Čitulja

Čitulju ovu pišem velikom čoveku. Velikom umu. Velikoj duši.

Čitulju pišem a čoveka oplakujem. Suze klize, slova mute. Blagi jecaj duša ispušta.

Nije se lako od čoveka oprostiti.

Da je bio lošiji, ne bi teško bilo. Da je bio bolji, ne mogu ni zamisliti.

Teška su slova koja se mrtvoj duši posvećuju.

Bio je sanjar, bio je veseljak. Optimista pre svega.

Živeo je život kakav živeti treba. Neozbiljno, nelogično. Živeo je život...

Vazda je igre sa životom igrao, vazda se sa sudbinom šalio. Voleli su ga. I mrzeli su ga.

Ali su mu se svi divili.

Jer srećan je bio sam za sebe, sreću svoju nije krio.

Zanesenjak jedan. Poetska duša.

Verovao u slobodu, verovao u ljubav.

Verovao, onako dečački slepo.

A možda i nije trebalo tako...

Ubila ga je nepravda. Ubila ga zloba.

Ubilo ga je ono nad čim se u mislima uzdigao.

Dokrajči ga ono u šta nije verovao.

U zasedi ga dočeka laž.

Na nebo ga zemlja otera...

Čitulju ovu pišem za velikog čoveka, velikom čoveku

Čitulju pišem svim ispravnima i sanjarima

Čitulju pišem noćas samome sebi

Čitulju pišem jer...jer nema ko drugi...