Na krilima vetra

Krajem septembra u okviru projekta "Na krilima vetra" iz Beograda je krenula jedna bajkerska ekspedicija sastavljena od trojice mladih ambicioznih ljudi na turu po istočnoevropskim zemljama preko Rumunije, Moldavije, Ukrajine... do Azerbejdžana i nazad preko Turske. Motociklistički klubovi i društva širom sveta, naročito razvijenog, rado organizuju ekspedicije. One predstavljaju izazov, pružaju mogućnost da se doživi avantura, upoznaju novi predeli i ljudi, uspotave kontakti i izgrade prijateljstva sa bajkerima iz udaljenih zemalja. Ponekad se tokom putovanja snimi video materijal od koga nastaju veoma interesantne TV emisije. Glavni cilj projekta „Na krilima vetra" je upravo snimanje jedne ovakve emisije o zemljama jugoistočne Evrope koje svi drugi zbog loših puteva, učestalih pljački, problema sa birokratijom, mestimičnih tinjajućih pograničnih sukoba i političke nestabilnosti nerado posećuju, pa o njima ima jako malo pravih informacija u našoj, a pogotovu u svetskoj javnosti.

Sa minimalnim budžetom, gomilom prtljaga natovarenog na stare motore neproverenog kvaliteta i izdržljivosti, sa zebnjom zbog ogromnog rizika u koji se upuštaju i pod pritiskom odgovornosti za projekat, uputili su se u nedelju, 23. septembra prema rumunskoj granici. Dosad su prevalili put kroz Rumuniju, Moldaviju, Ukrajinu, Rusiju i trenutno se nalaze na trajektu na putu prema Turskoj. Najveći deo puta im ipak tek predstoji, a njihove kamere su već „prepunjene" materijalom koji svedoči o poplavi utisaka koja ih je zapljuskivala na svakom koraku. Spavaju gde stignu: u jevtinim hostelima, kod prijatelja, najčešće pod šatorima. I hrane se takodje gde, kako i kad stignu, uglavnom nekvalitetno. Svakodnevno, ponekad i više puta na dan, skidaju sa motora i raspakuju kompletan prtljag, a zatim ga ponovo pakuju na motore. Ručice i guze ozeble u toku celodnevne vožnje po hladnom jesenjem vremenu uveče malo ogreju oko logorske vatre, a onda pravac u vreće za spavanje na noćno smrzavanje koje savladani sad već hroničnim umorom više i ne konstatuju. Jednom rečju, pomoću štapa i kanapa trojica entuzijasta pokušava da napravi nešto važno, lepo i korisno za sebe i druge. Oni ne čekaju da im neko nešto pokloni, ne žele da se uvuku u strukture sistema, a zatim da gledaju da sa što manje truda prigrabe maksimalnu korist za sebe, nego su krenuli neuobičajenim, težim putem u osvajanje novog prostora. Oni sami krče svoj put, ne nanoseći štetu nikom i ne otimajući od drugih, daju svoj doprinos zajednici i sami grade svoju šansu.

Širenje vidika, ofanzivan pristup životu, samostalna inicijativa, preduzimljivost, spremnost na rizik i odlučnost da se istraje, to je ono što je našoj zajednici potrebno. Ne uljuljkanost u svakodnevicu, očekivanje od zajednice da rešava naše probleme, da odredjuje naš životni put i usmerava naše karijere. Ne otimanje oko mrvica postojećeg zajedničkog kolača, već pravljenje novog velikog i veličanstvenog kolača za sebe i buduće generacije.

Da bi taj naš kolač uspeo, od presudnog je značaja realna procena situacije, mogućnosti koje se pružaju i opasnosti koje vrebaju. Svako precenjivanje, ali i potcenjivanje sebe dovešće do neuspeha. Da bi, pak, naše procene bile realistične, moramo imati sve potrebne informacije i znanja o sebi i drugima. Ako se zatvorimo u svoj „revir", ogradimo od sveta i ostanemo ukopani duboko u rovovima naših tradicionalno bespoštednih političkih i drugih borbi, sitničarskog isterivanja maka na konac, obnevideli od mržnje prema protivniku ostaćemo slepi za obilje informacija iz okruženja i uskraćeni za mnogo dobrih ideja čije sprovodjenje obećava daleko brži razvoj od dosadašnjeg i šansu za bolji život svakog od nas.

Zar npr. umesto neprekidnog traženja povoda za kritiku svakog najsitnijeg poteza republičke ili lokalne vlasti ne bismo mogli da se malo pozabavimo pitanjem koje naše aktivnosti bi mogle doprineti tome da nekako iskoristimo svoj geografski položaj i izmedju Istoka i Zapada, da od Srbije i Beograda napravimo saobraćajni, trgovinski, turistički, obrazovni i kulturni centar jugoistočne Evrope. Mi kao pojedinci bismo mogli, ako ništa drugo, bar da pospremimo svoje terase, sklonimo sa njih gomile djubreta i posadimo neko cveće (sad postoji i zimsko cveće). Dok to budemo radili mislićemo o šansama svoje zemlje, svog grada i nas u njima, a ne o komšiji, šefu, političkim protivnicima, naša mržnja prema njima će se istopiti i u tim trenucima nam možda sine i neka ideja širih razmera i većeg dometa.

Momci iz projekta „Na krilima vetra" nam iz dalekih krajeva šalju vrlo važnu informaciju u tom smislu, zabeleženu u njihovom dnevniku:

„Tek sada shvatamo koliko se Beograd promenio poslednjih godina i koliko smo Evropa. Verujte, mnogo više nego što shvatamo, barimo se polako u vodi progresa kao žaba koja ne primećuje da se kuva. Sa nostalgijom se prisećamo Beograda, našeg divnog kulturnog grada sa finim ljudima i lepim ženama."

Mislite o tome.

Dracenine "Mrvice"

Ako Srbija stane 1
Ako Srbija stane 2
Ako Srbija stane 3