Dobri i loši teroristi

Ovaj tekst je nastao pre dve godine kada je Abdelu Basetu Ali Mohamedu al-Megrahiju odobrena molba/žalba za ponovni pretres. S obzirom da je narečeni juče pušten iz zatvora u Škotskoj da umre u krugu porodice mislim da je dobio na aktuelnosti.

Kada sam na BBC-ijevom sajtu video vest da je Abdel Baset Ali Mohamed al-Megrahiju odobrena žalba/molba za ponovni pretres pomislio sam “Ups!” [kako se pomisli “Ups!” nemojte me pitati]. Međutim, kada sam video ostale naslove [takođe na BBC-iju] u vezi tog slučaja setio sam se Pol Futa...

Ma o čemu ja to?

Priča koja sledi je izuzetno složena, ali kao i svaka priča od koje se prave špijunski romani/filmovi/serije može se zdudati u sinopsis na jednu šlajfnu. Već vidim i podnaslove: Zločin, Istraga, Zavera, Suđenje; struktura toliko [zlo]upotrebljavana da je postala “klasika”. Ja ću probati da ispričam tu priču u glavnim crtama sa dovoljno [pikantnih] detalja da je baš ne ogolim skroz.

Priča počinje[?] 21. decembra 1988. kada je Pan-Am-ov džambo džet na relaciji London-Njujork eksplodirao iznad škotskog gradića Lokerbi. Putnici i posada ukupno 259, kao i 11 ljudi na zemlji poginuli su u toj tragediji. Naravno, radilo se o terorističkom nedelu.

U početnim mesecima/godinama istraga je “tapkala” u pravcu PFLP-GC [Popular Front for Liberation of Palestine-General Command], palestinske terorističke organizacije sa sedištem u Damasku, Sirija. Motiv? Sitnica. 10 miliona $ ponuđenih od Irana bilo kome ko se osveti Amerikancima za obaranje Iran-Ejr-ovog Airbusa na liniji Bandar Abas-Dubaj [vidi tekst između zvezdica dole].

Zapravo reč “tapkala” i nije potpuno fer. Istraga, čini se, nije tapkala, tako da se već marta 1989. tri meseca nakon tragedije, zahvaljujući mnogim “curenjima” i oslanjanju “na dobro obaveštene izvore” iz medija [pre svega londonskog Sandej Tajmsa] mogla dobiti prilično detaljna rekonstrukcija tog zločina. Kofer pun odeće kupljene na Malti je u Frankfurtu dopunjen bombom maskiranom kao Tošiba radio-kasetofon i ukrcan na Pan-Am-ov let 103 preko Londona za Njujork. Ono što je svakako tapkalo u mestu su hapšenja, u svetlu toga da su štampom kolala i imena odgovornih terorista [Ahmed Džibril, Abu Nidal i Talb].

Tog marta Pol Šenon [Paul Chennon], britanski ministar transporta u vladi “gvozdene ledi” Margaret-Megi Tačer, na lobističkom ručku sa créme de la créme britanskog novinarstva, obaveštava skup “off the record” da je slučaj rešen i da će hapšenja uslediti za nekoliko dana. Novinari k’o novinari brže bolje to objaviše pozivajući se na “dobro obaveštene izvore”, naravno.

Siroti Šenon nije znao onu o petlu koji rano kukuriče. Posle niza demantija i pošto je dobro provučen kroz blato, a posle pristojne vremenske distance, koliko iste godine, je šutnut sa ministarskog položaja.

Osim odbijanja britanske vlade da pokrene javnu istragu, kako će se kasnije saznati na izričito naređenje iz Dauning strita 10, tokom 1989. i 1990. do javnosti dopiru, najblaže čudne vesti.

Na primer, saznaje se da je 5. decembra 1988. dakle nekih 16 dana pre nesreće čovek sa “bliskoistočnim” [sic] naglaskom upozorio američku ambasadu u Helsinkiju na to da će ženska osoba bez svog znanja uneti bombu na Pan-Am-ov avion u Frankfurtu.

Onda se saznaje da je Pan-Am-ovom bezbednjaku 9. decembra, u toj istoj ambasadi, rečeno da je upozorenje bilo lažno.

To “lažno” upozorenje na neku foru, saznaje se, dospeva na oglasnu tablu američke ambasade u Moskvi 18. decembra. Najmanje jedan diplomata, a prema nekim tvrdnjama 80% od onih koji su imali rezervacije za predbožićne letove Pan-Am-om otkazuju iste.

Saznaje se da je 26. oktobra 1988. dakle, dva meeca pre tragedije, nemačka policija uhapsila neke članove PFLP-GC, u kolima jednog od njih nađena je bomba u obliku Tošibinog radio-kasetofona identična kao ona koja je eksplodirala nad Lokerbijem.

Saznaje se da su dva CIA agenta poginula u nesreći, te da su predstavnici te respektabilne organizacije zaustavili pretraživanje terena čitava dva dana dok nisu našli kofere svojih ljudi, koje su nakon “inspekcije” uredno vratili na polja oko Lokerbija.

11. januara 1990. Vašington Post objavljuje da su se Buš I i Megi, baš nekako u vreme kad se siroti Šenon pravio važan pred novinarima [mart 1989.], čuli telefonom i dogovorili da spuste malo loptu što se Lokerbija tiče iako, složili su se, istraga je pokazala da je pomenuta trojka [Džibril, Nidal, Talb] odgovorna za nedelo. Razlog ovog “low-key” pristupa? Nejasan, sa dosta spekulacija koje su dalje razvijene u teorije zavere za sebe – od Iran-Kontra do CIA-ine upletenosti u narkotike.

Da ne žilavim ta priča ima toliko potpričica ... Ej, knjige su pisane o tome!

Za porodice nastradalih Britanaca je verovatno najveći šok bio kad su im članovi Predsedničke komisije za avionsku sigurnost i terorizam, inače američki senatori, u februaru 1990. u ambasadi u Londonu pljusnuli u lice: “Vaša vlada i naša vlada znaju tačno šta se desilo u Lokerbiju. Ali vam to neće reći.”

A onda je Sadam Husein pogrešno protumačio reči Ejpril Glispaj [April Glespie], američke ambasadorke u Bagdadu, kao “zeleno svetlo” i 2. avgusta 1990. izvršio invaziju na Kuvajt, te time od vernog klijenta [spremnog da ratuje sa Iranom za mahom zapadne interese] postao novi “Hitler”.

Kakve to veze ima sa Lokerbijem?

Nikakve osim principa “neprijatelj mog neprijatelja je moj prijatelj” ili u manje kategoričnoj varijanti “neprijatelj mog neprijatelja nije moj neprijatelj”.

I najzad da citiram gorepomenutog Pol Futa, o kome ću reći više malo kasnije:
“Za vreme Rata u Zalivu američke i britanske vlasti su bile oduševljene podrškom koju su dobile protiv bestijalnog i nehumanog režima Sadama Huseina od bestijalnog i nehumanog režima u Siriji. Asad je postao diktator koga svi [osim naroda u Siriji] vole da hvale. Od pobede nad Irakom američka i britanska vlada su postavile fundamente “Novog Svetskog Poretka” na kamenu temeljcu kooperacije sa Asadom, umerenim krilom Palestinaca i čak ajatolasima u Iranu.”
Private Eye, 22. novembar 1991.

Tih dana u sinhronizaciji, a pod pritiskom porodica Lokerbi žrtava, dve vlade objavljuju da je slučaj rešen i da su krivci, nikad pre toga pomenuti, agenti libijske tajne službe Abdel Baset Ali Mohamed al-Megrahi i Al Amin Kalifa Fimah.

Porodice su ogorčene jer osećaju da ih neko vuče za nos ali su se zato štampa i mediji, isti oni koji su do juče u tančine objavljivali ono što je curilo iz izvora MI5, MI6, CIA, FBI i britanske odnosno škotske policije, spremno prešaltovali i histerija protiv Libije je počela.

Uostalom to i nije bilo tako teško. “Mad dog of the Middle East” režao je Regan aprila 1986. da bi u bombardovanju Tripolija ubio Gadafijevu usvojenu ćerku i druge civile kao “kolateralnu štetu”. Taj napad je bio osveta [uvek su osvete u pitanju] za podmetanje bombe u jednom berlinskom disku pri čemu su jedan američki vojnik i jedna Turkinja nastradali. Regan je tvrdio da ima nepobitne dokaze da je libijska ambasada organizovala bombaški napad. Berlinska policija je nešto kasnije javno iskazala svoje rezerve prema tim dokazima.

Kako bilo, posle podizanja optužnica protiv Megrahija i Fimaha nastalo je povuci potegni oko ekstradikcije narečenih. Savet Bezbednosti UN je početkom 1992. izglasao rezolucije 731 i 748, glede Libijske Arapske Džamahirije. Druga [748] uspostavlja ekonomske i diplomatske sankcije dok se g-din pukovnik ne smekša. Natezanje traje godinama vrlo aktivno se uključuje i Mandela [jedna od podpričica je da je ministar spoljnih poslova Južne Afrike, Pik Bota, bio u Londonu sa svojim enturažom decembra 1988. i imao rezervisano mesto na letu 103 za 22. decembra ali se u poslednjem trenutku predomislio[?], dakle Mandela je mogao znati nešto više].

Na kraju je dogovoreno da se Megrahiju i Fimahu sudi u škotskom sudu smeštenom u bivšoj vojnoj bazi Kamp van Cajst u Holandiji. Suđenje je trajalo godinu dana. Fimah je oslobođen, Megrahi je dobio životnu, a minimum 27 godina. Osuđen je na osnovu jednog vrlo tankog “forenzičkog” dokaza i još tanje identifikacije od strane vlasnika radnje na Malti u kojoj je kupljena odeća za kofer. U prvobitnom iskazu vlasnik radnje, Toni Gauči, je rekao da je kupac bio preko 180cm visok, krupan čovek u 50-tim, a zatim je pozitivno “identifikovao” Megrahija [čije fotografije je morao videti u štampi] koji je sitan 170cm visok i imao je 37 godina u vreme kad se pomenuta kupovina navodno desila.

Što se “forenzičkog dokaza” tiče tu je zanimljivo da je šef forenzičkog tima Dr Tomas Hejes [Thomas Heyes] bio svedok na osnovu čijeg svedočenja [i samo na osnovu tog svedočenja] je osuđena porodica Meguajer [Meguire] po optužbi da je posedovala eksploziv u kući i da je bila ispostava IRA-e [Irske Republikanske Armije] u Londonu.

Taj gargantuanski pobačaj britanskog pravnog sistema je legendaran, a uporediv ‘ladno sa Staljinističkim procesima. Priča Meguajerovih je povezana je sa pričom Geri Konelija [ko je gledao film “U ime oca” iliti “In the name of the father” zna o čemu se radi]. Naime, Meguajeri su “pali” pošto je Geri u priznanju koje je iz njega isceđeno torturom naveo da je naučio da pravi bombe kod tetka Eni. Nikakav eksploziv nikada nije nađen kog Meguajerevih ali su svi bili osuđeni na maksimalne kazne računajući i maloletnog Patrika. Kasnije je utvrđen “pobačaj pravde” [bukvalan prevod "miscarriage of justice"] i Meguajerovi su rehanbilitovani, kao i glavni junak pomenutog filma Geri. S tim što je “aunty Annie” odležala svih svojih 14 godina.

Elem, taj doktor je bio šef forenzičkog tima... Dovoljno?

Megrahijeva molba/žalba, koja je bila manje-više istovetna kao ova, je 2002. odbijena. Zašto je sad prihvaćena? Čini mi se da je odgovor vrlo jednostavavan. Ceo taj mega slučaj je igranje političke geostrategije preko ledja piona u toj igri. Kažem piona jer u krajnjoj liniji nemojmo se zavaravati da je Megrahi, iako u ovom slučaju verovatno nevin, anđeo na zemlji. Na kraju krajeva ipak je on [bio] agent libijske tajne službe sa kancelarijom u Cirihu koju mu je iznajmljivao niko drugi do vlasnik fabrike tajmera upotrebljavanih u paklenim mašinama, koje je pored Libije redovno pazarila Istočna Nemačka odnosno Štazi.

S druge strane to ne znači da treba da provede vek u zatvoru zbog bombe koju je napravio neko drugi, a podmetnuo neko treći [tvorac bombe je najverovatnije Marvan Abdel Razak Mufit Khresat, agent jordanske tajne službe koji se infiltrirao u PFLP-GC. Marvan je nakon hapšenja sa jednom od tih Tošiba paklenih mašina u prtljažniku auta, pušten na slobodu[!?] nakon što je nemačka policija utvrdila da je zaista “undercover” jordanski agent]

Dakle, pošto je, k’o što rekoh, igra tzv. geostrategija, uslovi za eventualno oslobođenje Megrahija i traženje pravih krivaca su se stekli u zadnjih 4 godine.

Videvši kako je Irak bezdušno zdrobljen na osnovu lažnog preteksta – oružja za masovno uništavanje – Gadafi je odlučio da uredno prijavi svoj nepostojeći nuklearni program. Pretpostavljam da ga je po dogovoru sa Britancima pazario ne bi li imao šta prijaviti. On uostalom nikad nije žalio novac da bi se od parije pretvorio u partnera Zapada [naravno, Zapad ne želi partnere nego poslušnike ali to je druga priča]. Nije li uredno isplatio 2,7 milijardi $ porodicama žrtava Lokerbija [naivni su to uzimali kao krunski dokaz o umešanosti Libije u Lokerbi]. “Mad dog of the Middle East” je metamorfozirao u pukovnika Gadafija pa zatim čak u državnika Gadafija.

Sirija i Iran s druge strane su izgubili značaj koji su imali 1991. i zahvaljujući nemogućnosti rešavanja problema sa Izraelom opet su “parije”, veće nego ikad. Nimalo me ne bi čudilo da se ceo slučaj Lokerbi vrati na nalaze istrage iz početnih meseci 1989.

Za razliku od krda novinara spremnih da promene pravac stampeda na svaki mig vlasti i da napuste priču kad ona uđe u fazu “ne-vesti” [obično dugotrajna suđenja imaju to uspavljujuće dejstvo na medije], Pol Fut, koji je nekoliko puta u svojoj karijeri ispravio nepravde napravljene u britanskom pravosuđu, je bio uporan pratilac priče i u pomenutim “ne-vest” fazama. Ova priča koju sam ja nemušto i pojednostavljeno preneo je rezultat njegove upornosti.

Pol Fut bi se obradovao da je mogao čuti ovu vest. Naročito bi ga obradovalo da su u obrazloženju odobrenja žalbe upravo tačke na koje je on ukazivao kao slabe, a ponekad ih karakterisao i kao travestiju pravde. Na žalost umro je 18. jula 2004. Pretpostavljam da skače u grobu vičući: “I’ve told you so!”

************************************

3-eg jula 1988. putnički avion Iran-Ejr-a, Airbus na redovnoj liniji Bandar Abas-Dubaj je raketiran [dve rakete] po naređenju kapetana američkoj bojnog broda USS Vinsenes [Vincennes], Vila Rodžersa [Will Rogers].

290 ljudi je pogunilo u tragediji, koja je po svemu sudeći izazvana panikom kapetana Rodžersa i lakoćom na obaraču [trigger happy].

Zapadna štampa je u odbrani neodbranjivog išla dotle da tvrdi [samo jedna od mnogih gluposti i različitih verzija] da je iranski pilot, Mošen Rezain, bio na “samoubilačkoj misiji”. Buš I, tada podpredsenik SAD, je pred Savetom Bezbednosti UN lagao da je Vinsenes žurio u pomoć trgovačkom brodu koji je bio pod iranskim napadom. Margaret Tačer je uništenje iranskog putničkog aviona ocenila kao “razumljivo”.

Iranski predsednik Kamenei je ocenio da su Regan i njegova administracija kriminalci i ubice.

Kapetan Rodžer se časno penzionisao tri godine kasnije [1991], a godinu dana nakon toga objavio svoje viđenje događaja u knjizi “Centar oluje: USS Vinsense i Iran Ejr let 655.” [Storm center: USS Vincennes and Iran Air Flight 655]. Knjiga je bila predmet oštre debate među američkim mornaričkim oficirima, jedan od najžešćih kritičara je bio komandant broda USS Sajds [USS Sides], kapetan Dejvid Karlson [David Carlson], čiji se brod nalazio u blizini događaja i čiji ljudi su za razliku od Rodžerovih identifikovali avion kao putnički i kao ne-pretnju [ali, avaj baš u momentu kad su sa Vinsensea lansirane rakete]. Neposredno posle događaja Karlson je ocenio da je “uništenje putničkog aviona bio klimaks agresivnosti kapetana Rodžersa”.

Robert Fisk, bliskoistočni dopisnik londonskog Tajmsa, tada već u gvozdenim rukama Ruperta Merdoka, se prvi put suočava sa direktnomm, brutalnom cenzurom upravo na slučaju obaranja Iran Ejrovog Airbusa [iz njegovog izveštaja je izbačeno sve negativno što se odnosilo na Amerikance] daje ostavku. Četiri meseca kasnije prelazi u londonski Indipendent za koji piše i danas.

***********************************

Beleška na margini

Dosta dobro se sećam kako je BBC[World], pokrivao suđenje Megrahiju i Fimahu. Upravo to sećanje me uverava da se nešto menja. Naime, porodice žrtava su u svojim stavovima podeljene i to, interesantno, po etničkoj liniji. Dok su Amerikanci mahom uvereni da pravda nije zadovoljena jer je Fimah pušten, a može se desiti da Megrahi izađe nakon 27 godina, dotle su Britanci uvereni da pravda nije zadovoljena jer su pogrešni ljudi na optuženičkim klupama, a samim tim suđenje nije odgovorilo na osnovna pitanja. By the way, Pol Fut je još na početku suđenja primetio da američki zvaničnici “hendluju” porodice i podelio tu informaciju sa svojim čitaocima. Sećam se da je jako mnogo minutaže na BBC-iju dato prvoj (krvožednoj) grupi, dok se druga nije dala ni videti ni čuti. Danas je upravo obrnuto pa na sajtu dreči naslov kako porodice pozdravljaju odobrenje žalbe/molbe.

I na kraju onima koji su zainteresovani za ovu priču iz pera Pol Futa, poklanjam poglavlje [PDF fajl 143KB] iz knjige  “Tell me no lies”, koju je uredio Džon Pilger.

****

Nova beleška. Moram priznati da nisam detaljno pratio Megrahi slučaj u poslednje vreme, ali imam utisak da je napravljen deal --odrekni se prava na ponovni pretres, a mi ćemo te, pošto ionako umireš od raka prostate, pustiti iz samilosnih razloga. Zvanična verzija priče ostaje zakucana za buduća pokoljenja.