Vladaru sveta

Gaius Petronius
Elegantiae Arbiter

Moj deka je voleo istoriju, i često je o njoj pričao tokom svoje poslednje decenije. Dugo nije imao vremena njom da se bavi, niti je se dosetio, ali kada je zašao dublje u penziju, ostao bez Fiće i vikendice na Dunavu, a s vremena na vreme i bez hleba, struje i lekova, spas za održavanje svog nemirnog radoznalog duha, pažljivo skrivanog duboko u sebi tokom prethodnih šest decenija života, pronašao je u istoriji. Učio ju je, prosto gutao, iz feljtona Večernjih novosti (kada je imao para da ih kupi ili sreće da ih pronađe u nečijim starom papiru), pamtio svaku reč sa oba od tri kanala državne televizije, izvlačio suštinu iz priča sagovornika, ali, i presudno, sve proveravao i potvrđivao kroz sopstvena iskustva.

Pored ovoga, mesec ili dva držalo ga je da priča sa mnom o devojkama, kako on zna da sam ja sad porastao (mislim da sam tad imao tek jedva preko 20), ali ta zanimacija ga je ubrzo pustila pošto u meni nije našao sagovornika.

Ipak, pričao sam s njim o istoriji, bar ono malo što sam znao iz školskih knjiga i enciklopedija iz kućne biblioteke, ali sve to nije bilo dovoljno ni da proširi, a kamoli da koriguje njegove podatke. Do Velikog rata i nekako, ali već međuratni period, Drugi rat, pa još jedan međuratni period, tu nikako nisam mogao da mu pariram. Čovek je bio Svedok, a Svedok istorije valjda zna šta je video svojim očima.

Jedno vreme zbunjivalo me je to zašto zvanične istorije, ionako sporne, ne koriste ovako vredne izvore podataka, jer, verovao sam da i druge deke imaju jednako vredna svedočanstva koja bacaju sasvim novo svetlo na sastanak na Jalti ili pravu ulogu Vatikana i njegovo mesto u savremenoj preraspodeli moći (moj deka je čak išao i dalje, ne znam naravno na osnovu kojih izvora, pa je u celoj toj globalnoj priči pronašao mesto i za SPC, a kad Svedok kaže tu mora da ima nešto). Posle sam kod Kiša u Enciklopediji mrtvih saznao da se čuvena Švedska kraljevska ipak ne odriče ovog neprocenjivog blaga ličnih istorija...

Jedan naš razgovor ostao mi je urezan duboko u pamćenje. Šesnaest sam imao, zimski raspust, otac i ja kopamo neki ledeni podrum memljivi, spuštamo pod za pola metra i betoniramo, sve usput premeštajući, ali ogromni, kotao za centralno grejanje. Jedini način da ispravim prste bio je da lagano pritiskam šaku uz butinu. U povratku kući svratili smo do bake i deke.

Ne sećam se tačno o čemu je deka pričao, osim da je bilo poučno, i nama, ocu i meni, mladima namenjeno, ali znam da sam imao želju da ga, sa sve pivom i rakijom pred njim, i svim radijatorima iz prostranog novobeogradskog stana, i dva otvorena prozorska krila u sred zime, jednom čajnom i jednom pavlakom, ubetoniram u onaj podrum. Mlad sam bio, i nisam razumeo kako to da baka i deka žive u 20 kvadrata više od nas četvoro, i kako to da deka ima piva i rakije, i grejanje, i novine, i čajne i pavlake, a mi nemamo. Posle sam shvatio da je moj deka vredno radio kao automehaničar pri vojsci i dobio stan.

Možda bih ovu scenu i zaboravio da me na nju, na trećoj godini fakulteta, nije podsetila jedna baka. I ona je imala savet, i zastala da nam ga nesebično pruži dok smo mešali beton na ruke da izlijemo neku terasu, kako je veoma korisno da mladi rade, jer toliko mladih danas ne radi i ne znaju oni šta je to. I ta baka je imala veći stan od naše kućice i, naravno, imala je grejanje i otvorene prozore tokom cele zime.

Deka mi je umro sredinom septembra 2000. godine. Sahranili smo ga par godina kasnije, ne znam tačno. Na sahrani sam bio. Deka je rekao tada, tog septembra: Ako ovi pobede ja ću da se ubijem. Ubio se par nedelja kasnije. Klimao sam glavom kada bih ga viđao u potonjim godinama i čudio se kako pričaju sa mrtvim čovekom. Volim kada ljudi paze šta pričaju, jer ih ja zaista slušam i poštujem njihove reči. Kažu da je morao poživeti tako mrtav sa nama još par godina da doživi bar još jedan period kada je penziju primao redovno.

Elem, moj deka je samo jedan od mnogih ljudi kojima su se strast prema istoriji, demokratski višestranački duh i sloboda u otvorenom razgovoru o škakljivim temama, pojavili od 90. na ovamo. Ne sećam se da sam delić ovoga čuo u godinama koje su joj prethodile. Da nije bilo tih nesrećnih penala u Italiji nikada ne bih saznao šta leži u tim generacijama.

Mislio bih da su samo popodnevna dremka, vikendice i pijace, čokoladne bananice i pomorandže za rođendane i Nove godine, svako odsustvo logičko-formalnog mišljenja, kritičkog stava, naročito glasnog, lako uočljiva sva mudrost sveta u njihovim tanjirima koju u svakoj prilici koriste da nesebično prospu po nama mlađima, mislio bih da su zvučnik na banderi iz kog izbija: ne znate vi deco šta je rat i glad, u moje vreme (kao da je sam na planeti živeo), i, meni naročito bolno i potresno - njihov imbecilni smisao za humor.

posvećeno miroslavu29@, izuzetku, sagovorniku, u jednom dalekom hladu