2.

Hladno jutro, sunce samo formalno sija...Počela je jesen....Rastužuje me jesen koja mi uvek liči na kraj priče...Setim se nekih stvari milion puta i nikako da ih zabeležim....uvek mislim da sliku neću moći dovoljno verno da opišem...
U mojoj ulici bilo nas je 6 dečaka, nas četvorica starijih godinu (u to vreme to mnogo znači)...Bili smo tako divlji, niko nam ništa nije mogao:)
Od nas šestorica samo nas je četvoro živih i život nam svašta može...sada...više se ni ne viđamo...svako na svojoj strani, u nekom uglu ćuti, ili mrmlja nešto sebi u bradu...
Vrlo često kada krunim ovakve dane i kada sam depresivan i kada žalim za prošlim letom setim se jedne slike od pre mnogo godina...Moj drugar leži na krevetu na razvlačenje u dvorištu, jednog istog ovakog dana i kaže: Ej, kako je ovo lačo...
U to vreme već nije imao nikakvih šansi, heroin nema milosti...te zime je nestao...neki su pričali da je skočio sa Kaćkog mosta, a neki da su ga bacili dileri zbog dugova...
Samo ja znam da je otišao negde gde je mnogo bolje i da se sada smeši...nikada nisu našli čak ni njegovo telo...