imamo sada. Nikom nije lako ali nema se 'de, ja još niočemu ne razmišljam, ni da se vraćam kući ni da menjam posao. Kako je svima tako je i meni. Videćemo kako će da bude nadalje pa ću ovde da ostanem neko vreme. Možda ima i neki drugi posao ovde pa će da mi bude lakše. Branje jagoda posle nekog vremena ubija u pojam a i konstantno si ceo dan savijen ili se vučeš na dupetu po slami među redovima. Najviše bole leđa i zadnja loža ali nemaš izbora.
Vreme je ovde pravo englesko. Kiša pada na pet minua a posle odmah bije sunce da ti istera oko. Pokušavam da budem fin i da nosim majicu ali mi ne ide, uglavnom sam uvek go do pojasa. Imam waterproof ako pada kiša i ništa mi drugo ne treba. Na Heatlandsu sam već izgoreo dobro i sad mi sunce više ništa ne može. Dobio sam boju kao da sam biop negde na moru a ne u Engleskoj. Oblaci prolaze toliko nisko da ti se prosto čini da možeš rukom da ih uhvatiš a lete toliko brzo kao kada na TV-u puste ubrzani snimak. Imaš osećaj kao da si u vremeplovu i da vreme proleće pored tebe. U svakom slučaju si uvek u sendviču, sa neba pada voda a iz zemlje isparenja od silnih hemikalija. Ti se znojiš i ispuštaš dušu tu negde između. Temperatura jeste visoka ali je vlažnost nepodnošljiva naročito kad si ispod plastenika. Jedna devojka se onesvestila odmah tu neki dan u plasteniku i mnogo joj se slošilo. Tu nema hitne pomoći nego kolonijalizam i robovlasnički sistem u blažoj formi dolazi do izražaja, zato što si i ovde samo broj i ništa više.
Tu na jednoj farmi u okolini je bila i naša prethodnica, neki DIF-ovci koji su došli par meseci pre nas. Oni su se sad preselili dalje ali su imali sreće da su uvek imali posao na malim farmama i prave normalnije uslove života. Čuli su da smo mi tu u lokalu pa su rešili da nas posete. Ja sam legao da spavam to veče oko 22h jer u pola šest ustajemo. Još nisam zaspao a eto ih gosti upadaju na vrata. Zdrave se tu Bog zna kako i zasedaju jedan je doveo jednu polupijanu snajku iz Poljske. Snajka mu se oklembesila oko vrata i ne pušta ga a on pokušava da priča sa nama. Panta poštuje goste i priča sa njima. Ja sam umoran i pokušavam da spavam. Posle uobičajenih bla-bla-truć priča i Pantinih objašnjavanja njima da je ovo što mi radimo drugačije mnogo od toga što oni rade jedan DIF-ovac prilazi Panti i mrtav ozbiljan počinje priču.
DIF-ovac:"Slušaj ovamo da ti ja kažem nešto."
Panta:"Ajde kaži."
DIF-ovac:"Od svih stvari u tom vašem poslu je najvažnije da brzo bereš jagode. Jer što brže bereš više ćeš da nabereš. A što više nabereš više će i da te plate. Znači u svemu tome moraš samo brzo da bereš."
Panta:"Da, da u pravu si."
Par minuta posle toga se oni kupe i idu jer i oni rade sutra. Ja sam hteo da se smejem još dok je čovek bio tu jer sam mislio da se zeza ali kad sam video da je mrtav ozbiljan dok prosvećuje Pantu, sam se uzdržao. Sutra dan sam se smejao kao blesav i pošto su Pavlovića i mene još uvek i "srali" redovi, nisam mogao da se uzdržim a da mu ne prebacim da sluša DIF-ovca jer mu je lepo čovek i reko. Ne znam kako se Panta uzdržao da mu ništa ne kaže, ja mislim da ne bih mogao.
Evropsko prvenstvo u fudbalu je krenulo. Grci su krenuli dobro i počeli da pobeđuju favorite. Odmah smo zključili da i Grke "seru" redovi pa ih razbijaju. Svi i dalje beremo jagode i ne ide nam loše. Ima par Poljaka koji beru mnogo brzo kao leskovačke hobotnice papriku. Ali sve u svemu dobro nam ide. Cenić je i dalje mnogo spor u branju. Njega će da prebace na drugi posao na farmi jer će možda tamo da bude bolji, ali o svemu tome u sledećem nastavku "Ja i Engleska VII - Drž'te se !".