Engleska i Ja VIII – Teško je.

Jagode se beru pet i po dana u nedelji . Subota se radi do podne. Posle toga imamo ostav i onda smo slobodni. Svo slobodno vreme koje imamo koristimo za skitanje po okolini. Faveršam nije interesantan, zato idemo dalje. Karta do Londona košta nešto preko 30£ pa tamo ne idemo još uvek. Za sada se obilaze gradići u oblasti Kent, oblasti gde se trenutno nalazimo. Kažu Englezi koji tu žive da taj deo Engleske ima ubedljivo najbolje vremenske prilike u zemlji. Ne možeš a da ne pomisliš kakvo li je onda vreme u drugim delovima Engleske ako je ovde najbolje. Od tog trenutka sam u potpunosti razumeo Engleze što su bili toliko kolonijalisti i osvajači i ja bih bio takav da imam onoliko usrano vreme. Ima perioda u godini da do WC-a ne možeš da odeš (gologuzani kao mi nemaju WC u kući odnosno bermudanu) a da te ne omlati neka elementarna nepogoda.
U skitanje idemo najčešće vozom. Tamo se gleda šta ima, mada nema toliko za nas poznatih stvari. Obično vreme provodimo u skitanju onako bez cilja i obilaženju tržnih centara. Svako pazari ponešto za sebe ili za nekog drugog. Ja pazarim samo za druge. Za mene tu ne vidim ništa interesantno. Od kupovine knjiga se još uvek uzdržavam jer ne znam kako ću to sve da odnesem kući, na kraju krajeva zato sam i Albancima prodao onih 10kg knjiga koje sam pazario na Heatlandsu (Engleska je to, knjige se mere na kilo). Od svih kojima kupujem poklone najbolje prolazi moja devojka. Ona naravno nema šta da obuče pa moram da je opremim. E, sad sobzirom da je skroz nestandardna i da ime noge do ispod miške to baš i nije tako lako. Jeste još uvek rano da kupujem poklone ali ne znam kada ću i da li ću uopšte ponovo da dođem na neka mesta pa onda koristim priliku.
Naša prethodnica, DIF-ovci, su nas uputili da u Faveršamu ima prodavnica markirane a i nama neke manje poznate robe po ultra niskim cenama. Uglavnom se radi o garderobi ali ima i obuće i drugih stvari, sportske opreme itd. Za razliku od onog saveta da brže beremo, ovaj je bio koristan. Mada je Faveršam mali i samo je bilo pitanje vremena kada bismo i mi nabasali na nju, opet je bolje kada si upućen. Meni nije jasno kako su neke cene tamo onoliko niske. Kupovao sam za curu pletene džempere sasvim dobrog kvaliteta za jednu funtu ili u to vreme 100 din. Koliko sam razumeo englesku prodavačicu to je roba koja se dobija iz svih prodavnica sa svih mogućih sniženja i prodaje tu bud-zašto. Tu sam pazario snajki najnovije adidas patike za 10£, puminu duksericu ženi za iste pare mada su ti vuneni džemperi bili najjeftiniji pa sam njih najviše i pazario. Vidim dalje mogućnosti za neki novi biznis. Recimo snabdevanja celog niškog buljaka kvalitetnom robom iz Engleske. Ovo je neuporedivo bolja roba od svega onog što dovlače iz Turske i Bugarske.
Nisam uvek bio takve sreće kad sam se raspitivao za neku kvalitetnu englesku robu. Jedan od naših najboljih ljudi iz Niša mi je poručio da mu kupim neki poznati engleski čaj. Voli čovek pa da mu pazarim. Ulazim čisto informacije radi u lokalni Tesco da pogledam čajeve. Nalazim ceo red čajeva. Pola njih je iz Afrike, na kraju krajeva tu je Panta i našao kenijski čaj za svoje muke. Vidim da od šume ne vidim drvo i idem kod kasirke.
Ja:"Dobar dan, da li možete da mi preporučite neki poznati engleski čaj?"
Kasirka:"Naravno, eno odmah onde na polici."
Ja odlazim i vraćam se:"Ali onamo ima samo indijskih čajeva, nema ništa englesko."
Kasirka:"Pa da, to je to."
Ja:"Kako to je to, pa to su indijski čajevi."
Kasirka:"Pa da, indijski je engleski najpoznatiji čaj."
Ja:"Pa indijski je čaj je indijski, nije engleski !!!"
Kasirka:"Ne razumem, indijski je engleski najpoznatiji čaj."
Ja:"Da, a ja sam iz Nemačke, bili su u mom Ribniku za vreme drugog svetskog rata."
Vidim da je zbunjena pa se zahvaljujem i odlazim bez neke rasprave. Ova snajka verovatno ima nekog još uvek u Indiji, engleskoj koloniji.
U kampu nema ništa novo, prvi dani prolaze polako jedan za drugim. Mi se polako upoznajemo sa ostatkom sveta. Uglavnom je većina iz Ukrajine, mada ima i iz Moldavije i naravno ekipa iz Letonije koja je bila isto tako malobrojna kao mi i koja se separatisala. U toj ekipi nije bilo muških članova, mada po onome kako su izgledali ženski, mislim da im muški članovi i ne trebaju uopšte.
Ukrajinska reprezentacija je donela sa sobom neku glupu igru, modifikovanu odbojku. Igra se tako kao odbojka, ljudi se poređaju u krug i igraju na početku klasičnu odbojku, ali ako nekom ispadne lopta on dolazi u sredinu kruga i mora da čučne tu. Ostali mogu da udaraju loptu tj. smečuju pravo na njega i ako ga pogode onda se igra nastavlja a ako onaj koji čuči uhvati loptu onda se menja sa onim što ga je gađao. Meni je to više igra na nivou dece iz vrtića, mada ona ne znaju da igraju odbojku, ali mislim da je igra čak i za mentalni sklop te dobi nazadna. Ovo dolazi sve više do izražaja kad se nađu neki pajseri koji zakovu loptu što jače mogu. Igraju i muški i ženski. Ja za sada samo gledam. Igra mi se odbojka, jer sam je igrao baš dugo godina, ali ovi su pajseri neopevani. Na kraju krajeva ništa mi ne znači da smečujem i da nokautiram nekog, jer je daljina od onih koji igraju i onih koji čuče svega par metara. Ko zna možda je to način da uhvatiš nešto žensko, prosto je onesvestiš.
Jedan član naše ekipe je posle nekog vremena kao vrstan poznavalac ženskih property-ja uspeo da klasifikuje ženski svet u kampu i da napravi rang listu u zavisnosti od istih. Vrlo brzo je počelo sporazumevanje.
Anonymous:"Jesi li video bre onu ?"
Ja:"Koju?"
Anonymous:"Ma onu bre u karavanu dijagonalno od nas, na drugom kraju kampa."
Ja:"A bre, pa tamo su sve ženske ima ih 5-6 odakle znam na koju misliš, ne znam ni ko živi tamo tačno."
Anonymous:"Ma ona bre prva sisa kampa."
Ja:"Koja ?!"
Anonymous:"Pa prva sisa kampa bre, kako koja, ne možeš da pogrešiš."
Mislim da do kraja mog kampovanja tamo nisam mogao da se objasnim sa dotičnim koja je koja sisa kampa. Stalno su nekima sise rasle a nekima kalirale.
Vikend koristimo za telefoniranje, dešavalo se da punimo telefone i par puta u toku vikenda jer se baterije brzo prazne. Nije baš brzo ali ih mi arčimo maksimalno jer je samo preko vikenda jeftina tarifa za telefoniranje. E sada pošto i skitamo preko viknda onda telefoniramo u hodu. Često je mogao čovek da nas vidi svu četvoricu iz našeg karavana kako pričamo. Moraš sa nekim da pričaš, ovde smo i sami sebi dosadili. Bogi se kontaktira svakih par dana za neku novu kombinaciju. Naravno da od svega toga nema ništa ali nema veze. Sad smo se već navikli. Sad smo profesionalni berači (picker-i), svi mi osim Cenića, po svemu sudeći on će da ide na neki drugi posao. Nema zadovoljavajući učinak tamo među Bugarima koji su već ispekli zanat u pravljenju plastenika. Cenić će da ide da radi nešto drugo, jop uvek se ne zna šta.
Pavlović i dalje pokušava da izdejstvuje zeleno svetlo za prebeg na neki normalan posao u civilizaciji i njemu je dosta jagoda. Ja se slažem sa njim. Nešto više od mesec dana branja jagoda je sasvim dovoljno.
Trenutno samo iscrpili resurse jagoda oko farme i počeli smo da putujemo autobusom na drugu lokaciju gde su jagode počele tek da stižu. Ta parcela ga ja cenim ima oko 7-8 hektara, kad se pogleda, izgleda kao aerodrom. Površine 15-ak fudbalskih terena u mom Ribniku (teren nije mali). Vidim ja da ovaj gazda ima više jagoda nego što mi možemo da oberemo. Bar nas ovde kontrolori ne zajebavaju, tačnije kontrolorke. Glavna kontrolorka Ela je baš super, bar što se mene tiče, ja nisam imao nikakv konflikt sa njom. Druge dve su već druga priča. Ja nisa njima nisam imao nekih problema. Nisu bile uvek fer ali one su po činu iznad mene. One kažu proveri rad, ja radim i to je to, kraj priče tako da nismo imali problema. Od svih nas tamo najgore je prolazio Krema što se tiče kontrole. On je uvek zaboravio ne neršto jagoda da obere a onda su ga snajke vraćale po nekoliko puta. On je u afektu gunđao na srpskom a one su mislile da njih psuje. Sad iako neje uvek bilo tako, one su ga baš uzimal na zub za to, a i on u gomilu slučajeva nije umeo da ćuti nego se svađa i odmah upada u oči. To mu se obilo o glavu, nekad manje a nekad više.
Ja sam jednom nenamerno upao u makaze bez kola, tačnije sa mojim sankama. Jedna snajka kontrolor mi je rekla da berem jednu vrstu jagoda koju sam preskočio, a na kraju reda me je sačekao glavni Englez Kris i održao predavanje da to ne treba sada da se bere i da sredim to što sam obrao. Ništa, ja sam bez pogovora prerevedirao ono što sam obrao. Snajka koja me je vratila da oberem red ponovo sa tim lomom je bila tu tada. Ja ništa nisam rekao ali sam je par puta značajno pogledao. Petnaestak minuta posle toga me je našla u gužvi među redovima i počela da se izvinjava da to nije namerno uradila nego da je tako mislisa da treba. Ja sam rekao da je u redu i da nema problema. Ja njoj nisam tada napravio problem iako sam mogao sebe da operem, ali onda bi možda ona mene uzela na zub još više. Ona kontroliše nas 50-ak a sad ako 50 ljudi radi naopako onaj ko je odmah iznad strada još više. Ovako sam ja prećutao njeno sranje i to je bilo to. Posle toga me nijednom nije proverila ni vratila do kraja mog boravka na farmi. Jeste da ti ovde mozak ne treba ali nije loše da se ponekad upotrebi. Ja sam tada izgubio duplo vreme prvo da berem red ponovo a posle da revediram jagode i izbacujem neke od njih. Ali nema ništa za ništa.
Održavanje lične higijene je na nivou. Nezdogno je što pred spavanje moraš da ideš 150 metara do vode da opereš kljove, ali nemaš izbora pa su se svi već odavno pomirili sa tim. Što se tiče tuširanja posle posla i to je mali problem jer moraš da poneseš preobuku tamo do svlačionice pa kad se okupaš onda treba da se obrišeš i središ, navlačiš sada već standardno praškaste gaće od neispranog praška i vraćaš se nazad. Ja sam to uradio samo jedmo i onda sam počeo da praktikujem tuširanje u kupaćim gaćama koje sam iz ko zna kog razloga poneo. Panta je imao elegantna odela i cipele ali to je bio savet od Bogija, ja sam ovo poneo samoinicijativno, verovatno ako bude standardni engleski potop da imam u čemu da plivam. Tuširanje je na vojnički način. Svi gologuzasti u jednoj prostoriji sa standardnom pozom "pamet u glavu, dupe uza zid". Ovde nikom sapun ne ispada. Ja ovako opremljen prvi završavam tuširanje i izbegavam gužvu koju pravi ona četa ljudi koji se tuširaju svaki dan.
Sećam se nekad posle svoje devojke koja me je pitala:"A kako si ti prao određene delove tako u gaćama?"
Ja:"Hahahahaha, ko kaže da sam ih prao uopšte. To je ionako samo par meseci u Engleskoj. Osim toga dovoljno puta sam pokiso."
Čest problem sa vodom za tušitanje ovamo je bio taj što je voda previše topla za moj ukus. Na moju sreću bilo je i Rusa kojima je to isto smetalo, ali Poljaci su hteli da se ošure samo kad bi mogli. Ventil za podešavanje vruće vode je standardno nestandardan, tj. pravi engleski. Da bi doterao temperaturu vode treba ti francuski ključ ili klasične "papagajke". Ovde nemam nijedno teramo jednog ko ima pristup radionici da donese alat da naštelujemo vodu. Jednom je voda ostala prilično hladna. Onda sam se istuširao kao čovek pošto je većina ostalih čekala da neko donese ključ pa da prave saunu.
Pavlović je konačno uspostavio vezu sa svojom trsteničkom vezom. Dobije je ovaj put neko konktretan odgovor. Za otprilike desetak dana moguće je da se izvede prebeg ali nema mesta za sve. Ima mesta samo za dvojicu. Naravno on je jedan od te dvojice a za drugog treba da se dogovorimo. Ja nisam nešto previše zainteresovan. Jeste da mi posao ne odgovara i da ga ne volim ali znam šta mogu da očekujem. Cenić ionako treba da pređe na novi posao pa će možda da se popravi na njemu ali vidim da je on prso u pravom smislu reči. Svega mu je dosta i mislim da neće previše da se zadrži ovde ako ostane. Panta ne može sebi da dozvoli takav luksuz jer je uzajmio pare da bi došao ovde. Ako tamo "prsne" odakle će on da da vrati pare. Odgovor se sam nameće. Prvo idu Pavlović i Cenić a kad oni probiju led onda ćemo da vidimo šta će sa nama da bude.
Ja povremeno obletim krug oko naše nekretnine, odnosno bermudana da proverim kvalitet građevinskog materijala sa kojim je ispodglavljivan. Ne bih voleo jednog dana da imam krevet sa nagibom. Za sada mi deluje sasvim stabilno. U karavan pored nas su se uselili neki Belorusi. Cool momci, i ladovine, manje više svi dojednog kao Cenić. Doduše brali su jagode brže. Cenić je i dalje držao taj neslavni rekord kao jedan od najsporijih berača na farmi. Šta da se radi ne leže mu ti berački poslovi.
Na našu sreću ovde nema nikakve krupne divljači jer onaj bermudan i nije neka zaštita. Sreća naša što ne prokišnjava. Englezi kao poznati lovci su sve istrebili. Jedino zečeva ima za izvoz. Mada kad se uporede ovi engleski zečevi i oni naši kod kuće ovi engleski im nisu ni do kolena. Najveći zec kog sam video je veličine ko dve moje pesnice (nemam baš ruke ko lopate). Osim toga što ih ima svuda, izgleda da ih Englezi uopšte ne love. To je ozbiljna napast za sve zeleno što raste pa svuda oko jagoda je farma zagrađena ili postoji žica kroz koju ide struja. Nije to 220 volti jer se napaja iz nekih akumulatora ali nije baš prijatno kad zakačiš tu žicu. Ume poprilično da drmne. Za neke manje zečeve tu je kraj. Ako nam ponestane piletine ili ako počnu krila i perje da nam rastu od iste samo da prođeš pored žice i imaš zečetinu.
Sledeći dani će da nam prolaze u iščekivanju prebega prve polovine naše ekipe u bolji život. Kako će sve to da bude i da prođe videćemo. Mi ćemo u međuvremeno da beremo jagode i da pokušavamo da budemo prvi na spisku protiv poljskih hobotnica. Neki će sve više da liče na sezonske rumunske radnike koji dolaze kod nas da rade (samo su im ruke do nadlaktica crne od sunca, nose majice) a ja ću polako da se kvarcujem, takav je posao a zato smo i došli.