Checkpoint Charli

 Odavno sam obećao Bol  da ću napisati  priču o Checkpont Charlie.

Za mladje blogere vreme o kome pišem je verovatno praistorija.

Vreme dogadjanja: novembar - decembar 1962.

Bio sam u to vreme u bendu koji je svirao po američkim armijskim klubovima. Bilo ih je tri vrste: EM /vojnički/, NCO /podoficirski/ i oficirski. U Zapadnoj Nemačkoj ih je u to vreme bilo veoma mnogo. Svaka veća kasarna ih je imala sem oficirskih, kojih je bilo malo.

Na angažman u Berlin smo stigli posle samo dva meseca svirki po klubovima u Nemačkoj. Da bi stigli do Berlina, jedini razuman način je bio avionom. Kola još nismo imali, a i da jesmo, teško bi se na to odlučili. Zapadni Berlin je u to vreme bio ostrvo na teritoriji DDR-a, i putovanje na taj način je bilo puno neizvesnosti.

Posle desetak dana sqvo i ja odlučimo da predjemo u Istočni Berlin. Jugovići su bili jedni od retkih koji su mogli da predju tu granicu bez viza.  Savetovali su nas da je najbolje da idemo podzemnom železnicom.

Bila je to neobična avantura. Jedan krak podzemne koji je pripadao zapadnom delu grada, prolazio je i kroz istočni deo. Zaustavljao se samo na jednoj od stanica u tom delu. Dok smo stigli do te stanice prošli smo ih nekoliko.Bile su u polumraku i zabarikadirane.

Voz staje na stanici na kojoj treba da izadjemo. Iz prepunog voza izlazimo samo sqvo i ja, ispraćeni zabezeknutim pogledima putnika.

Voz odtutnji dalje, a mi se osvrćemo tražeći izlaz. Postoje stepenice koje vode na dva izlaza, ali su zabarikadirana. Krećemo nasumice prema jednom zidu na kraju perona. Na njemu samo jedan otvor, veličine onog na poštanskom sandučetu. Ne piše ništa, nikakvo uputstvo, ništa. Saginjem se i podižem poklopac otvora i zvirnem unutra. Ne vidim ništa, ali čujem odlučan glas: „Passport"!

Tu smo dakle. Gurnem pasoš. Prodje nekih petnaestak minuta. U zidu se otvoriše vrata koja su bila tako zakamuflirana, da ih do tada nismo ni primetili.

„Herein"! Udjem prvi, sqvo krene za mnom. Nova komanda: „Nur eine Person"! Znači mora pojedinačno. Ulazim u uzak hodnik, koji je sa desne strane u staklu, iza koga sede dva uniformisana lika. Gledaju me, gledam ja njih. Ništa se ne dogadja. Prodje neko vreme, kad iza njihovih ledja iz istog onakvog otvora u zidu kao na staničnom zidu ispada pasoš. Moj naravno, jer čiji bi mogao da bude. Nakon pažljivog zagledanja i provere fotke, daju mi ga bez reči i pokazuju da nastavim dalje. Ostaje nejasno ko ga je do tada gledao, i zašto sam čekao.

Ulazim u malu prostoriju i čekam. Prošlo je pola sata, dok se sqvo nije pojavila.

Krećemo stepenicama ka izlazu iz podzemne. Kako se penjemo, prvo što smo ugledali bio je vojnik sa psom i automatom. Nazdravlje!

Prošetasmo malo. Grad pust, nema saobraćaja, poneki razdrndani autobus, nigde nikoga, tek po neki prolaznik. Imali smo osećaj da je bar pet stepeni hladnije, nego u delu grada odakle smo došli.

Vraćamo se istim putem. Stepenicama dole, pa otvor u zidu, pa pasoš. Jedina razlika je bila u tome, što su sqvo pustili posle desetak minuta, a ja sam čekao pola sata. Složili smo se, da nam više neće pasti na pamet da ponovo idemo tamo.

Ispalo je drugačije.

U gradu je u to vreme bio još jedan bend iz Juge. Jedan kolega koji je imao kola, predloži nam da odemo da se provozamo po istočnom delu. Sqvo i ja nismo pokazali interes, ali drugi iz benda jesu. Ubediše i nas da krenemo. 

Bio je to neki polovni Opel karavan. Kako nas je bilo šestoro, ja se ponudim da budem u delu za prtljag, onako u poluležećem- polusedećem  položaju. Bilo je tu nekih ilustrovanih časopisa, pa sam od njih napravio neku vrstu sedišta.

Stižemo na Checkpoint Charlie.

Amer u uniformi izlazi iz kućice i prilazi kolima. Gleda nas pomalo u čudu, kao da pita, znate li vi gde ste krenuli. Mi lepo složili svih šest crvenih pasoša jedan ispod drugog. On uze samo prvi, prevrnu par stranica i vraćajući ga da nam onaj karakterističan znak sa podignutom rukom savijenom u laktu da nastavimo.

Prelazimo tridesetak metara brisanog prostora. Nailazimo na betonske prepreke visine oko metar raporedjene tako, da se mora voziti slalom.

Nota bene. Iste takve nalaze se danas ispred USA ambasade u Beogradu.

Provučemo se kroz te prepreke i dolazimo na čist prostor, gde nas čeka nekoliko vojnika sa automatima i jedan oficir. Nema dobar dan, nema ništa. Sve se odvija bez reči. Svaki pasoš se pažljivo pregleda od korica do korica, a provera fotke traje poprilično.

Oficir prilazi zadnjim vratima od karavana, gde sam ja zavaljen. Gleda pasoš, pa fotografiju... Naredjuje mi da izadjem. Izvučem se, a njegovu  pažnju privuku časopisi na kojima sam ležao. Uzima ih i pregleda.

Odjednom sledi komanda: „Alle raus"! Svi napolje. Šta li je sad?

Oficir drži u ruci naslovnu stranu jednog od ilustrovanih časopisa, na kome je krupna fotografija glave Hruščova, kome je neko hemijskom olovkom nacrtao brkove!

Vojnici kao da podigoše automate malo više, ili nam se bar tako učinilo.

Uvode nas u baraku i počinje isledjivanje. Potrajalo je to poprilično, a najviše sumnje sam naravno izazvao ja, jer sam  na tim časopisima sedeo.

Šta me je spasilo zatvora ili ne znam već čega su dve stvari: znanje jezika i   objašnjenje, da se po datumima vidi da su ti časopisi tu ležali mesecima,i da je svako mogao da Hruščovu nacrta brkove.

To je upalilo, jer je to ipak bilo suvislo i logično objašnjenje. Časopisi su naravno zaplenjeni.

Prošlo je više od dva sata kada smo konačno pušteni da udjemo u istočni deo grada. Nismo posle svega bili ni malo raspoloženi za neko duže razgledanje, pa smo se vrlo brzo vratili. Dočekuje nas ista ekipa sa istim oficirom. Ponovo detaljan pregled pasoša, provera fotografija. Konačno nas puštaju da krenemo.

Ponovo slalom vožnja kroz betonske blokove.

Kada smo bili blizu kućice na zapadnoj strani, iz nje izleće onaj isti Amer, staje ispred kola i sa ljutitim izrazom na licu, gestom pokazuje da svi izadjemo iz kola!

Šta je sad, zar je i ovaj poludeo? Medjutim, kako su se oni koji su sedeli pored vrata mašili za kvaku, Amer se skloni u stranu i poče da se smeje i da nam znak da prodjemo.

Imitirao one od preko puta.

Kao da nije bilo dovoljno šta smo tog dana preživeli, te večeri u klubu tokom svirke izbije nevidjena tuča izmedju belih i crnih vojnika.

Na sve to na trenutak nestade struje. Uključiše se rezervna svetla sa agregata. Kroz vazduh lete flaše,čaše, stolice. Dva ogromna čuvara reda skočiše na binu, i odvedoše sqvo u garderobu. Jedan ostade ispred vrata, a drugi se vrati na binu i posavetova nas da se zavučemo ispod klavira, što smo i učinili. 

Upada vojna policija sa velikim belim pendrecima i poče nemilosrdno da udara na sve strane. Mnogi od onih koje su dokačili ostali su da leže na podu, neki krvavih glava, bez snage da se podignu, ošamućeni. Oni koji su ostali na nogama postrojeni su sa rukama na zidu  i raširenim nogama. Izvodili su ih u manjim grupama i ubacivali u kamione.

Sutradan, dolazeći na posao, ispred kluba naletim na patrolu vojne policije. Sedeli su u džipu i čavrljali. Rekoh da sam iz benda, i da smo juče dobro prošli, jer niko od nas nije povredjen, ali da neki momci koji su se tabali nisu dobro prošli. Jedan od njh reče, da kada se izleče, ni tada neće dobro proći, jer će da zaglave u zatvor najmanje po mesec dana.

Tuče nisu bile česte, ali kada su bile, onda su bile spektakularne.

To se dogadjalo samo u vojničkim klubovima. U onim drugim toga nije bilo.